Srđan Tonjanski za iSerbia portal govori o magijama, šta je pokrenulo da se angažuje u raznim omladinskim organizacijama, ali i
Jednom prilikom sebe si predstavio kao „Srkijeva Ekselencija - mađioničar, omladinski aktivista, hodajuća zabava“, da li mozeš da nam malo pojasniš sve ove karakteristike?
„Srkijeva Ekselencija“ je potekla iz čiste zabave, pre nekih osam godina kad sam bio mlađi i u fazonu ja sam „najvažnjiji, najbolji i ostalo“. Hteo sam na neki način da uzvisim sebe i tako sam sedeo na fejsbuku i razmišljao na koji način bi to mogao da uradim. I to je nekako vremenom postalo nešto po čemu me ljudi prepoznaju i kako se ja često predstavljam! Što se tice omladinskog aktiviste, to je nešto što je moja strast, jer se omladinskim radom bavim baš dugo i nekako sebe vidim i pronalazim u tome. Ja sam svestan da mi živimo u teškim vremenima i da su ljudi više negativni nego pozitivni, tako da se ja uvek trudim da svojom pojavom donosim pozitivnu energiju i pokušavam ljude da nasmejem. Želm da im bar malo popravim dan i život učinim bar za nijansu pozitivnijim!
Kada si se uključio u omladinski sektor, koliko godina si imao i šta ti je bio motiv da se pokreneš?
Ozbiljnije i aktivnije od sedmog razreda osnovne škole. Tad sam počeo ozbiljnije da shvatam stvari, te sam se za početak aktivirao u Crvenom krstu. Otišao na sastanak Omladinske terenske jedinice čisto da vidim šta se radi tu, te sam nakon druženja rešio da nastavim, jer me je to činilo sretnim. Kasnije sam se aktivirao i počeo da prolazim kroz razne teme i to je nešto što me je ispunjavalo, te sam nastavio time da se bavim.
Mađioničar, veoma lep i zanimljiv posao, kako si otkrio da želiš time da se baviš i na koji način si prepoznao kod sebe te veštine?
Svi smo kao klinci imali nešto što bismo rekli kada bi nas stariji pitali: „Šta ćeš biti kad porasteš?” Neko to vremenom zaboravi, neko jednostavno nema hrabrosti da krene ka ostvarenju tog sna ili jednostavno skrene sa puta i počne da se bavi nečim drugim. Mađioničarstvo je nešto čime sam ja želeo da se bavim još od kako sam bio klinac, ali nisam znao kako da počnem i šta da radim. Jednog dana sam upoznao jednog drugara koji je znao neke trikove sa kartama i ja sam mu dosađivao da mi pokaže kako to radi. I posle mnogo sati pokušavanja uspeo sam da ga ubedim uz 2 uslova. Prvi je bio da ne kažem nikom za tajnu i način kako se to radi, a drugi je bio da ja naučim par trikova i da ga iznenadim sledeći put kad se vidimo, što sam i uradio.To je bio neki okidač da počnem malo ozbiljnije da istražujem i vežbam, što je dovelo do toga da su me ubrzo poznati mađioničari srbije pozvali na festival magije da žongliram i upoznam ih sve. I tad je sve počelo!
Kada bi mogao da živiš u knjizi, na filmu ili u seriji, koji bi to bio?
Dve reči, jedno ime: Petar Pan! On mi je oduvek bio nešto za čim sa imao veliku žudnju ‒ beskrajno mlad, beskrajno dete i može da leti!
Da li sledećim iskaz smatraš istinitim: „Sve se može ako si jak i dovoljno veruješ“?
Rekao bih da to glasi ovako „Sve se može ako si dovoljno jak i ako dovoljno to hoćeš“. Da, u potpunosti se slažem sa tim, to je moj životni moto!
Da možeš ovog trenutka da otputuješ na bilo koje mesto na planeti, gde bi otputovao?
Ako bih već mogao da biram, neko egzotično ostrvo! To je nešto o čemu sam oduvek sanjao, jer nažalost u Srbiji nemamo more, pa mi je malo taj osećaj nepoznat. Voleo bih da se oprobam u životu na vodi, ako mogu tako da definišem to.
Koji momenat ćeš zauvek pamtiti?
Bio je to jedan momenat na Festivalu magije kada sam se našao u situacija u kojoj i sedim i pijem kafu sa mađioničarima koje sam bukvalno dan pre toga gledao na tv-u i internetu! Oni su mi bili uzori na neki način i onda se desi tako trenutak da sedimo zajedno i, kao da se znamo ceo život, pričamo o nekoj budućoj saradnji. U tom trenutku se probudio neki osećaj u meni i pitanje se stvorilo u mojoj glavi: „Da li je ovo stvarno?“. E to je bio neki magični trenutak za mene koji nikada neću zaboraviti.
Šta je, po tvom mišljenju, ono što nas ne uče u školi, a zaista je potrebno?
Generalno škole rade na već izgrađenom sistemu i mogu da te nauče samo robotski da razmišljaš o nečemu, dok van nje možeš naučiti daleko više, samo moraš biti uporan! O internetu neću ni da pričam, tek tamo postoje razne mogućnosti!
Da li postoji osoba koja te posebno inspiriše?
Gledam nekako da insprišem samog sebe, da guram samog sebe ka svojim ciljevima i da istrajem u tome! Po mom mišljenju je to jedna jako teška stvar, ali mnogo važna. Treba pobediti samog sebe!
Kada bi mogao sutra da se probudiš kao neko drugi, ko bi to bio i zašto?
Pa iskreno da ti kažem, ne bih voleo da se probudim kao niko drugi, jer smatram da sam dovoljno sposoban kao i bilo koja druga osoba. Zadovoljan sam sa onim što imam i zadovoljan sam samim sobom ‒ volim sebe! I mislim da je to jako bitno u životu.
Intervju je nastao u okviru projekta Zvezde iz kraja.
