Aplauz je dugo trajao, a glumci su se nekoliko puta vraćali da se poklone publici. Glavna tema koju ova drama obrađuje je sloboda medija u savremenoj Srbiji. Ovo je priča o novinarima jedne televizijske redakcije i govori o tome šta se dešava sa ljudima koji uzmu stvari u svoje ruke i izlaze u javnost sa istinom, i kako to deluje na njihove živote.
U jednom trenutku, voditeljka Nensi, koju tumači Maja Šuša, na redakcijskom sastanku kaže: „Ljudi hoće da čuju samo ono što hoće da čuju, a ne ono što im je rečeno”, na šta joj urednik (Vladan Slavković) odgovara: „Tako je! I ko smo mi da im to branimo?” Na ovaj način stiče se utisak da se sva odgovornost prenošenja vesti prebacuje na narod koji ih gleda i koji im veruje.
Reditelja Vojkana Arsića, pitali smo da li smatra da je hrabro igrati ovakvu predstavu u današnje doba, kada su skoro svi mediji i svi gosti u TV emisijama cenzurisani, na šta je on odgovorio: „Mislim da je ključni problem sa upotrebom reči „hrabro”. Šta znači biti hrabar? Danas u Srbiji znači biti hrabar kada govoriš istinu. I to je nešto što mene na neki suludi način vređa. Kada mi ljudi kažu da sam hrabar, ja sam im zahvalan na tome, ali mi nije drago zbog toga, jer ne mogu da prihvatim da je hrabrost biti iskren”.
Drama prati preokret Vere (Jelena Rakočević), urednice i voditeljke emisije „Suočavanje”, koja traje 10 minuta i ide odmah nakon vesti. Dok se ona bori sa svojim kolegama kako bi se izveštavalo o pravoj, a ne izmišljenoj istini, direktor joj sprema otkaz. Vrlo brzo shvata da je najavljena letnja pauza u stvari spremanje njenog otkaza. Nakon što ne dobije podršku od svog kolektiva, ljudi koji predstavljaju razne aspekte (ne)reagovanja i podnošenja manipulacija istinom, Vera u programu uživo daje otkaz razotkrivajući manipulacijski sistem. To joj se obija o glavu kad krene medijska odmazda, te borba sa vidljivim i nevidljivim neprijateljem za nju tek počinje.
Na samom kraju predstave, glavna junakinja se nađe u nezgodnoj situaciji gde treba da donese nezahvalnu odluku i postavlja pitanje svojoj novinarskoj ekipi, koje se ujedno odnosi i na čitavu javnost: „Šta biste vi uradili?”
Šetajući do šanka po još jedno piće, naleteli smo na bivšu novinarku Blica, Ivanu Karman, kojoj smo postavili baš ovo pitanje.
„Danas se svako naziva novinarem i mislim da je to profesija koja je veoma potcenjena i da svi negde plaćaju danak, tako da je ostalo malo pravih profesionalnih novinara”, kaže Ivana Karman.
„Ovo je savršen završetak, jer te dovodi u poziciju da odlučiš da li da sačuvaš moralni identitet ili da padneš u blato u kome svi plivamo. Meni je vrlo simptomatično da se mi danas uopšte informišemo u pozorištu. Pozorište je jedino mesto gde sloboda izražavanja i dalje postoji”, zaključila je Karman.
Šta misle glumci, a šta publika?
Probijajući se kroz masu ljudi, koja je ostala da se druži sa glumcima, sreli smo Tanju Petrović, koja u predstavi igra Crnu. Sa nama je razgovarala o svojim utiscima posle premijere, kao i o liku koji glumi.
„Crna je narodska žena. Žena koja se razume u sve i tako ima veliku podršku naroda. Ono što je zanimljivo je da je meni ova uloga kasnije dodeljena. Prvo mi je dodeljena uloga urednice koju igram u sledećem izvođenju. Tako da Slavko i ja menjamo dve uloge - kada ja igram Crnu, on je Urednik, a kada sam ja Urednica, on je Crni”, objašnjava Tanja.
Ona kaže da je veoma srećna što je imala priliku da bude deo procesa stvaranja i izvođenja predstave i što je imala mogućnost da razgovara sa, kako kaže, divnim i talentovanim ljudima oko sebe. „Mislim da je izuzetno važno da takvi ljudi postoje i da se bave ovakvim temama u nezavisnim produkcijama”, dodala je.
U poslednje vreme se pozorište sve više izmešta iz klasičnog prostora - same zgrade teatra. Pitali smo Tanju šta misli o tome:„Vraćamo se: od početka pa nadalje do početka, je l'? To je dobro za pozorište i mislim da nezavisna scena mora da postoji, jer nam se ova državna malo zapustila”.
Sličnog je mišljenja i Vesna iz publike: „To je dobra prilika da pozorište iskoči iz te formalne 'scene' kakvu poznajemo, i da se malo približi toj urbanoj ekipi. I dalje se na pozorište gleda kao na nešto što je elitistički, a zapravo to nije slučaj, zato što se danas u pozorištu obrađuju i škakljive teme, i prosto je pozorištu ponekad mesto na ulici”.
Sa druge strane, Maja, koja je sedela u publici pored nas je izjavila da voli kada se kombinuju različite vrste medija. „Oni su imali duplu scenu te su na taj način prikazali bol kroz koji glavna junakinja prolazi. Predstava mi se dopada, jer i na samom kraju ne daje gotova rešenja, koja mislim i da ne postoje.”
Bilo u zgradi samog teatra, na ulici ili u kafiću, pozorište ponovo postaje mesto gde umetnici imaju svu slobodu za izražavanjem. Reprize predstave zakazane su za 9, 10. i 11. mart 2020. godine, takođe, u Dorćol Platz-u, pa ste, naravno, dobrodošli.
Ulaznice su u prodaji na sajtu i prodajnim mestima Tickets.rs.
