Nažalost, nalazimo se u društvu koje ne mari za ljudske snove; u društvu gde „treba biti realan“ i jednostavno udovoljavati tržištu; u društvu koje svaku devijaciju oštro kažnjava marginalizovanjem i čini naše snove teško dostižnim.
Simptomatična je pojava da i sami roditelji neretko primoravaju svoje dete da upiše najtraženije fakultete, ponekada čak i sami birajući umesto njih. Iako bi se očekivalo da roditelj stane iza svake odluke svog deteta, mnogo puta to nije slučaj. Tu je i strah od odlaska na rub egzistencije ukoliko se „ne uspe“. Sve ove strahove je moguće razumeti i sve ovo mnogo puta natera buduće studente da krenu linijom manjeg otpora.
Ljudi se vode idejom da treba upisati fakultet gde će steći znanje koje će posle moći dobro da naplate. Ovde se previđa činjenica da je ipak najvredniji resurs – vreme. Svako ko je došao do upisa na fakultet je pre tog momenta već proveo 12 godina života u školovanju. Mnogi studenti će vam reći da je već tokom studiranja slobodno vreme koje imaju minimalno. Kasnije, kada krenemo da radimo, njega je još manje. Čini se da je penzija jedino vreme u životu kada se možemo prepustiti i ne raditi ništa.
Ako sve ovo sumiramo, shvatićemo da je život jako kratak. Ta činjenica ne bi trebala da izaziva strah i žurbu, već otrežnjenje. Otrežnjenje koje će nas naterati da shvatimo da treba da pratimo svoje snove i da je učenje nečeg što nas ne zanima gubljenje dragocenog vremena. Hajde samo da zamislimo koliko ljudi ne razvija svoje potencijale. Toliko različitih talenata ne izađe na površinu.
Zar nije onda dobra ideja, kada već imamo tako malo slobodnog vremena u toku života, da pratimo svoja interesovanja pa da i same studije ne budu puka obaveza koju moramo završiti, već nešto kroz šta ćemo prolaziti sa uživanjem? Mislim da nema lepšeg osećaja od onog kada radimo ono što volimo i možemo da živimo od toga.
Potpuno mi je razumljivo da postoji strah od budućnosti, no ponekada je neophodno preuzeti rizike da bismo došli do svog cilja. Na kraju, vodio bih se rečima britanskog filozofa Alana Vatsa:
„Ako volimo neku oblast, neće nam biti problem da izdvojimo sve vreme koje imamo da se usavršavamo u toj oblasti; sa dovoljno vremena moći ćemo da postanemo majstori te oblasti – a onda nam neće biti problem da tako i osiguramo svoju egzistenciju“.
