Udruženje studenata sa hendikepom osnovano je 2002, a zvanično registrovano 2004. godine. Za tih 16 godina, kroz udruženje je prošlo preko 100 studenata sa hendikepom, ali i drugih članova - volontera.
Nastalo je kao podružnica Udruženja studenata sa hendikepom iz Beograda, sa ciljem da se okupe studenti sa hendikepom iz Kragujevca, i da im se omoguće bolji uslovi studiranja. To podrazumeva da mogu imati iste uslove studiranja, kao i studenti koji nemaju hendikep, da im se olakša, na primer, kretanje na fakultetu, zatim studentima koji imaju neki od senzitivnih hendikepa (slabovidi, studenti oštećenog sluha...) da se omogući lakše praćenje nastave na fakultetu i slično.
Samo dva studenta nisu završila fakultet, u smislu, ne da su ga napustili, već da su stepenovali svoj fakultet. Ova brojka nam govori koliko su uporni, radni, vredni, marljivi i samo im treba omogućiti da se iskažu kroz ono što najbolje mogu, da nemaju neke prepreke koje neko i ne primećuje, a njima su baš velike.
Od osnivanja do danas, koliki napredak je udruženje postiglo? Da li uviđate neke promene u društvu po pitanju studenata sa invaliditetom u odnosu na period od početka rada udruženja? Postoji li pomak i, ukoliko da, u kom smeru se kreće? Koji biste fakultet izdvojili kao najprilagođeniji studentima sa invaliditetom?
Od samog nastanka udruženja do danas, mogu reći da je jedan od pomaka taj da se sve više mladih ljudi koji imaju neki vid hendikepa odlučuju uopšte na školovanje. Ne mislim samo na školovanje na fakultetima, nego mislim i na srednje obrazovanje, jer dosta mladih sa hendikepom su završavali samo osnovnu školu, i to je bio maksimum njihovog obrazovanja.
Udruženje je imalo partnerske projekte sa drugim udruženjima u Srbiji - Udruženje studenata sa hendikepom u Nišu i Udruženje studenata sa hendikepom u Beogradu. Međutim, kod njih je napredak još primetniji, budući da su se njihovi univerziteti potrudili da im fakulteti budu dostupni, ako ne 100%, onda mnogo više nego nama. Naš Univerzitet još uvek nije dostupan. Razna obećanja smo dobili, ali se ništa nije realizovalo.
Što se tiče profesora i osoblja, koji rade na fakultetima, mogu da kažem da se tokom ovih godina promenilo dosta toga. Imaju više razumevanja za studente sa hendikepom, više se trude, izlaze u susret, u smislu da sami rešavaju neke stvari u hodu, što ranije nije bio slučaj, posebno kada sam ja bila student.
Nijedan fakultet u Kragujevcu nije dostupan za studente sa hendikepom. Nijedan!
Svi studenti sa hendikepom koji studiraju na našim fakultetima imaju pravo na studentsku stipendiju, koja se podnosi preko našeg udruženja i dobijaju je bez obzira na prosek koji su ostvarili. Bitno je da upišu sledeću godinu (to se podrazumeva), ali prosek ocena i ESP bodovi ne igraju nikakvu ulogu.
Vlada Republike Srbije je donela afirmativne mere po kojima se za sve studente sa hendikepom i nacionalnim manjinama ostavlja dva procenta mesta od ukupnog broja upisanih studenata gde oni mogu da upišu fakultet. To ne znači da mogu da se upišu bez polaganja prijemnog ispita, već da se na svakom fakultetu određuje godišnje koliko studenata sa hendikepom može da se upiše. Ovo je jedna od afirmativnih mera kojom se daje motivacija da se više potrude, da razmišljaju da upišu fakulet.
Na koji način se udruženje bori da se fakulteti prilagođavaju potrebama studenata sa invaliditetom?
Svake godine redovno vodimo razgovore sa rektorom Univerziteta u Kragujevcu, gde se interesujemo za rešavanje tekućih pitanja. Doduše, poslednji rektor, gospodin Arsenijević, nije hteo da nas primi, ali rektori pre i posle njega jesu. Imaju želju i volju da sarađuju, da učine nešto na tom polju, međutim, sve se završava samo na tome.
Sa srednjim i osnovnim školama situacija je malo bolja, što se tiče dostupnosti i prilaza. Ne kod svih škola, ali ima dobrih primera. Međutim, sa fakultetima je stvar takva kakva jeste. Mi stalno govorimo o tome, ali kao da nikog to ne interesuje.
Što se tiče dostupnosti, ne mislim samo na arhitektonske barijere, već i na knjige, obeleživače, kretanje kroz fakultet za osobe koje su oštećenog vida, sluha.
Na primer, na Prirodno – matematičkom fakultetu, gde sam studirala biologiju, davali su nam objašnjenje da je to zgrada koja je zaštićena zakonom, kao kulturni spomenik, i da se ona ne može menjati. Pitam se, kako je moguće da su dvorci, koji datiraju iz prošlih vekova, prilagođeni tako da mogu da se obiđu i budu turističke atrakcije. S tim u vezi, nemoguće je da mi ne možemo ništa da promenimo i po mom mišljenju, veoma je ružno da Kragujevac, kao prva prestonica moderne Srbije, nema nijedan fakultet koji je dostupan. Uopšte se ne vodi računa na taj način o studentima sa hendikepom i tu ispada da smo prvi na začelju.
Koji je najveći problem sa kojim se susreću studenti sa invaliditetom? Da li se studenti susreću sa nekim oblikom diskriminacije i ako se susreću, u čemu se ona ogleda?
Nedostupnost fakulteta, bilo arhitektonskih ili nekih drugih je, takođe, jedan vid diskriminacije. Možda to nije shvaćeno kao diskriminacija, ali ako ne omogućite nekom da uđe u bilo koju državnu ustanovu, to je isto jedan vid diskriminacije.
Što se tiče nekih drugih vidova diskriminacije, u poslednjih nekoliko godina, osoblje koje radi na fakultetima je dosta senzibilisano za rad sa studentima sa hendikepom, mnogo je bolje nego što je to bilo ranije.
Recimo, ove godine prvi put imamo devojku koja je potpuno slepa, upisala je Pravni fakultet, i oni su uradili ono što svaki fakultet treba da uradi - omogućili joj (zajedno sa Udruženjem saveza slepih i nama) da koristi literaturu na Brajevom pismu, nabavljeni su joj čitači, prilagođen je prijemni njenim potrebama.
Takođe, prvi put imamo momka koji ima blaži oblik autizma, koji je upisao Pravni fakultet. Njemu je najlakše da svoje znanje iznosi u prisustvu majke, kada sedi pored njega i kada ima manje ljudi kraj njega. S tim u vezi, omogućeno mu je da polaže prijemni ispit sa što manje ljudi u prostoriji. Ovde se možda može pričati o nekoj pozitivnoj vrsti diskriminacije, koju ljudi često lako prihvataju.
Hoću da kažem da su profesori sa Pravnog fakulteta divni, čak su im obezbedili saradnike koji će biti njihovi asistenti u nastavi, koji će ih sprovoditi sa predavanja na predavanja, pomagati da zabeleže beleške i slično.
Ovo je urađeno i na Ekonomskom fakultetu. Pre nekoliko godina smo, takođe, imali asistenta koji je bio dodeljen studentu koji je otežano pisao (motorni hendikep). Asistent mu je pisao na predavanjima, ispitima i na taj način mu je omogućeno da istom brzinom postiže rezultate, kao i ostali studenti. To su klasični primeri kako se može izađi u susret studentima sa hendikepom da pruže najbolje od sebe.
Imate li konkretnu ideju na koji način bi trebalo uticati na promenu perspektive o osobama sa invaliditetom u celokupnom društvu?
Mislim da društvo gaji predrasude, zato što mnogo ljudi i ne poznaje neku osobu sa hendikepom ili ako poznaje, misli da je bolesna. Osobe sa hendikepom nisu bolesne, invaliditet ili hendikep je stanje koje je takvo. Osoba koja nema nogu ili je u kolicima, u tom trenutku nema temperaturu, nije bolesna, ne boli je zub... jednostavno je u takvom stanju u kome je organizam dospeo usled određenih faktora i ne mora nužno da znači da je ta osoba bolesna.
Konstantno treba govoriti o tome i širiti priču, prvenstveno kod mlađe populacije, jer oni dobro usvajaju i ne prave razliku između svojih drugara koji imaju neki hendikep.
Kada sam radila u osnovnoj školi, imala sam dečaka koji je sporo pisao i ono što je mene oduševilo je to da su mi deca rekla: „Nastavnice, on ne može brzo da piše, on mora polako, pa će neko od nas da mu zapiše, a Vi nemojte da se ljutite“. Oni su to prihvatili kao da je to najnormalnije.
Mislim da nije problem u deci, već u starijima koji, ili ne shvataju ili ne žele da shvate. Zato, smatram da prvenstveno treba širiti priču kod mlađe populacije, oni su ti koji su danas nosioci društva i koji mogu da promene mnogo toga, kao i da utiču na starije. Deca prihvataju sve bez ikakvih problema. Nemaju predrasude, već samo pitanja koje ne vređaju nikoga.
Šta sledeće možemo da očekujemo od Vašeg udruženja? Koji su najvažniji planovi, ciljevi i aktivnosti koje planirate da ostvarite i sprovedete?
Zbog situacije sa pandemijom korona virusa smatramo da je najbitnije da se čujemo, pričamo i da se približimo mlađim osobama sa hendikepom. Trenutno su nam aktivnosti koje je trebalo da radimo po školama obustavljene, pa ih radimo onlajn. Mislim da to nije isto kao kada se sretneš sa nekim uživo, ali tako smo sada prinuđeni.
I dalje ćemo raditi na istim stvarima na kojima smo radili do sada, borićemo se za što bolji položaj studenata sa hendikepom, da konačno krenemo u relizaciju rešenja problema dostupnosti na fakultetima.
Iskreno se nadam, da će ovo teško vreme sa korona virusom prestati i da ćemo moći ponovo da nastavimo sa aktivnostima koje se odvijaju u udruženju. Neke od njih su: Info student servis, gde svi studenti i mladi sa hendikepom mogu da se informišu o svim uslovima studiranja na Univerzitetu u Kragujevcu, zatim Petak otvoreni dan, gde, takođe, studenti mogu da dođu i da pričaju sa nama, iznesu svoje mišljenje, daju neku ideju šta bi moglo dalje da se radi i šta je ono što njima konkretno treba.
Imamo aktivnost „Akademsko mentorstvo“ koje smo uspešno sprovodili. Takođe, imamo radionice i pričamo sa nastavnim osobljem i ljudima koji su na nekim položajima koji mogu da promene nešto konkretno, da ih upoznajemo sa potrebama mladih i studenata sa hendikepom.
