Nikola Krstić student je prve godine Računarskog fakulteta. Za sebe kaže da je od malena zaljubljenik u tehnologiju i nauku, a pre svega jedan običan mladi momak. Evo kojim putem je Nikola krenuo i koje su mu dalje rute.
Kada si shvatio da želiš da se baviš programiranjem?
Nikola: Kada sam prvi put dobio računar, odmah sam shvatio da je to ono čemu će moja kompletna pažnja biti usmerena.
Od početka me je zanimalo mnogo više od običnog korišćenja računara, interesovalo me je kako taj neverovatni sistem funkcioniše i dan danas samo razrađujem odgovor na to pitanje.
Kako izgleda jedan tvoj prosečan radni dan?
Nikola: Ustajem jako rano, tada idem u firmu gde radim kao softverski inženjer, tu provedem uglavnom oko 4 sata. Nakon toga odlazim u NTP, u međuvremenu verovatno iskrsne i poneki sastanak. U suštini svaki dan radim na više projekata, ali se ujedno trudim i da imam vremena za sebe, porodicu i prijatelje, iako uživam u poslu, verujem da sve mora imati svoju meru.
Pametna rukavica
U svojoj kući, za samo nekoliko meseci Nikola je kreirao Anoru, pametnu rukavicu koja pomaže slabovidim osobama pri kretanju.
Sa kojom idejom je nastala Anora?
Nikola: Oduvek je moja najveća motivacija bila da napravim nešto što može da se koristi i u tome sam mahom uspevao, a rukavica je za sad kulminacija svih tih znanja I kreativnosti.
Promeniti svet slepih osoba, izmamiti osmeh na njihovim licima, verujem da nema veće ambicije od toga.
Biti mladi programer u Srbiji
Nikola svojim istrajnim radom gradi karijeru u Srbiji, a evo koje je njegovo mišljenje o poziciji mladih u našoj zemlji.
Kao pokretač startapa Anora i kreator aplikacije CouchCoach, objasni nam kako je biti mladi programer u Srbiji.
Nikola: Dosta preduslova je moralo biti ispunjeno da bi se pokrenuo jedan hardverski projekat, a kamoli dovršila glomazna aplikacija. Pre svega, fokus je na sticanju novih znanja, iskustava, ali igranja i istraživanja kako će funkcionisati ono što mi napravimo.
Programiranje je kao sport. Ako ne treniraš svakog dana, ispadaš iz kondicije, a svaki sledeći dan mora biti bolji nego prethodni!
Šta misliš o odnosu obrazovnog sistema u Srbiji prema programiranju?
Nikola: Mislim da je naš obrazovni sistem poslednjih godina odmakao u pravom smeru što se ove oblasti tiče, ali, takođe, mislim da se sa time ne sme ni preterivati. I dalje, postoji veliki broj dece čije interesovanje nije usmereno ka ovoj oblasti i ne treba ih gušiti viškom informacija.
Zato je jako bitno usmeriti mlade na stvari koje ih interesuju, naučiti ih da stiču znanja, a iz ličnog iskustva tvrdim da je zapravo rad „sa strane” i u slobodno vreme zapravo jedini način da se nauči i nešto konkretno.
Koje je tvoje mišljenje o statusu mladih uspešnih ljudi u Srbiji, da li vidiš svoju budućnost u granicama ove zemlje?
Nikola: Država može biti ogromna motivacija, ali ne i garant za uspeh. Zato uvek savetujem mlade da svoj napredak ne vezuju za mesto gde žive i ne oslanjaju se na bilo čiju pomoć, jer samo tako će biti spremni za sve neočekivane ishode na putu, a svaka pomoć koja se pojavi izgledaće neverovatno.
Moja želja je da ostanem u Srbiji, da nastavim da putujem svetom, ali da nikada ne promenim svoju domovinu, jer tada bih definitivno izgubio deo sebe koji ne mogu ničim drugim nadoknaditi.
Šta smatraš bitnijim faktorom za uspeh: talenat ili rad?
Ne postoji tačan recept za uspeh i često baš treći faktor, sreća, dosta utiče na ishod. Verujem da talenat i rad idealno dopunjuju jedan drugog, tamo gde prvi zakaže, drugi popuni prazninu.
Kako vidiš sebe za pet godina?
Vidim sebe kao srećnog, uspešnog čoveka, vidim hiljade slepih ljudi koji koriste uređaj koji niko ranije nije napravio za njih, vidim i još po neki plod mog rada.
U ova tmurna vremena nezaposlenosti, bezvoljnosti i lenjosti, neka sunca stidljivo sijaju u želji da učine ovaj svet boljim mestom za život. Podstaknimo njihov sjaj!
