Na osnovu prikupljenih podataka, može se zaključiti sledeće: prosečan student koji studira van svog rodnog mesta ima skoro 22 godine, dolazi iz grada, studira u Beogradu, na drugoj godini je studija i svakog meseca potroši oko 27.000 dinara s napomenom da cena školarine nije uključena u ovaj iznos. Kako smo došli do ovog proseka biće dalje u tekstu predstavljeno.
Ispitanici su upravo bili studenti koji studiraju van svog rodnog mesta, a uzorak je činilo 517 studenata tog profila. Najviše je bilo onih sa Filozofskog fakulteta kako u Novom Sadu, tako i u Beogradu, Elektrotehničkog, Filološkog i Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
Čak 39% ispitivanih studenata smatra da najviše novca tokom jednog meseca potroši na hranu. Na drugom mestu je trošak stanarine za koji se odlučuje 26,9% ispitivanih studenata, a na trećem mestu je trošak na „luksuz“ u koji smo uvrstili troškove na cigarete, alkohol, izlaske i drugo.
Koliko je njihova procena tačna govoriće sledeći podaci.
Hrana zaista jeste jedan od većih troškova ove grupe studenata. Čak njih 54,8% mesečno odvoji od 5 do 10 hiljada dinara za nju, a više od 10. 000 dinara njih 15,3%. Još jedan od većih troškova jeste i stanarina za koju mesečno od 10 do 20 hiljada odvoji čak 39,3% ispitivanih studenata. Manje od 5.000 za ovu grupu troškova odvoji 30,5% studenata ali se mora uzeti u obzir da su ovo oni studenti koji žive u studentskom domu ili oni koji pak ne plaćaju stanarinu živeći kod rođaka ili prijatelja.
Trošak za luksuz zaista jeste treći po redu na šta ukazuje 51% ispitivanih studenata koji izdvoji do 5.000 dinara mesečno na izlaske, alkohol i cigarete, a nije zanemarljiv ni procenat od 12,8 koji mesečno izdvoji i do 10.000. Što se tiče troškova prevoza, najveći broj studenata ne izdvaja više od 2.000 dinara mesečno za pomenuti. Najzad, dolazimo i do troškova koji se odnose na fakultet, i da napomenemo još jednom, ne uključuju školarinu. Najveći iznos koji 41,9% studenata potroši na ove vrste troškova je 1.000 dinara.
Kada se sve sumira prosek za ukupne mesečne troškove jeste 27.000 dinara što se i poklapa sa onim kako studenti određuju svoje ukupne troškove na šta ukazuje 31,6% onih koji smatraju da mesečno troše između 15 i 25 hiljada a 23,3% čak i do 35.000 dinara.
Ono što je zanimljivo jeste da najmanji broj njih, tačnije 24,6% govori da troši manje nego što im je zaista potrebno, 27,1% ispitivanih da troši više nego što im je potrebno, a najveći broj, to jest, 48,4% da troši baš onoliko koliko im je potrebno.
Kako ocenjuju ispitivani studenti da je novčani faktor jedan od odlučujućih faktora za upis studija uopšte govori činjenica da se čak 41,7% njih slaže sa pomenutim stavom. Samo je 7,6% onih koji se uopšte ne slažu sa pomenutim. Neka od obrazloženja su sledeća:
„Mladi koji novčano nisu u mogućnosti da studiraju u drugom gradu često ostaju u svom rodnom gradu. Postoje i oni mladi koji imaju radnu naviku i iako roditelji nemaju novčana sredstva da ih finasiraju uporedo sa studiranjem i rade, što je veoma naporno. Mladi koji već žive u gradu gde im se nalazi fakultet, imaju siguran dom, plaćene troškove i hranu. Njihovo je samo da uče, bez razmišljanja o duplim troškovima.“
„Školarina je apsurdno skupa, a ukoliko je student na budžetu, stanarina i troškovi takođe nisu jeftini. Prosečna porodica u Srbiji retko može samostalno da finansira studenta.“
„Moje školovanje je dosta opteretilo kućni budžet gde je otac primalac penzije, a majka je dobila otkaz. Da nemam stipendiju, sigurno ne bih bila u mogućnosti da studiram.“
„U prvoj godini retko ko dobije dom, a stanovi u Beogradu za iznajmljivanje su skupi, hrana je skupa, potrebne stvari za fakultet su skupe. Ako si na samofinansiranju moraš podići kredit. Neka deca bi volela studirati ali njihovi roditelji prosto nisu u situaciji da im to omoguće. Obrazovanje je postalo skupa privilegija.“
Može se zaključiti da su troškovi studenata koji studiraju van svog rodnog grada neosporno veliki. Ukoliko se sa tim troškovima poveže i nemogućnost zaposlenja usled Bolonjskog sistema obrazovanja, tačnije, redovno pohađanje nastave, nailazi se na veliki problem obrazovanja uopšte. Ukoliko se posmatraju dobijeni rezultati u malo širem okviru, oni su zabrinjavajući i predstavljaju veliki problem buduće obrazovanosti mladih u Srbiji.
