FOTO: LitStack
Tatjana Đurić je rođena u Jagodini, a živi, radi i piše u Kruševcu. Objavila je zbirku priča Tople rane, Beograd, 2009. godine , a koautorka je knjige Simultanka sa dijasporom, Beograd, 2012. Osnivač je književnog društva Sveti Ćirilo i Metodije, kao i urednica sajta društva. Po profesiji učiteljica, a igrom slučaja radeći kao bibliotekarka u školi, veliki deo života provela je sa mladima i knjigama. Ove godine, u izdanju beogradskog Bookland-a, pojavljuje se njen prvi dečji roman – Zmajevito vreme čija je promocija održana u Kruševcu, na maloj sceni Kruševačkog pozorišta, 12. 5. 2014.
Imali smo priliku da razgovaramo o književnosti i jeziku, mladima i odrastanju, kao i svakodnevnim izazovima i inspiraciji koju nosi život na ovim prostorima i u ovom vremenu.
Tatjana, pre svega čestitke na prvom romanu za decu! Pre nego što porazgovaramo o njemu, želeo bih da porazgovaramo malo o tebi, knjigama, mladima i odrastanju. Kako se sećaš svog detinjstva i prvih kontakata sa pričama i knjigama? Ispričaj nam nešto više o tome.
Moje detinjstvo i odrastanje su imali velikog uticaja na nastajanje ovog romana. Rasla sam sa bakom na selu i celodnevna aktivnost nas dece bilo je ludiranje u prirodi, po čistom vazduhu. A uveče, uveče bi sestri i meni baka Luna pričala uvek drugačiju verziju jedne od poznatih bajki... Kada sam kasnije čitala bajke, uvek bi mi se bakina verzija više dopala.
Valjda je ljubav ta koja je ulepšavala bakine priče. Ljubav, sada moja prema deci, ponovo je uplela svoje prstiće i navela me da napišem „Zmajevito vreme“ .
Može se reći da su knjige kasnije obeležile tvoj život – pored pisanja, na mnogo načina si angažovana na polju književnosti, a igrom slučajeva bukvalno i radiš okružena knjigama, u školskoj bilbioteci. Šta to čitaju mladi u Kruševcu, a da nije lektira? Ili da budem pesimističan – čitaju li (i koliko) mladi?
Kao vrlo mlada bila sam deo Književne omladine Jagodine. Pre par godina sam sa svojim suprugom, Zoranom Đurićem, profesorom i piscem iz Kruševca, osnovala Književno društvo Sveti Ćirilo i Metodije koje okuplja stvaraoce, prevodioce i ljubitelje pisane reči širom Srbije i naše dijaspore.
Osim što stvaram, preuzela sam na sebe misiju razvijanja navike čitanja kod mladih. U odnosu na interesovanja dece, nudim im knjige odgovarajuće sadržine, animiram ih kraćim prepričavanjem dela, savetujem ih da je vrednije pročitati makar deo knjige jer svaka pročitana stranica je iskustvo više. Na decu osnovnoškolskog uzrasta je lakše delovati. Kada malo porastu, nisu ni primetili, a već imaju stečenu naviku čitanja. Nenametljivo, a uporno radeći, širim krug ljubitelja lepih reči u svom okruženju. Nije lako, ali se ne sme odustati.
Vremena se menjaju, a knjige, a naročito knjige za decu i mlade, su sa igricama, filmovima i različitim sadržajima na internetu u stalnoj borbi za pažnju. U tom smislu je zaista izazovno pronaći pravi način i meru za kvalitetnu knjigu, koja će istovremeno biti i dinamična, formom prilagođena, sadržinski zanimljiva itd. kako bi privukla i zadržala pažnju mladih i dece. Sa kakvim izazovima si se ti suočavala dok je Zmajevito vreme nastajalo?
Pred naletom novih, moćnih i zanimljivih sredstava komunikacije, društvenih mreža, igrica..., knjiga je postala „ono što se mora“. Mora da se pročita domaća lektira, još ako na internetu postoji prepričan i analiziran tekst, sažvakan i okrunjen-to moranje je manje bolno.
Čak i ako čitaju, deca traže manje obimno, uz to dinamično delo, da bi im zadržalo pažnju, a da ih ne zamori. Zbog toga je bilo potrebno pronaći balans između knjige i ostalih izazova, tako da jedni ne isključuju druge, već da se dopunjuju i omogućuju deci potpuniji užitak. Savremeni pisci za decu su zato pred velikim izazovom. Naročito pisci romana za decu, jer sadržina mora da bude dovoljno zanimljiva da bi prevazišla opterećenost formom.
Možeš li reći nešto više o romanu Zmajevito vreme?
Sam naslov romana asocira na nekog zmaja. Ali, ovde se radi o mladoj zmajici koja čuva red i mir na planini Jastrebac. Kada se pritajeno veliko zlo, nakon nekoliko vekova ropstva, odjednom probudi i pronađe način da se vrati u ovaj svet i napravi dar-mar, naša zmajica Pratilja Kodadilja dobija novi zadatak – da pronađe Ključarku koja ima važnu misiju u teškom vremenu koje dolazi. Igrom slučaja ili namerom sudbine, Ključarka je Vesna, Kruševljanka koja letnji raspust provodi sa svojim drugom Ognjenom, malim Beograđaninom, kod bake Lune u selu Petini, baš na Jastrepcu... Kako vreme prolazi, avantura Ključarke dobija sve veće razmere, a u akciju se uključuje i sama baka koja je duhom mlada i spremna na druženje sa decom.
Pored bogate južnoslovenske mitologije, pravoslavnog hrišćanstva i paganstva, za nastanak knjige je svakako postojala i ona, često neobjašnjiva, dodatna inspiracija koja sve začini i učini istinski magičnim. Šta je tvoja inspiracija kada pišeš, a šta je tvoja inspiracija u životu?
Valjda što se celog života direktno družim sa decom, u meni još uvek skakuće dete. Inspiracija je svuda oko mene! Moja mašta je planinu videla baš kao kakvog zmaja. Izdužen, zelenkast tokom cele godine, uvek u nekakvoj izmaglici, Jastrebac mnogo podseća na zmaja koji spava... Od toga je počelo.
Cilj mi je bio da našu, južnoslovensku mitologiju, poluzaboravljenu i istumbanu narodnim verovanjima koja su u svakom našem kraju različita, vratim tamo gde i pripada. Naša deca znaju egipatsku, starogrčku, skandinavsku mitologiju... Skoro niko ne zna ko je Lesnik, ko su Todorci, koje vrste vila u našem kraju postoje... Zašto se bere cveće pred proslavu Đurđevdana, kakve veze ima grana hrasta sa Božićem... Zli zmajevi se u romanu nikako ne mogu pobediti bez velikog sveca, svetog Đorđa i tu je veza između narodnih verovanja, slovenske mitologije i pravoslavlja. Ali, sveti Đorđe ne ubija aždaju u romanu. On je samo smešta na neko daleko, daleko mesto. Dobro i zlo ne koriste isto oružje.
Isti slučaj je i sa poznavanjem lokalne istorije i geografije. Nije važno koliko deca znaju, važno je šta znaju. Bitno je da poznaju svoje najbliže okruženje. Koliko ga dobro poznaju, toliko će ga voleti i uticati na pozitivne promene, učiniti da ga zavole i oni koji za to nemaju nikakvog interesa. Ako im je „Zmajevito vreme“ zagolicalo maštu, probudilo avanturistički duh i navelo na razmišljanje o narednom letu kod bake na selu – moj uspeh je ogroman.
Živeti kao književnica u Srbiji – nemoguća misija ili?
Na to pitanje ne mogu da odgovorim iz ličnog iskustva. Ja sam profesor i bibliotekar i od toga živim. Posmatrajući i slušajući okruženje, rekla bih da je stanje u književnosti isto ili lošije nego u svemu ostalom, danas u Srbiji.
Moje je da pišem. Kada me neka nit „odozgo“ zagolica po glavi, ja moram da je uhvatim i utkam u novo delo. Toliko mogu i moram. Ne želim da govorim o onome da u Srbiji „svi pišu, svašta se promoviše...“ Kada se (jednom!?) iščisti situacija u ekonomiji, zdravstvu, školstvu (...) tada će i kultura dobiti svoj pravi oblik i zauzeti važno mesto u našem životu. Do tada, svako delo ponaosob „gura“ se na svoj način. Neko kvalitetom, neko parama. Pa, svako od nas uhvati ono što ga na njega samoga podseća.
Imala sam sreće da me je jedna velika izdavačka kuća, kao što je Bookland, primetila i preuzela štampanje i distribuciju romana „Zmajevito vreme“. Jedna je od retkih izdavačkih kuća na našem području koja ima dobar marketing i shvata svoju ulogu.
Šta ti voliš da čitaš? I šta preporučuješ mladima kada pitaju?
Volim da čitam romane, od domaćih pisaca najviše Slobodana Selenića i Miloša Crnjanskog. Opčinjena sam njihovom lakoćom pisanja, skladom rečenice i dubinom misli. Ali, volim da se vratim i dečjim klasicima od kojih ponekad „kradem“ zanat. Od savremenih pisaca čitam ono što mi preporuče moje dve kćerke, jer verujem u njihov izbor. Mislim da je ovo vrlo važno i lepo – kada mladi počnu da preporučuju nama starijima šta čitati. To je dobar znak da smo odigrali odličnu ulogu vaspitača.
Imaš li nekih saveta za mlade koji počinju da se bave pisanjem, koje bi želela da podeliš?
Protiv talenta čovek ne može da se bori, ali svako bi trebalo da ima odgovornost prema svom talentu. Zato, ako neko ima dara da piše, obavezno to treba da radi. Samo upornim radom i stalnim učenjem doći će do kvaliteta. Dobro delo uvek pronađe svoj put do srca čitalaca. Ali – pisanje u Srbiji mora da bude samo predivan hobi, jer od toga ne može da se živi.
Kakvi su tvoji planovi za budućnost? Možemo li se nadati nastavku knjige, nekom novom romanu...?
Plan mi je da „Zmajevito vreme“ bude trilogija. Druga knjiga je već završena, njena radnja se dešava u resavskom gradu Despotovcu, kraj Manasije, Resavske pećine, u kraju koji je bogat materijalom za jedno ovakvo delo. Da li si znao da je jedina prašuma u Evropi, baš u tom kraju? Zove se Vinatovača i više od trista godina ljudska ruka ništa tu nije dirala. E, tu se pojavljuje i Despot Stefan i ulazimo u našu prvu, Resavsku Akademiju, koja to jeste, samo mi to još uvek ne znamo.
Prvi put sam čuo za ovo, ali deluje vrlo uzbudljivo – radujem se nastavcima! Hvala još jednom na razgovoru, i srećno sa svim planovima!
Miloš čita, posmatra, piše, pokreće, uči, stvara... Zemljanin i pacifista, multikulturalan i multipraktičan.
