Objasni nam kako se rodila ideja za nastanak „Vajb magazina”?
Sve je došlo tako spontano. Ekipa sa fakulteta koja je već bila udružena na jednom fakultetskom projektu u okviru kog je bio i fakultetski web magazin, rešila je da napravi nešto svoje, pravo, drugačije.
Onog momenta kako smo to rešili, tako su, potpuno neverovatno, počele da se nižu stvari i situacije koje su nam išle u korist. Bukvalno je sve govorilo - DA, na pravom ste putu. Počelo je sa mogućnošću da napravimo svoju redakciju u jednom stanu na Novom Beogradu, zatim kancelarijski materijal koji su nam prijatelji poklanjali bez ikakvog razmišljanja, usluge iz domena njihovih znanja koje su nam bile potrebne za početak. I sve smo dobijali potpuno besplatno. Neverovatan je osećaj, jer pored toga što bojažljivo krećeš u nešto tako važno i novo, shvataš kakve ljude imaš oko sebe.
Nastali smo sa željom da ljudima pružamo sve ono što im u današnjem brzom svetu nedostaje – empatiju, ljubav, lepotu sveta i života… ali i da pričamo o onim manje lepim stvarima koje takođe čine život, a za koje se svi foliramo da ne postoje, dok ne stignemo u svoja četiri zida. E, mi nećemo da okrećemo glavu od realnih ljudskih problema, želimo da se u ta četiri zida niko ne oseća usamljeno i bespomoćno.
Pored obrazovanja u oblasti novinarstva, na koje načine si stekla dosadašnje iskustvo?
Sa sticanjem iskustva počela sam još na samom početku studija, prijavivši se da volontiram u Wannabe Magazinu, takođe web portalu koji je, baš kao i mi, startovao od nule. Tamo mi je bilo toliko lepo i to me je iskustvo spojilo sa toliko predivnih ljudi sličnih meni, da sam se odmah zaljubila u svoju buduću profesiju.
Nakon toga, učestvovala sam u osnivanju i uređivanju još dva fakultetska magazina: Kodeks13 i NewsBitt. Zatim sam se oprobala i u sportskom novinarstvu, te bila dopisnik Sportskog žurnala, ali i pisala mnoge tekstove za Atletski klub Partizan. A tu je i sve popularniji freelance, pa sam pisala tekstove i za inostrano tržište. Bavim se već duže vreme i jednom vrstom digitalnog marketinga, a veštine iz ove oblasti sam sticala postepeno, iz dana u dan samostalno učila, a i dalje ne prestajem.
Nakon svog tog iskustva, shvatila sam da naginjem ka kreativnijoj, „osećajnijoj” vrsti novinarstva, onoj koja neguje ležernost i umetnost, pa to sada u potpunosti mogu i da ispoljim kroz Vajb.
Kako najčešće izgleda tvoj radni dan kao urednika magazina? Da li postoji nešto što ti teško pada?
Doskora smo imali prostorije u kojima smo radili. Bio je to jedan najklasičniji stan koji nije imao nikakve specijalne odlike redakcije kakvu zamišljate u filmovima, osim što smo imali veliki, dugačak radni sto. Ali, mi smo uživali. Kitili ga za praznične prilike, organizovali radne akcije, družili se, pevali iz sveg glasa, ali i ozbiljno radili i osmišljavali najluđe ideje.
Trenutno više nismo u tom stanu, finansijski nam nije bilo isplativo da ostanemo, pa smo sada prešli na rad od kuće. Sve je isto, osim što se ipak ređe okupljamo.
Zajedno sa mnom, urednički posao obavlja još jedan kolega – Luka Binić, za kog mogu da kažem, da sam lično birala idealnog kolegu, ne bih nikada izabrala bolje. Uglavnom radimo u duetu, ali svako od nas ima i svoj tim novinara.
Zajedno sa svojim timom smišljam teme - biramo one koje leže njihovom senzibilitetu. Na tome se, inače, i zasniva rad u Vajb Magazinu – želimo da novinari pišu i obrađuju teme koje im prijaju. Jer, ne možete da zamislite koliko se to oseća. S ozbirom da nismo informativni magazin, već nam tekstovi imaju neku višu poentu; s obzirom da nam je glavni cilj da širimo vajb, neverovatno je važno da i sami novinari zaista osećaju sve što pišu.
Ne znate koliko puta mi se dogodi da dok obrađujem nečiji tekst počnem da se ježim od glave do pete, da đipam po stolici i proživljavam rolerkoster raznih osećanja. Ne ustručavam se ni u jednom momentu da ih pohvalim i to činim vrlo dramatično (smeh), iz dubine duše – „Ma šta je ovo, pa ti nisi normalna, ja sam umrla petnaest puta dok sam čitala!” i slično. Potpuno sam iskrena sa njima jer drugačije ne umem, a oni to i te kako osećaju i uvek mi desetostruko vrate.
Jedino što mi teško pada jeste što smo i dalje neprofitabilni, pa i dalje ne možemo ovakve sjajne ljude da nagradimo i novčano. Nego, svi oni, kao i mi u osnivačkom timu, pored ovoga radimo još nešto kako bi sebi obezbedili platu.
Kakve ljude voliš da imaš u svom timu, na poslu i van njega?
U svim sferama života obožavam strastvene ljude, one koji gore kada nešto vole i dok pričaju o tome sijamo i svi mi oko njih! Ljude koji me intelektualno i energetski stimulišu, uz koje rastem iz dana u dan.
Što se posla tiče – međusobno poštovanje, uvažavanje i razumevanje.
Što se privatnih odnosa tiče – jednostavno, da pred njima ja budem ja, i da oni preda mnom budu oni, pa da baš takvi kliknemo, jedni drugima prijamo. Sve drugo nije vredno ovog jednog jedinog (valjda?) života koji imamo.
Odakle crpiš inspiraciju za tekstove?
Ovo će zvučati kao najveći kliše na svetu na svetu, ali – svuda oko sebe. Dešava mi se da se vozim prevozom i odjednom mi sine neka ideja. Vidim nešto oko sebe, pomislim drugo, zapišem treće. Beleške u telefonu su mi pune raznoraznih tema. Ali, naravno, dobar deo pronalazim i na internetu. Kad smo već svi zavisnici od društvenih mreža, barem mi se često to i isplati. Od toliko ljudi, inostranih stranica i magazina koje pratim, uvek me neka asocijacija dovede do druge, treće, pete i, evo ga tekst.
U današnje vreme nam se plasira velika količina (dez)informacija. Kako uspevaš da ih ,,filtriraš" i da ostaneš u toku sa aktuelnim dešavanjima?
Iskrena da budem, otpratila sam sa društvenih mreža sve moguće informativne portale i potpuno sam neupućena u dešavanja. Bilo mi je dosta da čitam ko je kome prerezao grkljan, bacio u potok, ko je sleteo sa litice, kome je sevnuo donji veš i šta je to tako neverovatno da za tri života neću poverovati, a ima i video!
Ono što je baš izrazito važno saznam u nekoj od objava svojih prijatelja ili u živoj komunikaciji, sve ostalo što me zanima i dalje pronalazim na mestima koje samoinicijativno posećujem.
Ne dozvoljavam više da me svako zatrpava gomilom đubreta samo zato što, eto, ima pristup internetu.
Obrazovanje često nije presudno za uspeh u nekom poslu. Koje osobine prema tvom mišljenju treba da poseduje kvalitetan novinar?
Treba da bude blizanac u horoskopu (smeh). Šalu na stranu, postoji pregršt osobina, ali se one i dosta razlikuju u skladu sa vrstom novinarstva koju pojedinac odabere. Ono što smatram da je svima zajedničko, pored veštine pisanja i baratanja rečima (za šta sam sve više sigurna da se sa time rađaš) je da treba da bude radoznao. Baš mnogo radoznao.
Tu je onda i komunikativnost, nisu džaba maltene svi novinari velike pričalice. Eto vidite samo koliko je svaki moj odgovor opširan (smeh). I definitivno taj poseban njuh - da vidiš nešto u nečemu što naizgled i nije toliko primetljivo.
Da li je posao urednika nešto čime želiš da se baviš u budućnosti, ili vidiš i druge načine da ispoljiš svoju strast i kreativnost kada je pisana reč u pitanju?
Posao urednika je apsolutno nešto čime želim da se bavim i nadalje. Međutim, imamo velike planove za Vajb. Biće to čitav koncept. Pravićemo čuda.
Šta je za tebe dobar vajb?
Ponosno ću reći da ima toliko toga što u meni budi dobar vajb, ali ću ukratko opisati jednu od takvih situacija: Letnji je sumrak. Sedim negde pored mora. Nebo je plavo. More je plavo. Prazna je plaža. Sa zvučnika se čuje Ne-Yo. Duva vetar, onako umereno. Gledam u talase. Dovoljno. A da, i moj pas Henri!
