Katarini ovo nije prva nagrada. Do sada je učestvovala na nekoliko regionalnih književnih festivala, gde je više puta pobeđivala, a nagrade, kako kaže, više i ne broji, jer joj je na festivalima važnije druženje i upoznavanje novih ljudi.
Poeziju piše čitav život. Do sada je izdala nekoliko zbirki poezije: „Profili“, „Veče pre“, „Simbioza“, ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a), a prevela je i makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/Ljuboljubiva’’.
Katarina je rođena u Kladovu, ali još kao dete seli se na Novi Beograd, gde i danas živi. Deda sa očeve strane je poreklom iz Komiže, na Visu, gde često odlazi.
Koliko je na tebe imalo uticaja to što, maltene, živiš u tri grada, gde svaki ima poseban mentalitet?
Iz Kladova sam se odselila kada sam imala tri godine, tako da baš i ne pamtim kako je kad živiš tamo, a Komiža je mesto gde sam provodila letnje odmore, tako da opet ne znam baš kako izgleda svakodnevni život. Ipak, da, i Beograd i Kladovo i Komiža su prisutni u mojoj poeziji i pričama. To su mesta kojima se stalno vraćam. Taj spoj se vidi i na naslovnici ,,Razglednica", koji sam sama dizajnirala.
Novi Beograd je mesto gde sam odrasla i živim, za Kladovo me vezuju ljudi koje volim, raspusti, prvi izlasci, a Komiža je za mene oaza, poluimaginarno mesto, letnji raj, ali i porodična istorija. Sva tri mesta povezuje voda, Sava, Dunav i Jadran, i ona je bitan motiv u mom pisanju. Najbolje se osećam kad su pored mene reka ili pučina.
Mentalitet ljudi jeste različit. Imala sam dobre primere koliko može da te oblikuje okruženje, kao i koliko izgled može da vara, pristup strani života u nekom mestu koji je nedostupan turistima ili slučajnim posetiocima.
O čemu će biti nova zbirka koja će se štampati zahvaljujući nagradi?
Zbirka se zove ,,Putopisi". Obuhvata nekoliko ciklusa pesama koje se bave realnim i imaginarnim putovanjima, unutrašnjim, proživljenim, planiranim, a ima i izleta u kvantnu mehaniku i astronomiju.
Kako ti ovo nije prva nagrada, reci nam kako je izgledalo kada si prve pesme poslala na konkurs?
Prva takmičenja u kojima sam učestvovala bila su u okviru škole i grada. Tadašnja nastavnica, a posle profesori, ohrabrivali su me da pišem i da šaljem moje radove na takmičenja. Ta podrška mi je bila veoma važna. Konkursi su mi postali nešto uobičajeno, nevezano za nagrade, već više za upoznavanje novih ljudi, druženje.
U poslednje vreme se dosta priča o tome da takozvano „žensko pero“ preovlađuje u srpskoj poeziji, da su žene te koje su trenutno čitanije i da više pišu. Šta misliš o tome?
Ima odličnih pesnikinja, a i pesnika, generalno mnogo dobre poezije. Ima i loše, naravno. Trenutno se možda više pominju pesnikinje, ali to je sve promenljivo.
Godinama učestvuješ na beogradskom „Poezinu“ i novosadskom „Poetarijumu“. Koliko misliš da su ove pesničke večeri promenile pesničku publiku i kako, uopšte, izgleda slem scena u Srbiji?
Sigurno su promenile stav prema poeziji, približili je ljudima. Poezija se više ne percipira kao neka sterilna forma koju ne može da shvati bilo ko i to je najveći plus. Poetske večeri su sa slemom postale i žurke, gde se traži i očekuje interakcija sa publikom, pesnik je potpuno izložen kritici i svako ima pravo da se izrazi. Takođe, ljudi se upoznaju i povezuju, nastaju nove i različite stvari iz toga.
Koliko muzika koju slušaš utiče na tvoje stihove?
Utiče, kao i knjige i pisci koje volim, filmovi, likovna i primenjena umetnost.
Konkretno muzika koja je uticala na mene je širokog raspona, od grandža i panka, preko bluza, metala, ska, oi i rege muzike, rokabilija. U principu je sve to alternativna muzika i teme koje se bave društvenim pitanjima, položajem pojedinca u društvu, aktivizmom, ali i ličnim emotivnim stanjima, životnim krizama, sve do svakodnevnog života. Tih tema ima i u mom pisanju.
Tvoja poslednja zbirka pesama „Razglednice“ je haiku. Otkud ideja za tom promenom?
Haiku pišem već trideset godina, tako da i nije baš promena. Jedino što sam sad prvi put došla do toga da bih mogla da je objavim kao zbirku, zahvaljujući Dejanu Bogojeviću, koji me je pozvao da mu pošaljem rukopis. Veoma sam zadovoljna rezultatom, i ovom prilikom mu se još jednom zahvaljujem. Haiku je odlična forma za vežbanje izraza.
Gde mogu da se kupe tvoje knjige?
Zasad može kod mene. Možete mi pisati na mejl: tinafime@gmail.com. Uskoro će biti dostupne i u nekim knjižarama.
