U ekspanziji društvenih medija koji dominiraju današnjicom, tinejdžerka Dina Kecman svojim talentom demantuje sve društvene stereotipe. Njeni portreti, iako predstavljaju crno-beli svet, obiluju bojama karaktera jedne ličnosti.
Dina, reci nam kako se rodila ljubav prema crtanju i šta je bio glavni motiv da počneš da crtaš hiperrealistične portrete javnih ličnosti?
Ljubav prema crtanju se rodila kada sam bila dosta mlađa, gledajući majku i brata kako crtaju. Oduvek mi se to dopadalo, ali nisam imala toliko talenta, pa se nisam time bavila sve dok se nisam usudila da počnem sa izradom portreta i shvatila da mi to dosta dobro ide.
Ko je i kada prepoznao tvoj talenat? Ko je tvoja najveća podrška, a ko najveći kritičar?
Talenat je prepoznala nastavnica likovne kulture Nataša Andrejić, koja mi je ranije predavala i predložila da učestvujem na školskim izložbama. Najveća podrška su mi porodica i prijatelji, a rekla bih da sam sebi najveći kritičar.
Po kom principu biraš lik koji želiš da naslikaš i odakle crpiš inspiraciju?
Inspiraciju mi predstavljaju slike koje na mene ostave utisak. Kada ugledam upečatljivu fotografiju rado je prenosim na papir, jer se nadam da će takav utisak ostaviti i na druge.
Kažu da tvoji crteži izgledaju kao da će progovoriti. Kada radiš portrete, na šta najviše obraćaš pažnju? Da li pre toga moraš da razumeš samu osobu i saznaš nešto iz njene biografije kako bi prenela mimiku na papir?
Uvek se potrudim da odaberem fotografiju koja će dobro predstaviti karakter poznate ličnosti koju želim da nacrtam. Tokom izrade, najbitnije je predstaviti karakteristične crte lica. Upravo zbog toga što smo svi upoznati sa osobinama poznatih ličnosti, oni su na meti mojih portreta.
S obzirom da je crtanje je proces, koliko vremena utrošiš na crtanje jednog portreta i koje su to najčešće tehnike koje koristiš?
U zavisnosti od crteža, potrebno je nekoliko dana za izradu jednog portreta, pod uslovom da svakodnevno odvajam od tri do pet časova. Što se tehnika tiče, i dalje eksperimentišem jer se time bavim manje od godinu dana.
Pored portreta, koje su teme koje te najviše intrigiraju kada se radi o likovnom stvaralaštvu?
Najčešće me privlače mitološke i naučnofantastične teme.
U junu 2018. godine imala si svoju prvu samostalnu izložbu u Centru za kulturu u Svilajncu. Kako si došla na tu ideju i kako su tekle pripreme? Opiši nam tvoje utiske nakon izložbe.
Zapravo to nije bilo nešto što sam planirala dugo, početkom aprila mi je ideja pala na pamet i nakon razgovora sa direktorkom Centra za kulturu započela sam izradu radova. Izložba je prošla neverovatno dobro, bila je posećena i ljudima se dopala tematika.
Kada se osvrneš na svoje dosadašnje stvaralaštvo, možeš li da izdvojiš jedan portret koji je za tebe predstavljao najveći izazov?
Morgan Frimen je predstavljao najveći izazov i oduzeo mi je ujedno i najviše vremena zbog svih detalja koje je bilo potrebno predstaviti.
Na koji crtež si najponosnija, a koju ličnost bi u budućnosti volela da naslikaš i zašto?
Na svaki rad sam izuzetno ponosna, ali bih možda izdvojila portret Salvadora Dalija. Ličnost koju bih volela da nacrtam sledeće jeste Ozi Ozborn zbog upečatljivog lika i zato što mi je lično jedan od omiljenih izvođača.
Danas, u vreme kada su prave vrednosti skrajnute i kada je prava umetnost marginalizovana, šta bi poručila mladima u Srbiji koji se bave umetnošću, a nemaju hrabrosti da istu promovišu? Na koji način da kanališu svoju energiju kako bi svoj talenat pretočili u realnost i demantuju eru kiča i šunda koji vlada Srbijom?
Ne bih baš hronološki htela da odgovaram na ovo pitanje, već bih krenula od kraja i počela izjavom da je era kiča i šunda prisutna svuda, ne samo u Srbiji. Ako se osvrnemo i pogledamo ovo savremeno doba Instagrama, Fejsbuka i drugih društvenih mreža koje dominiraju današnjicom i vode do dekadencije današnje mladeži, Srbija je samo jedan od mnogih primera.
Shodno tome mislim da je potrebno boriti se na isti način kao što to rade i ostali van Srbije – moramo negovati prave vrednosti, promovisati zdrav način razmišljanja i ideju da ništa nije crno-belo, već da moramo imati razumevanja jedni prema drugima i da jedni druge kao takve, crne, bele ili sive prihvatamo i shvatamo.
Taj zdrav način razmišljanja podrazumeva sagledavanje svih faceta jedne osobe i njihovo prihvatanje u nadi da ćemo biti, koliko-toliko uspešna opozicija današnjoj indoktrinaciji mladih u bezumno jednolično stado. Umetnost je jedini način da se ova zdrava misao pothrani i održi u životu – upravo je ona taj medijum kroz koji buntovni duh svakog, sa i trunkom individualnosti, nastavlja da se ispoljava, a ujedno i jedina naša nada protiv kiča i šunda!
Možeš li nam otkriti svoje planove za budućnost, da li ćeš nas obradovati nekom novom izložbom ili smatraš da je rano za takav poduhvat?
Volela bih da organizujem još izložbi u budućnosti, ali će možda tehnika biti potpuno drugačija, uzevši u obzir da neko duže vreme eksperimentišem i sa bojama.
Možda bi lepotu Dininog stvaralaštva najbolje opisao citat Oskara Vajlda: „Lepota je samo drugi oblik genijalnosti, savršenija svakako od genijalnosti jer joj ne trebaju nikakva objašnjenja“.
