Branislava je edukatorka je za ljudska prava, posebno rodnu ravnopravnost, trgovinu ljudima i pravo izbeglica. Članica je radne grupe za izradu lokalnog akcionog plana za rodnu ravnopravnost i učestvovala je u pisanju predloga izmena Zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama koji je usvojen u julu 2018. godine. Svoju želju da donese pozitivne promene svetu realizuje i kroz volontiranje i uključivanje u humanitarne akcije.
Čini se da si vrlo rano shvatila šta je ono čime želiš da se baviš u životu. Omladinskim aktivizmom počela si da se baviš već sa 15 godina. Šta te je navelo da poželiš da se na ovaj način angažuješ?
Otkad znam za sebe, znala sam da ću studirati pravo. U srednjoj školi u Zrenjaninu, gde sam pohađala smer za pravnog tehničara, imala sam sjajnu profesorku srpskog jezika i književnosti koja je van redovnog gradiva podsticala i našu kreativnost i individualnost. Jednog dana, nakon što je prepoznala moju sposobnost „razmišljanja izvan kutijeˮ, preporučila mi je da pohađam seminar za mlade posvećen ljudskim pravima.
Tako sam otkrila svet nevladinih organizacija, učlanila se u jednu od njih i sa ostatkom ekipe osmišljavala ulične akcije kojima smo podizali svest sugrađana o ljudskim pravima. Bili smo grupa klinaca, nesvesni šta borba za ljudska prava zapravo znači i na kojim sve nivoima treba da se vodi, ali i dovoljno odlučni i hrabri, pa smo uspeli već u to vreme da organizujemo seminare za naše vršnjake na temu nasilja u porodici i trgovine ljudima. Tada sam shvatila da ne moram da čekam da završim fakultet kako bih pomagala ljudima i direktno uticala na promene u svojoj zajednici, te da je omladinski aktivizam moj put.
UMNI, JCI i AIESEC su neke od organizacija čiji si član, ili si to bila u prošlosti. U nekima od njih nalazila si se i na vodećim pozicijama. Šta ti je članstvo u ovim organizacijama donelo?
Organizacije čiji sam član bila razlikovale su se prema strukturi članstva, kao i načinu i oblastima delovanja i svaka od njih za mene predstavlja posebno iskustvo. Volontiranje u njima, kao i sve pozicije na kojima sam se nalazila, smatrala sam ličnim izazovom i prilikom za akciju. Kada bih osetila da sam savladala izazov, naučila dovoljno i pružila svoj maksimum u praksi zauzvrat, pronalazila bih novi izazov i novu organizaciju. Zahvaljujući tome, danas mogu da kažem da raspolažem raznolikom bazom znanja i veština, kao i mrežom kontakata, što pozitivno utiče na kvalitet i kvantitet sadržaja koji želim da pružam mladima.
Osim toga, rad u različiim oblastima pomogao mi je da se bliže usmerim i otkrijem svoja najveća interesovanja, pa tako danas znam šta je ono što me najviše ispunjava i čemu želim da posvetim svoje vreme, kao najvažniji resurs kojim raspolažemo.
Posebno bogatstvo koje mi je članstvo u organizacijama pružilo jesu sjajni i inspirativni ljudi, njihova podrška, ideje, konstruktivne kritike i pozitivna energija. Mnoge od tih saradnji vremenom su se pretvorile u najlepša prijateljstva i podršku za ceo život, čak i kada su nam se profesionalni putevi razišli.
Tvoje aktivnosti sugerišu da ti je rad sa mladima vrlo važan i da si mu posvećena. Gostujuća predavanja, organizovanje radionica i preuzimanje uloge mentora su samo neki od načina na koje se angažuješ. Kako vidiš svoju ulogu kao omladinskog aktiviste u budućnosti?
U 2019. godini nalaziću se i dalje na liderskim pozicijama u organizacijama JCI Novi Sad i UMNI, tako da verujem da će se većina mojih aktivnosti realizovati upravo kroz njih. Sa druge strane, veliki broj ideja za akciju stvori se spontano, u skladu sa mladima kojima sam okružena, kao i aktuelnim potrebama društva, jer u suprotnom moj rad ne bi imao smisla. Ono što bih volela i ka čemu stremim jeste da putem projekata proširim polje delovanja i pozitivan uticaj na mlade i na nacionalnom nivou.
Mislim da kada smo odlučni da nešto postignemo, sve radi za nas i često se nameste prilike koje nismo ni zamišljali da će nam se pružiti. Tako su mi prethodne dve godine bile posebno uzbudljive, ispunjene putovanjima, sticanjem novih znanja i otkrivanjem novih načina delovanja. Zato u ovom trenutku ne želim da pravim dugoročne planove, već ostajem otvorena za mogućnosti i nestrpljivo očekujem da vidim gde će me to odvesti.
Borba za ljudska prava je takođe važan deo ciljeva za koje se zalažeš. Na koji način doprinosiš ovoj borbi? Šta je ono što želiš da postigneš kao pravnik?
Neznanje, nedostupnost informacija i sistemsko kršenja prava je ono sa čim se borim različitim edukacijama, treninzima, uličnim akcijama, peticijama, javnim zagovaranjem. Osim toga, znam koliko je meni značilo što sam u određenim trenucima imala pored sebe ljude koji su znali da prepoznaju moje kvalitete i da me usmere u mom razvoju. Zato se i ja danas trudim da prenosim svoje znanje i veštine mladima, zvanično kao njihov mentor, ili kroz različite aktivnosti koje organizujem.
Ono što smatram jako bitnim je i svakodnevna komunikacija, jer ljude čija se prava krše upoznajemo svuda. Onda kada prepoznam takvu situaciju, uvek reagujem i kroz razumevanje i razgovor ponudim svoju podršku ili konkretnu akciju, u zavisnosti od toga na šta je ta osoba spremna ili šta traži. Najbitnije je pustiti osobu da sama određuje tempo rada sa njom, osim u situacijama kada je životno ugrožena.
Trenutno sam apsolventkinja na Pravnom fakultetu i još uvek nisam odlučila šta ću raditi kada završim. Pristajalo bi mi da se kao pravnica u nekoj organizaciji kao što je UN aktivno zalažem za ljudska prava, i da na taj način nastavim da doprinosim više nego neophodnim promenama u našoj državi. Međutim, smatram da moje buduće zvanje ne igra preveliku ulogu u uspešnosti te borbe za ljudska prava. Za ovih 10 godina u omladinskom aktivizmu shvatila sam da kada si aktivista za ljudska prava, to nije nešto što selektivno primenjuješ.
To je snaga i ljubav prema drugima koju nosiš u sebi i koju zaista živiš na svakom svom koraku, od toga šta misliš, do toga kako se ponašaš, i šta odlučuješ da preduzmeš kada je akcija potrebna, svakodnevno.
Da li postoji nešto iz tvog dosadašnjeg rada i angažovanja na šta si posebno ponosna, što bi možda istakla?
Rodna ravnopravnost i nasilje u porodici je oblast u kojoj sam načinila prve korake kao aktivistkinja i kojoj se u svom radu uvek vraćam. Taj rad je prepoznat i od strane Grada Novog Sada, pa sam pozvana da, kao predstavnica nevladinog sektora u radnoj grupi, učestvujem u izradi lokalnog akcionog plana za rodnu ravnopravnost. Ova uloga mi je izuzetno značajna, jer na ovaj način mogu direktno da utičem na pozitivan pomak u poštovanju ljudskih i posebno ženskih prava, u gradu u kojem živim i delujem.
Kada pogledaš iza sebe, prisetiš se svega što si radila, šta bi izdvojila kao najveći izazov? Na koji način si ga savladala?
Izuzetno sam senzitivna osoba, pogađa me nepravda i tuđa bol, što i jeste razlog zašto sam u omladinskom aktivizmu. Međutim, kada radiš sa mladima i ljudima iz osetljivih društvenih grupa i imaš ulogu da ih osnažiš ili zaštitiš u nevolji, preterana osetljivost postane izazov. Teško je ne doživeti njihov problem kao sopstveni i zaštititi se od emotivne iscrpljenosti.
Trebalo mi je vremena da uvidim da svoju senzitivnost treba da doživim kao dar i nešto pozitivno čime mogu da pružam više drugima, jer mi je upravo ona u praksi omogućavala da brže shvatim kako se neko oseća, od čega strahuje, o čemu sanja ili šta ga muči. Tako mi je promena perspektive pomogla da problem pretvorim u mogućnost za napredovanje.
Svojim aktivnostima nastojiš da pozitivno utičeš na zajednicu čiji si član. Podučavanje drugih je neizostavan deo svega čime se baviš. Šta je to što si ti naučila od drugih? Da li si otkrila nešto o sebi kroz rad sa ljudima?
Vreme koje posvećujem omladinskom aktivizmu mi je bilo izuzetno značajno za upoznavanje sebe. Izlaženje iz zone komfora, komunikacija sa najrazličitijim ljudima, kao i situacije kada moraš da improvizuješ ili se izložiš drugima, postale su uobičajene. U celom tom procesu, osvestiš koje osobine su tvoje prednosti, a na čemu treba da poradiš da bi bio srećniji. Nekad to možeš da učiniš sam, a nekad su upravo ljudi sa kojima radiš oni koji prepoznaju i podsete te šta je to dobro što nosiš u sebi.
Tako sam u dosta prilika čula od svojih prijatelja, mladih sa kojima radim, ili od ljudi koje sam tek upoznala, kako sam izuzetno hrabra i posebna jer deluje da se upuštam u svaki izazov bez straha od neuspeha. To mi je bilo neobično, jer strah često postoji, pa nikad ne bih sama sebi pripisala tu osobinu. Međutim, onda sam shvatila da se moja hrabrost ogleda upravo u tome što uprkos strahu delujem. On me nikada ne parališe u onome što radim, jer čvrsto verujem u ono što želim da postignem i ispravim.
Da možeš da se vratiš kroz vreme, šta bi rekla petnaestogodišnjoj sebi?
Rekla bih sebi da ne treba da brinem zbog izbora koje pravim da bih radila ono što me ispunjava. Da je u redu graditi svoj put kada imaš jasno postavljen cilj koji želiš da postigneš i onda kada se to ne uklapa u očekivanja okoline. Da nikada ne sumnjam u sebe i to koliko mogu, jer ni u narednih 10 godina neću pristati na „pristajanjeˮ – da se život odvija u neskladu sa onim što osećam i u šta verujem.
