Foto: Milica Savić
Promocija je nastavak prošlogodišnjih upoznavanja sa ovom autentičnom idejom koja je krenula jesenas. Stranice pričaju različite životne priče, svedoče o kulturi, običajima i navikama, fotografije su birane vrlo pažljivo i svaka ima svoju posebnu notu. Sabrane priče „Šorom sredom" nastale su tokom 12 godina pripremanja emisije „5kazanje", i delom objavljivanih u kolumni „Šorom s Borom", u novinama „Dnevnik".
Svojevrsni vojvođanski biser, kako mediji već krste ovo autorsko delo, krasi ime bećarca, a naslovna fotografija knjige potiče iz davne 1924. godine. Knjiga je napisana sa puno arhaizama, i dok se Otić jedno vreme premišljao o tome da je „prevodi“, jer ga je brinulo to da li će mladi i naredna pokolenja razumeti sve ono što je on dugo skupljao i sastavljao, nastao je rečnik „stranih reči“ objavljen u knjizi. Tako u tom rečniku vrlo brzo možete saznati šta su miraz, miradžika i razne duge skoro zaboravljene reči.
Foto: Mitar Novaković
„Postoji nekoliko stvarnih likova i stvarnih priča, a za neke sam smatrao da bi trebalo tako da izgledaju“ – i kao takve su dobile svoj odraz i svoje mesto u knjizi. Neke od tih priča koje je Bora podelio sa prisutnima u punoj kongresnoj sali u nedelju su priča o deda Iki - čobaninu koji u knjizi još uvek ima 101 godinu, i priča o Borinoj mami i ručnim radovima...
U razgovoru za iSerbiu dotakli smo se, zaista, mnogih stvari, Bora me je pozvao na snimanje emisije, čisto, kako je on rekao, da vidim kako snimanje izgleda. Jedan deo našeg razgovora sledi.
Koliko je za Vas fotografija više od reči?
U knjizi „Šorom, sredom“ fotografija je sastavni deo. Fotografija priča neku svoju priču, bez obzira na to što su likovi, ako pričamo o ljudima koji su spomenuti u toj priči, stvarni likovi. Ako pričamo šta smo o njima napisali i šta iz fotografije njihovog portreta može da se vidi - to je ceo kolorit, ceo folklor, kako živimo, kako se ljudi oblače, šta se oblači.. Ako se priča o onim fotografijama koje su dokumentarne koje sam fotografisao na terenima, iskoristio sam tu šansu i priliku.
Bilo koji fotoreporter retko može sebi da priušti tu blagodet – danas na severu, sutra na jugu Vojvodine, da može da menja mesta, da ima priliku da fotografiše u „5kazanju“, pošto mi radimo svakodnevno. Napravio sam ozbiljnu bazu fotografija i neke sam objavio u knjizi, neke su na jednoj strani, neke su duplerice i mislim da one govore, ono što kažu, više od nekoliko stotina i hiljadu reči.
Koliko je tu života bilo, ljudi prošlo, čarki bilo koje su nas malo sporečkale, pa smo se opet pomirili kada se ukazala prilika; neki pejzaži sa vode, parenje vilinih konjica... Čudo prirode!
I to?
Da... Desi se da naletite na to na jednom malom prostoru... Ljulja se čamac, ljuljaju oni, ali uspeli smo i tu fotografiju da napravimo. Ovekovečili smo neke trenutke, jer šta je fotografija? To je trenutak uhvaćen u momentu. Zahvaljujući fotografijama imaćemo jednu uspomenu kako smo živeli, gde nam je to bilo lepo.
Da li forsiranje pozitivnih primera može promeniti pristup uređivačke politike novinara prema priči? Vaši primeri koji prolaze kroz serijal su izuzetno pozitivni i možda imaju veći odjek u odnosu na crnu hroniku...
Crna hronika je prva vest. Bez namere da izvrćem bilo koju priču o novinarstvu koja je daleko od nekog novinarstva koje je kako bi trebalo da bude od pamtiveka, otišli u senzaciju, u žutu štampu, u tabloid, u neproverene informacije, u priče radi priča, u novinarstvo radi novinarstva...
Kako mladi da doprinesu kulturi?
Iznenadilo me je nešto kada sam otišao u srednju školu u Novi Sad. Napiše profesor nešto na tabli i kaže: „Deco, prepišite to sa table“! Oni svi povade mobilne telefone, fotografišu i prepisano je. I došlo neko vreme nekog prokletstva kada više nemamo rukopise, kada nema usmene komunikacije, kada se sve svodi na to da komuniciramo samjlijima, zagradama, da jedan smajli više vredi od zagrljaja, poljupca.
Foto: Milica Savić
O kulturi... Kakvu mi to kulturu imamo? Koliko nam daju para da je održimo? Kultura se svela na manifestacije gde se nešto pojede, popije, na neku uličnu manifestaciju. Ako nema kulture, čovek nema čime da hrani dušu, a ako narod nema dušu onda ne može ni da preboli ono što ga zadesi, ne može da bude srećan ni da se pamti po nečemu.
Kakav onda savet imate za mlade? Šta savetujete, recimo, meni?
(smeh) Imate posao?
Imam.
Hajde, kažite mi kako vi mladi vidite budućnost ovde u našoj domovini?
Ne vidim je baš dobro...
Perspektive nema, na žalost… Danas uzimaju vas koji imate fakultete, koji ste preležali sve dečije bolesti – odrasli ljudi, spremni da zakoračite u budućnost, radno sposobni, u najboljim godinama, dođete u inostranstvo, puste vas da odavde odete, ne kažu uopšte nemojte, trebate nam… I niko ne brine o tome...
Bora Otić je urednik i autor kultne emisije „5kazanje“ – serijala koji priča životne svakodnevne i autentične priče običnih ljudi. Serijal traje 12 godina, a emituje se na RTV-u.
Pred kraj razgovora, Otić je napomenuo da nakon rata, u njegovo vreme, mladi su imali ideale i idole. Da li smo letargični u tolikoj meri da nas od sopstvene ušuškanosti ne interesuje baš ništa!?
Milica je devojčurak, a voli da peva, piše, čita i ne zaboravlja da se smeje.
