U Srbiji je napravio istorijski najpoznatiji rezultat u ovoj sportskoj disciplini i zato bi mogao postati uzor i inspiracija mnogima koji bi želeli da se bave ovom ili nekom drugom borilačkom veštinom.
Aleksandre, hvala ti što si pristao na razgovor sa nama. Poznato je da si u aprilu osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu. Volela bih da nam ispričaš kakav je osećaj biti prvi u Evropi u zahtevnoj sportskoj disciplini kao što je džudo?
Sve moje medalje i sve moje pobede rezulat su dugogodišnjeg mukotrpnog rada i treninga. Osamnest godina treniram džudo, i nijedna medalja nije došla kao proizvod trenutnog zalaganja, već godina i godina napornog treninga. Mogu da kažem da mi je na tom putu svaka medalja podjednako draga i bitna i ne bih mogao da izdvojim nijednu, jer me svaka vodila ka što boljim i većim rezultatima.
Možeš li da nas uvedeš u džudo? Voleli bismo da čujemo nesto više o ovoj plemenitoj borilačkoj veštini.
Džudo je stara veština japanskih samuraja, uz koji ide ceo kodeks ponašanja, prilagođen modernom dobu. Svaki put kada ulazite u salu poklonite se, svom protivniku, i Vašem treneru. Takođe morate biti skromni, hrabri, disciplinovani, dostojanstveni, posvećeni, u borbi nemilosrdni van borbe miroljubivi, morate poštovati sve oko vas.
Na vatru ne treba odgovarati vatrom.
Sve su to osobine kojima džudo uči, i sve to izgradi karakter čoveka i sprema nas na to da sve možemo da očekujemo i da nigde nema mesta čuđenju. Pubertet je doba kada se karakter gradi i bez sporta, a sa treninzima tek može nešto posebno da se napravi. Ko dođe uveriće se, a i nema šta da izgubi, čak i da mu ne odgovara. Ni ja nisam na početku bio mnogo nametljiv, mnogi mi nisu znali čak ni ime ni prezime. Onda je jednom trener shvatio da može dobro da iskoristi moje potencijale i to glasno i jasno u jednom trenutku i rekao celom klubu.
Da li je džudo jedna pitka ljudska priča?
Ovo što sam ti opisivao i ispričao su bili treninzi u doba anonimnosti, a tek kasnije doalzi do ovih slavnih trenutaka, koje je zapravo inicirao moj trener uvodivši me polako u ovaj svet i komunicirajući između kluba, mene i ostalih.
“Došao nam je fenomenalan igrač u klub, zaista ima talenta, hajde da to iskoristimo i zajednički napravimo nešto”, rekao je tada moj trener.
Sve pre toga su trenuci igranja. Nikada se ne zna šta budućnost nosi, šta nosi dan, a šta noć. Težak je ovo posao, ali i lep. U jednom trenutku si gore, u sledećem dole.
Da li se slažeš sa konstatacijom da si baš ti svojim pobedama učinio džudo popularnim sportom u Srbiji?
Kada nešto radiš toliko dugo, intezivno, posvećeno to što radiš postaje i deo tebe.
Da li je meč u kom si savladao Aleksa Klezera u kategoriji do 90 kg jedna od tvojih zaista najteže osvojenih medalja?
Evropska zlatna medalja, za sada je kruna svih mojih uspeha i mojih dosadašnjih postignutih rezultata, i svakako moje najveće dostignuće pored prvog mesta na svetskoj svetskoj rang listi. I sve druge su dobrodošle u budućnosti.
Po čemu ćeš pamtiti Rio?
Rio mi nije sigurno ostao u najradijem sećanju. Kako vreme prolazi pamtim ga sve lepše. Kada se samo setim šta se tamo dešavalo, mislim da su upravo događaji iz Rija uspeli da me pokrenu da pređem na jedan novi stepenik i nastavim dalje. Zahvaljujući Riju mogu da kažem da sam pobedio i postigao rezultat koji sam dobio Samo jedan dan je bio presudan u Riju, ali ga se sećam i uvek ću ga rado pamtiti.
Sećaš li se kako je izgledao tvoj prvi kimono?
Moje prvo ulaganje u džudo, bilo je šivenje kimona. Sada mi je malo žao, jer odavno je to bilo, ali kada sam počeo sa treninzima u klubu koji se otvorio u ulici u kojoj sam živeo, o čemu sam pričao više puta i što sam često u svojim intervjuima i razgovorima govorio, ponoviću, poklonio sam prvi kimono nekom detetu, ne sećam se ni ja više jer je bilo odavno, a drugi mi je isto majka sašila. Kasnije sam svaki kimono dobijao od dragih prijatelja i rođaka, i od saveza, a sada već imam i partnere i oni mi finansiraju opremu. Bez njihove podrske nikada ne bih bio ovako dobro opremljen na terenu.
A da li ti je prvi trening ostao u sećanju?
Bilo je to u pubertetu, na sve strane neke igrice i prevare, uskraćivanje šansi mladima , diskriminacije , a ja tražeći put počeo sam da shvatam da je sport izlaz za sve. Prvi put na strunjači bilo mi najbitnije da se igram, sećam se narandžastog šorca malo ispod kolena koji sam nosio tih dana bilo je proleće . Jedva sam čekao trening kao fizičko u školi. U odnosu na strunjaču bilo mi je bitno samo da se igram, a kasnije se iz toga izrodila disciplina, i posvećenost, mada nikada nisam želeo da se namećem na treninzima.
Da li si imao prilike da radiš i sa decom?
Volim decu, voleo bih da jednog dana budem trener. Bio bih dobar trener za decu, ali mislim da ima talentovanijih za to. Prvenstveno treba da budete dobar animator za decu, da se igrate,nije presudno to da znate o džudou puno. Moj potencijal je da mislim da se najviše treba usmeriti na mlade ljude, kadetskih i juniorskih uzrasta i da ih pratim dalje do seniora.
Da li bi mogao da izdvojiš negativne strane tvog posla?
Fizički izgled. Nekome se dopada kako sam gradjen, nekome ne, ali ta građa je nastala kroz moj trening i pokušaj da od tela napravim savršenu mašinu za pobeđivanje protivnika. Malo je tu i genetika odigrala ulogu, srećom za prosečnog džudistu do 90 kilograma sam među najvišima sa svojih 194cm, uz 96kg. E sada, trening za profesionalni sport koliko može doprineti izgledu može mu oduzeti. Imam hematome u ušima, srećom ne mnogo jer zbog visine mi glava nije toliko izložena kontaktima, malo mi je i držanje povijeno zbog borbenog stava kada sam umoran. Ipak ja volim ovaj posao i to su žrtve koje su za sportiste normalne.
Da li si sujeveran i da li imaš rituale pred održavanje meča?
Neke sitne rituale koje koristim vezujem za takmičenje kako bi kada uradim neku specifičnost mozak prepoznao situaciju koja se ponavlja svaki put pred borbu i da se na taj način već polako ubacuje u “fight mode”..
To je posebna priča o borbi i preživljavanju koja je psihološki mehanizam koji postoji u svakom čoveku.
„Džudo znači nežniji put zbog svog primarnog koncepta - popusti da bi pobedio. To znači da na snagu protivnika ne odgovaramo snagom već njegovu snagu kanališemo u pravcu koji nama odgovara i na taj način pobeđujemo protivnika. Džudo je prelep sport, ali i pretežak za profesionalno bavljenje. Međutim, ta težina dodatno rasplamsava želju u meni, jer da je lako svi bi se ovime bavili pa ne bi bilo nikakvog prestiža i posebnosti.“
Kakvi su tvoji planovi za naredni period?
Videću da li je potrebno još nešto odraditi, proceniću sve sa trenerima, i sa tim kako ja mislim da je ispravno, pa da napravim novi dobar zalet.
Sledeća stanica mu je već određena i to će biti Svetsko prvenstvo. Samo može da nastavi da uživa u rezultatima, koje je postigao, sve dok se ne spremi za nova takmičenja i Svetsko prvenstvo za koje će trenirati u Japanu, a nama ostaje samo da mu poželimo sreću u nastavku blistave karijere.
