Osvanulo je još jedno jutro u Srbiji. Đaci stavljaju rančeve i kreću u škole. Studenti čitaju skripte u autobusima. Na birou se polako stvara novi red za čekanje na neku bolju budućnost. Političari sede u svojim foteljama razmatrajući najbolje ponude za ostvarenje vlastitih interesa. Čini se kao da sve funkcioniše, a kvar samo što nije izazvao havariju. Ja spremam kolokvijum i sa strahom čekam završetak fakulteta.
Sa svakim danom koji osvane, strah je sve veći. Dlanovi se znoje, panika postaje moje
prirodno stanje svesti. Negde tamo, u nekim razvijenijim, pardon, u nekim razvijenim
zemljama, dan kada studenti dobijaju diplomu da su završili fakultet predstavlja jedan od najsrećnijih dana njihovih života. Ne i ovde. Ovde taj papir ima sve manju vrednost. U najboljem slučaju, u nedostatku novca za kupovinu slike nekog od eminentnih slikara, biće to dobra zamena za ukras na zidu. Naravno, pod uslovom da imate zid.
Situacija se komplikuje kada izađete iz stana. Ako ste srećnik koji raspolaže
novčanicama sa više nula, razočarenje u supermarketu neće biti preveliko. Međutim,
ako ste prosečan građanin ove države, saznanje da za iste pare od juče danas dobijate 100 grama salame manje, biće potresno. Posebno zbog toga što je baš tih 100 grama trebalo da zasiti vaše treće dete. Taman kada ste odvojili novac za knjige koje treba da kupite detetu, isključuju vam struju jer je vaš dug 12.000 dinara. Molite električara da sačeka još 3 dana do plate, ali država je neumoljiva. Teška srca odbija se i viski koji ste ponudili uz molbu. Obrazovanje neka čeka, elektro-distribucija ne može. Posle napornog radnog dana koji vam omogućava da jedva prehranite porodicu, dolazite kući i palite televizor. Na njemu uvek ista lica već 20 godina. Ma i više. Sumnjivog obrazovanja, još sumnjivijeg morala, pričaju bajke nižući obećanja. Umorni od svega, jedino ne od vlasti. Bez ikakvog plana, bez ijedne ideje, prepričavaju fraze koje kuju za vreme obilnog ručka u skupštinskom restoranu, koji košta koliko i 100 grama vaše porodične salame. Zavaljeni u svoje fotelje manipulišu našim bednim životima. Mi smo broj na glasačkom listiću, mi smo sredstvo koje ih je dovelo na vlast. Ti isti ljudi zaspali su kao komunisti, probudili se kao demokrate. A jedino što su promenili su boje i obeležja. Jedini cilj im je bio i ostao opstanak na vlasti.
A ti Srbijo, pusti indijsku ili tursku seriju, jer nije vreme da sada razmišljaš o svemu gore navedenom. Pokušaj mirno da odspavaš, sutra treba preživeti novi dan.
...studentkinja 4. godine novinarstva Fakulteta političkih nauka u
Beogradu.
Oni će pomoći da ovo iskustvo stigne do što više ljudi:
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta VZP – Vodič za preživljavanje. Projekat ima cilj da se čuju priče i iskustva svih nas kako bismo sutra bili spremni da se sretnemo sa različitim sutucijama i da znamo da nismo jedini kojima se to dešava! Ujedno, stvaramo i kritičnu masu koja će neminovno dovesti do promena.
Pridruži se i ti! Pošalji nam svoju priču i možda baš ti osvojiš Vaučer za preživljavanje! Više informacija OVDE
