Planirajući putovanje za Gruziju i Jermeniju, saznao sam da je logistički jednostavnije i jeftinije stići do Izraela. Ne znam ja mnogo o toj zemlji, niti mi je bila na listi želja. Bio sam u blagom čudu kada sam se sreo sa pitanjem – zašto idem na tako opasno mesto!? Pouzdano znam da će terorizam i bilo koji drugi destruktivni makro fenomen uvek biti iza ili ispred mene. Najviše se plašim sebe i nazamislivo mi je da me ikada dotaknu rat, bolest, glad, zemljotres, mrak ...
Mrak
Tokom nepuna tri sata leta iz Budimpešte, malo sam gledao kroz prozor aviona, a malo u ljude oko sebe. Neki od njih su zbog svoje lepote bili konkurencija ptičjoj perspektivi na grčka i turska ostrva. Rastegao sam vratne mišiće od neodlučnosti šta mi više prija očima. Sa nestankom sunca, prozori su postali ogledala, sve dok se odjednom nisu pojavila svetla Tel Aviva. Zanemeo sam. Šaku sam stavio preko parčeta stakla, kao da želim nešto da uhvatim. Daljina mi se razlagala po telu, kao da mi je ubrizgana intravenski.
Bilo je subotnje veče kada sam na ulici sreo mladog vojnika i pitao ga gde da čekam autobus broj 18. Trčao sam preko velikog parkinga, krajičkom oka snimao palme i oblakodere, i sa oduševljenjem konstatovao da se strah od nesnosne vrućine nije ostvario. Vazduh je bio lak. Prateći GPS, od stanice sam produžio ka slepoj ulici. Ugledao sam mačke kako njuše kutije odložene pored ulaza u magacin prodavnice. Razvučeni kablovi, sekli su bujno, gusto i raznoliko granje koje je dopiralo sa obe strane te uličice, praveći od nje malu lagunu. Pored je bio park iza čije ograde su se nazirale nesvakidašnje visoke krošnje. Čuli su se ljudi i lavež pasa. Niske zgrade sa trošnim betonskim fasadama imaju uvučena prizemlja, pa prvi sprat služi i kao trem. Njihova dvorišta nemaju ograde. Samo nizak betonski zid do visine kolena, iza koga raste neukrotiva vegetacija. Na kraju kratke ulice nalazi se zgrada u obliku falusa, hibridna u odnosu na okruženje. Visoka je kao oblakoder, oble konstrukcije i sa truoglastim terasama koje štrče kao krakovi. Izgledala je kao bodljikavi valjak. Prvi utisak me je golicao. Egzotično je, novo i aljkavo. Sudar različitih i naizgled nespojivih slika, čiji mozaik ne izaziva želju za bilo kakvom promenom. Preurediti taj pejzaž, bilo bi skrnavljenje.
Tražim stan broj 9, penjem se na treći sprat i zvonim. Kada su se vrata otvorila, ugledao sam Radost.
Tel Aviv je urbana divljina bez elementarne arhitektonske linije. To sam pomislio čim sam se našao u Bograšov ulici. Kolaž njene gužve, buke i iznijansiranih veštačkih svetala završava se mrakom. Kada se noću stigne do kraja ulice koja dovodi do plaže, umesto plavetnila - pojavljuje se crni nedogled. Nekada sam se plašio da gledam u takve prizore. U mom rodnom gradu, s druge strane reke nalazi se šumovita ada, koja sa zalaskom sunca menja plašt. Proguta je mrak i pretvara se u sablasan prizor. Pogled ka istom, za mene je imao moć privlačnosti u nepoželjnom smeru. Da sam se duže zadržavao gledajući u nemi mrak sa druge strane reke, bio bih odvučen u nešto strašno i nepoznato. Kao kada u azijskim horor filmovima, protagonisti gledanjem u crni ekran otvaraju pandorinu kutiju.
Prve noći u Tel Avivu, pogled ka mračnoj pučini zaista me je privukao i uvukao u sebe. Ovaj put nisam mogao da se otrgnem i refleksno sam potrčao ka zvuku talasa. Oči i celo telo zapali su u hipnozu. Bez mogućnosti pružanja otpora, stigao sam do tačke u kojoj su mi stopala dotakla more. Gledanje u mrak, pokrenulo je neki nekontrolisani proces. U grudima je počelo da mi treperi, kao da se nešto budi, oslobađa i želi da izađe iz mene. Kao da sam zaražen osmim putnikom koji će mi probiti grudni koš. Krenule su mi suze i lice se ukočilo u grimasu. Bacio sam papuče, počeo da se derem, skačem po pesku i trčim po obali. Sam sebi, to nisam bio ja. Sa strane sam posmatrao pobedu nepoznatog impulsa, dok me vodi kroz katarzu. Nešto se oslobodilo i napustilo me. Lice i vrat bili su mi potpuno mokri od suza. Desilo se tada i nikada više.
Gledao sam u noć.
Beli medved u Africi
Izrael, kao da sam sanjao. To je drugi svet koji mi je doneo potpuno drugačiju percepciju vremena i sebe. Bilo mi je malo što imam samo jedno telo. Želeo sam više stvari da uradim i doživim istovremeno. Tamo su gramzivost i egocentrizam dobili vetar u leđa, prevazilazeći čak i moj standard. Bio sam zatečen na svakom koraku, ne samo zbog novog okruženja koje je privuklo skoro pa nerealne okolnosti, već i zbog lične percepcije svega što se dešavalo. Onaj ja kakvog poznajem i na kakvog sam navikao, izmestio se kao satelit i posmatrao nekog drugog na koga nije mogao da utiče. Dešavalo se da ne znam gde ću prespavati, gde su mi stvari, koliko je sati i kako se zove osoba pored mene, ali nijedne sekunde nisam sebe kinjio niti sam brinuo. Naprotiv, prepustio sam se i aplaudirao. Izgubiti kontrolu nad sobom, bio je jedan od najlepših osećaja u dosadašnjem životu.
Dugo nisam uspevao da pišem o Tel Avivu jer sam se stideo da iskreno govorim o onome što mi je uradio. Plašio sam se i da li ću moći verodostojno da dočaram svoja osećanja o tom mestu. Jedno od najlepših životnih iskustava ne zaslužuje prizvuk njanjavosti i patetike, a nisam siguran kako da ga izbegnem kada pišem o sreći. Tamo me je podsvest neretko „častila” rečenicama Hvala ti, Bože, što postojim! i Hvala ti, majko, što si me rodila! Priznajem da me je pomalo blam što to delim sa nekoliko vas koji ćete ovo čitati, ali to je istina. Svest je slala upozorenja i branila se rečima Aleksa, možeš ti to i bolje. Međutim, identični hvalospevi odzvanjali su mi u glavi, nekoliko meseci kasnije i u Berlinu. Očigledno mi podsvest ili nema kreativni kapacitet da smisli nešto novo, ili je zaista umeće retkih da senzacije sreće iskanališu manje profanim rečima. Čak su se i klasici proslavili pišući tragedije.
Još od rane mladosti, više puta u toku dana pomislim da nije trebalo da se rodim. Ubeđen sam i dalje da bi se bilo koji drugi spermatozoid, samo da je bio brži od mene, mnogo bolje snašao u ulozi živog bića. Iskoristio bi svoju šansu spretnije. Nepokolebljivo gajim uverenje da se trka za život završila Pirovom pobedom. Ne razumem svet oko sebe i smatram da ne umem da živim svoj život. Istorijski trenutak u kom dišem, jedem, krećem se i spavam, izaziva mi samo strah, inat i čuđenje. Destrukcija mi je u krvi. Nisam retardiran, ali kao da sam fundamentalno predodređen da ne uspem da se pokrenem, promenim i prilagodim. Živim kao beli medved u Africi.
Ipak, u Izraelu nije bilo baš tako. Tamo sam uživao u telesnim, duhovnim i emotivnim stanjima, zbog kojih sam zavoleo što postojim na planeti zemlji, i to baš u tom trenutku, u takvim okolnostima i sa takvim raspoloženjem. U nekim situacijama nisam mogao da se saberem. Interakcija grada i mene izazvala je eksploziju, koja me je razbila na delove. Ne bih menjao taj osećaj ni za šta na svetu i želeo sam da ti trenuci nikada ne odu.
Hedonizam
Sve to što se izdešavalo i što me je inspirisalo na prethodne redove, ponajmanje se odnosi na sam početak putovanja. U samom startu nije sve bilo beletristika.
Domaćin mi je bio visoki i tamnoputi meštanin iračko-jemenskog porekla. Zvao se Emir. Tokom mog boravka kod njega, u stanu mu je bio i brat iz unutrašnjosti Izraela koji je došao u Tel Aviv da traži posao. Vrata od cimerkine sobe prve noći bila su zatvorena. Kroz ostale prostorije, uključujući i njegovu sobu gde smo spavali, šetala se kuca sa tužnim očima koja se često samoujedala i potunjeno cvilela. Zvala se Džoj. Tokom noći tv je bio upaljen i radila je klima. Nisam mogao da spavam u takvim uslovima, što sam im i rekao. Ugasili su tv, a klimu sam morao sam da isključim ujutru kada je Emir otišao na posao. Čim sam zaspao, njegovom bratu je počeo da zvoni alarm. Zvonio je na svaka tri minuta narednih skoro sat vremena, jer vlasnik telefona drugačije nije mogao da se razbudi. Kada mi je prekipelo, rekao sam mu Ugasi to, imam glavobolju. Odgovorio mi je Popij vode. Ne znam kako sam se iskontrolisao da mu ne kažem Popićeš ti praznu čašu ako odmah ne prekineš to pištanje, kalašturo jedna! Racionalizovao sam kako couchsurfing ne može uvek biti idealan, ali ovo je bilo previše. Isuviše sam mator za takve gluposti.
Napolju su me dočekali vrućina i skupoća. Gladan sam stajao na suncu ispred pekare i računao cene u dinarima. Sve je tri do četiri puta skuplje nego u Beogradu. Na ulici srećem upadljivu devojku. Aljkava je, preplanula i bucmasta, nosi krpenu bež haljinu, sandale, slameni šešir parodičnih dimenzija i ogroman backpack na leđima. Stajala je pored mene zajapurena i sa isplaženim jezikom poput žednog psa. Pojma nema gde je pošla. Ona je iz nekog gradića u Izraelu i tako luta. Tripuje se da je hodočasnik. Pitao sam je šta bih zdravo mogao da doručkujem. Hm ... Zašto u nekom kafiću ne naručiš omlet sa salatom? briljirala je predlogom. Možda zato što nisam sin Bil Gejtsa? pokušao sam da se našalim. Nasmejala se i nadovezala Pa dobro, Izrael jeste skupji od Evrope, ali ipak ... na odmoru si, logično je da potrošiš malo više para. Kada se nasmeje zaliči na malo, slatko, dobro i radoznalo dete, ali nije nikakva riba. Ima lepu i jedru kožu, pune usne i bele zube. Volim kada ljudi imaju lepe zube i lepe šake sa dugim prstima i zdravim noktima. Takve šake imaju moji prijatelji.
Istočno od raskrsnice pruža se ulica na čijoj sredini je šetalište ukrašeno palmama i zastavama boje duge. Ja se upućujem ka zapadu gde je more. Pored obale razgolićeni ljudi šetaju pse, vežbaju u teretani pod vedrim nebom, džogiraju, sunčaju se ... Stakleni zidovi kafića i hotela, sa druge strane reflektuju sve te prizore. Svet hedonizma pogađao me je na svakom koraku kao rikošet, uporan u misiji da me razdraži. Nikako da razvijem rezistentnost na slike spoljnog sveta. Sedeo sam tužan na najusamljenijem delu gradske plaže i grickao plazmu. Misli sam poslao na ispašu.
Kako bi bilo lepo da nam ekstaza nije uslovljena prisustvom drugih. Zamisli da nam se nikada nigde ne žuri. Zahvalni smo što smo tu. Nasmejani i smireni uživamo u drvetu, pesku, travi i klupi. Ništa nas ne boli, nismo gladni ni žedni. Dok šetamo i sedimo, ispunjeni smo lakom energijom i lepim mislima. Bezbrižni smo i nema mučnih dilema. Ne osećamo potrebu ni za čim što dolazi od spolja. Zašto ne možemo biti samodovoljni?
Kalaštura
Ulazim u preskupi tržni centar. Kupujem kremu za sunčanje, samo zato što moram. Na sebi imam crvene bermude i majicu bez rukava sa ljubičastom aplikacijom, koju sam kupio na rasprodaji u Beogradu dan pred put. To mi je u tom trenutku najlepša garderoba koju imam. Ja volim da se oblačim šareno. Ne mislim za sebe da sam ljakse niti da nemam stila (stil po mom mišljenju nema veze sa materijalnim posedovanjem odevnih predmeta, već sa onim kakav utisak ostavimo kada progovorimo i nekoga pogledamo u oči), ali svestan sam da sam amater za modu i oblačenje. Nosim naočare sa flurescentno žutim staklima i drškama sa tigar-žirafa dezenom (zbog istih mi se do danas još više pogoršao vid), a na nogama one raspale papuče koje sam opisivao kada sam pisao o Jerusalimu.
Na sred hodnika drugog sprata prodaju se naočare za sunce. Probao sam neke brze naočare sa plavim staklima, kakve nikada neću imati. Kada mi se dopalo kako mi stoje, smorio sam se. Bio sam na korak od samopriznanja da bih bio bolji frajer kada bih nosio drugačiju gardrerobu i naočare. Odmah sam ih vratio prodavcu, okrenuo se i nastavio da živim svoj život kroz neprilagođenu mantru inaćenja. Ne želim da pripadam površnom svetu. Moje vreme je u tom smislu prošlo. Nisam tinejdžer pa da težim da me neko smatra atraktivnim zbog naočara koje nosim. Ja isto kao i ona žena Novaka Đokovića – smatram da sam lep jer sam lep iznutra. Tako da, može mi se da nosim žirafa naočare koje me ruže i jeftinu garderobu koja mi umanjuje pojavu. Imam unutrašnju lepotu koju ceo svet prepoznaje i vrednuje. Moš‘ misliti.
Sudbinski mi nije predodređeno da radim dobro plaćen posao, odsedam u hotelu i odlazim u šoping, već da lutam i završim kod Džoja, Emira i njegovog brata kalašture. Da se ne lažemo, kada sam bio mali više sam želeo ono prvo, a čak sam i verovao da će tako biti. Naime, ništa mi nije polazilo za rukom sem dobijanja visokih ocena, a tada sam mislio da odlični đaci, ako ništa drugo, barem jednog dana dospevaju na visoke i dobro plaćene pozicije na tržištu rada. Nije tako ispalo i nisam se zbog toga ubio.
U ovom delu teksta mislim da je fer da priznam da sam i ja kalaštura. Tako su me jedno vreme zvali u srednjoj skoli zbog šarenih pantalona koje sam nosio. Desilo se jednom da su me tako oslovili pred profesorkom koja je poznavala skoro celu moju familiju, ali ipak ona i ja nikada nismo imali dobar odnos. Pamtim da im je odbrusila rečima To što ga tako nazivate samo govori da ga ne poznajete, da ne znate ko su mu roditelji, niti iz kakve je kuće. On nikako ne može biti kalaštura! Odakle vam ideja da tako nešto izgovorite?! Iznenadila me je, ali ipak sam nastavio da se svađam sa njom i jednom sam zgužvao test i bacio ga na pod, kada mi je umesto 5 minus dala 4 plus. Nakon toga me je upisala u napomenu i poslala kod školskog pedagoga (psihologa nismo ni imali) koji je bio poznat po uriniranju u lavabou učeničkog wc-a. Emirov užasni brat me je podsećao na mene. Ne samo da je bio crn i da je nosio šarenu garderobu, već je bio i namršten, baksuz, inadžija, isključiv i nedruštven. Nisam mogao da ga smislim i odlučio sam da odem u neki hostel.
Odradi mi prljav pos’o sudbino, velika je cena! Odvoji se i kao deo mene budi duplikat same sebe.
Radost
Vrata cimerkine sobe su otvorena. Džoj je naučio da tamo ne sme da ulazi, ali verno joj stoji pored nogu, dok ona u kuhinji secka neke biljke i povrće. Diplomirala je glumu na akademiju u Tel Avivu, i do sada se najviše proslavila deleći flajere u kostimu petla. Osim toga, snimila je nekoliko reklama, deo je repertoara nekog eksperimentalnog pozorišta i animira decu na rođendanima. Srdačno je reagovala na moje prisustvo, a i ona je meni bila simpatična. Tel Aviv je jako skup, a s druge strane hedonistički grad. Zato svi radimo svašta, bez obzira na škole koje smo završili. Mnogo radimo kako ne bismo propustili sve što nam grad nudi. Mi sve želimo, a sve to košta. Tako je glasio deo njenog monologa koji niko ne režira i za koji nije plaćena.
Kratko sam odspavao, a kada sam se probudio ugledao sam sklupčanog Džoja pored kreveta kako me tužno gleda. Videvši da sam se probudio, počeo je da se džapa i grize kao da umire od svraba. Pomislio sam kako nije trebalo da dolazim u Izrael.
Emir se vratio sa posla lepo raspoložen i nasmejan. Obradovao me je dvostrukim gestom – pustio je muziku svoje omiljene pevačice Suzan Sandfor i pozvao me u kuhinju da podelimo veganski ručak koji je spremila i poslala Kalašturina mama. Pojma nisam imao šta jedem. Glavno jelo se sastojalo od nekog pandana pirinču za koji mislim da se zove kanoja i čudnih biljaka u slatkastom crvenom sosu, a dezert – kolač ljubičaste, žute i bele boje, bio je nešto najuzvišenije što sam u životu stavio u usta. Sva tri sloja bila su kremasta, masna a ujedno lagana, sa ukusom koji rezni i osvežava. Objasnio mi je da ta retka poslastica veganske trpeze zahteva posvećenost, jer se sprema dugo i sadrži sastojke koji se teško nalaze. Sreća pa je tetka dokona i zaljubljena u kulinarstvo. Da nije nje, sada bismo morali do Bograšova na favafl. Složio sam se sa njegovim rečima samo klimanjem glavom.
Spremao sam se da mu se zahvalim na gostoprimstvu i obavestim da ću se ipak spakovati i otići u hostel, ali bio je brži sa predlogom da izađemo u obližnji park da prošetamo Džoja i podelimo džoint. Prihvatio sam. Idući za nama, kuca je i dalje onako jedva čujno cvilela i anksiozno posmatrala oko sebe. Bez povodca, zaustavljala se na trotoaru i ulasku u park, sve dok nije dobila odobrenje da nastavi. Žubor sluzave fontane prepune algi mešao se sa zvukom kreketanja žaba. Taj samoodrživi eko sistem, posebno zanimljiv uličnim mačkama koje su merkale ribice i kružile šapicama iznad zelene površine, na prvi pogled me je zgrozio. Pod stopalima, sve vreme mi je krckalo opalo lišće. Zbunjivao me je prizor jeseni na pragu leta u Izraelu. Bio je 31. maj, rođendan moje muze. U jednom delu parka, u podnožju šarenih, probuđenih i krošnji u punoj snazi, formirao se tepih od lišća, iglica i grančica zlatne boje. Nešto mi tu nije bilo jasno. Stabla su široka i obmotana nekim čudnim konopljem, a plodovi hrapavi i teški na dodir. Nikada se sa tako interaktivnom vegetacijom nisam sreo uživo. Plašio sam se da će progovoriti, pogledati me ili ujesti. Počeo sam da shvatam da sam negde daleko, gde su i ljudi i priroda i društvo drugačiji.
Dok smo nas dvojica sedeli na ljuljaškama, Džoj jedva da se udaljavao. Emir me je iznenadio rekavši mi da prestanem to da radim. Šta da radim? pitao sam ga iznenađeno. To, da budeš takav i da se tako osećaš. Sa takvim stavom propustićeš Tel Aviv. Ovaj grad je svetski fenomen, babl ... mehur gde dolaze ljudi iz celog sveta, i stalno se vraćaju. Tebi to izmiče jer primećuješ samo šta ti smeta. To što je mom bratu jutros zvonio telefon, nije smak sveta. Zar ćeš dozvoliti da ti zbog toga odmor propadne? Ti si moj gost i probaj da se prilagodiš. Opusti se i budi srećan. Here, take some weed. Govorio je tiho i ravnodušno, ujednačenim tonom ali razumljivo. Kada mi je pokazao da me ipak primećuje, vrednuje i oseća, utisak da sam na pogrešnom mestu počeo je da bledi.
Džoj i dalje deluje istraumirano i sputano. Sve vreme je statičan i pokazuje vidnu uznemirenost, kao da u sebi nosi tempiranu bombu. Pitao sam Emira zašto mu se pas čudno ponaša i zašto ga ne istrebi od buva? Nema on buve, to mu je reakcija na terapiju. Kada sam ga pronašao na ulici bio je divlji, agresivan i hiperaktivan. Stalno je napadao i ujedao i ništa nije moglo da ga smiri i uspori. Odlučio sam da ga odvedem kod psihijatra za pse i dovedem u red. Kao što vidiš, upalilo je. Nakon seansi, toliko se smirio da čak retko laje i skače. Postao je potpuno miran i poslušan. Zna gde mu je mesto, šta sme a šta ne sme, veran je i ništa neće uraditi pre nego dobije odobrenje. Čini me srećnim, a zavoleli su ga i svi ljudi koji nam dolaze u stan. Zato sam ga nazvao Džoj (radost). Prilagodio se i sada ima svoj dom.
Nastavak sledi ...
Od istog autora:
JERUSALIM - Priča za pamćenje
PISMO IZ TORINA - Panorama misterije
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na urednistvo@iSerbia.rs uz Cc na office@iSerbia.rs, sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
