FOTO: Miron-glas
Statistika kaže od na 100 ljudi dvoje su geniji, odnosno imaju koeficijent inteligencije (IQ) preko 148, po Katelovoj skali. Tako bi trebalo da bude, ali je taj broj manji, jer se ne razvije potencijal osobe do kraja (inteligencija zavisi od broja veza između nervnih ćelija – sinapsi, koje se formiraju raznim stimulacijama u mladosti). Radi lakšeg shvatanja, intelektualni potencijal možemo zamisliti kao ove boce sa fotografije (svako od nas ima drugačiji potencijal i on je nasledan), a IQ kao količinu vode nasute u njima (ostvareni potencijal).
Pozivajući se na statistiku, u razredu od 25 đaka, 0,5 trebalo bi da imaju IQ preko 148. Razred, u koji sam išao, imao je najmanje pet članova Mense (udruženja ljudi sa IQ-om preko 148). Možda ih je bilo i više, ali se nisu svi testirali. Poznajući sve osobe iz razreda, sklon sam da poverujem da ih je bilo i više od petoro. U svakom slučaju, to je preko 20% (10 puta više od proseka).
Gde su sada ti ljudi? Dvojica su totalno izgubljeni. Tavore sa fakultetom, a prema njihovim rečima, skoro ništa produktivno ne rade. Jedan je na granici da li će završiti fakultet ili ne, iako je pri kraju studija. Dvoje su završili fakultet, a samo se jedan iskazao na fakultetu. Ne baš sjajno...
Šta nam budućnost donosi kada su ovakvi studenti u pitanju?
Kada imate tako perspektivan razred, onda očekujete i da ih usmere i forsiraju da više uče (kvalitativno, ne kvantitativno; odnoso funkcionalno umesto reproduktivnog znanja), jer su sposobni za to. To nije bio slučaj u srednjoj školi.
Na fakultetu se ista stvar nastavlja. Studenti su, za pojedine profesore, brojevi, kao kod Kafke, koji prolaze kao na traci, bez posvećivanja ostvarenju njihovih potencijala, što bi trebalo da bude jedan od glavnih zadataka profesora. Naravno, ima krivice i u studentima, jer su zalutali u međuvremenu i nisu se potrudili da ostvare svoje potencijale, ali je mnogo manji njihov udeo u toj krivici, nego roditelja, škole i okoline.
Pored pitanja (ne)iskorišćavanja potencijala, imamo i pitanje discipline, koje je podjednako važno. Kant u svojoj knjizi „Vaspitavanje dece“ piše kako bi ljude, odnosno decu, trebalo prvo naučiti disciplini, kao i sistemu vrednosti (šta je dobro, a šta loše), pa tek onda dati slobodu da se samostalno deluje i razmišlja. Na kraju zaključuje da bi decu trebalo, što je moguće bolje, vaspitavati za buduće delovanje.
FOTO: eTrafika
Kada se sve uveže u celinu, slika postaje vrlo mračna. Odlaze nam najbolji, ne koristimo prirodni potencijal, zato što se u našem društvu nedovoljno radi na uspostavljanju discipline i pravih vrednosti... Dodajmo na to zastareli obrazovni sistem (rezultati PISA testova to potvrđuju) i uslove u kojima se nalaze prosvetni radnici i zaposleni (radnička klasa), koji su često ponižavani, možemo zaključiti da ovakva situacija ne izgleda obećavajuća.
Evidentno je da imamo određenih problema i nedostataka u algoritmu društva, samim tim i problema u obrazovanju. Da li bi nešto moglo da promeni postojeće stanje? „Okupacija bioskopa Zvezda“ može biti dobar primer građanskog aktivizma i želje da se ponudi nešto drugačije na tržištu filma. Ali, da li će se mnoge stvari pokrenuti po uzoru na njih? Za sada nema nagoveštaja sličnih aktivnosti ili aktivnosti koje su inspirisane „Okupacijom“, a definitivno nam je potreban neki pozitivan impuls koji će nas, kao društvo, pokrenuti iz učmalosti.
Mislim, dakle postojim
