FOTO: Anne Marit Solheim
For English version click HERE.
Posle mojih utisaka iz Norveške, bilo je lepo videti drugačiju priču: utiske jedne zanimljive Norvežanke, koja živi u Srbiji. Bez mnogo duženja, sav dalji tekst je priča moje prijateljice, Synne Folsland Olsen, prevedena sa engleskog, a koju je ona sama napisala i poslala mi pošto sam je zamolio. Hvala joj od srca na tome!
Pre svoje prve posete Srbiji, nekoliko godina ranije, nisam čak znala ni gde se ona nalazi na mapi. Znala sam da je bivša članica Jugoslavije, da se prostire nedaleko od Rumunije, ali to je bilo otprilike sve što sam znala. Na časovima geografije u osnovnoj školi, učili smo svaku zemlju i glavni grad na svetu, ali tamo gde je trebalo da bude Jugoslavija, nalazio se prazan, beli prostor bez granica – zbog ratova koji su se tada odvijali.
Došla sam u ovu zemlju na vrlo čudan način. Neko vreme sam igrala onlajn kompjutersku igricu World of Warcraft i u toku godišnjih odmora prethodnih godina sam obilazila onlajn prijatelje u Irskoj i Engleskoj. Onda, 2008, došlo je vreme da posetim vrlo dobrog prijatelja iz Srbije. Njega sam takođe upoznala kroz igricu i nikada ga ranije nisam videla uživo. Zaista nisam pojma imala šta da očekujem tog vrućeg popodneva u julu, kada sam stigla u Beograd, a tri momka me čekala na aerodromu mog prvog dana u Srbiji. Ta tri momka su izašla sa posla samo da bi me upoznali i iskoristili čitav dan da mi pokazuju Beograd i odvedu me do mog odredišta! To se nikad ne bi desilo u Norveškoj.
Gostoljubivost i način na koji ljudi poštuju svoje goste je nešto zaista posebno! Moraćete da se baš borite ukoliko želite da platite svoj deo računa u restoranu (a u najvećem broju slučajeva, kada ste „početnik” što se tiče Srbije i srpske kulture, to će biti sasvim nemoguće). Povrh toga, Srbi će vas hraniti, i hraniti, i hraniti, dok ne budete mogli da hodate posle. Daće vam i rakiju (i to neće baš pomoći hodanju) i reći će da je to lek. Ovde čak i u crkvama služe rakiju, primetila sam – često sa medom. I prave je! Dobro se sećam svoje prve „manastirkse rakije”, kupljene od monahinje u jednom manastiru. To je bilo krajnje egzotično iskustvo za mene, s obzirom na to da sam iz države gde je zabranjeno piti alkohol na javnim mestima.
Što se tiče hodanja – Srbi hodaju sporo. Posebno kada su izašli da se prošetaju uveče, duž Dunava ili u neki od lepih parkova Beograda. Uvek mi kažu da usporim svoj „norveški korak“ – nema potrebe da se znojimo, zar ne? I ako svojim dragim srpskim prijateljima kažem da bih želela da stignem pre nego što padne noć, oni me samo pogledaju i kažu „polako“ i What is so important that you have to do it today - when you can do it tomorrow?
Srbi su ljubazni. Da. I u mnogo slučajeva – ljubazniji od Norvežana. Držaće se svoje strane trotoara i ukoliko slučajno naletite na nekoga, oni će se izviniti. Pomeriće se kako bi vas pustili da prođete unutar punog autobusa ili tramvaja i čak će se i dodatno zbiti jedni uz druge i zidove, kako bi svi mogli da stanu. U Norveškoj, većina ljudi se ne bi „cimala“, a autobus bi otišao ostavljajući ljude na autobuskoj stanici. U Srbiji, možete bilo koga pitati kako stići donekle i rado će vam pomoći, nekada sa mnogo detalja.
Ima i nekih stvari kojih se treba zaista paziti dok ste u Srbiji:
1. Promaja. Aka the draft. The draft. Promaja ubija, promaja je opasna i mislim da je najveći neprijatelj srpske populacije. Ako ih zakači, momentalno će postati bolesni, prehladiti se ili nešto mnogo gore.
2. Izaći napolje mokre kose. Ovo je navika koju imam iz Norveške i to sam, bez ikakvih posledica, radila otkako sam rođena. Čak i tokom jeseni ili zime ovo radim u Norveškoj. Probala sam nekoliko puta ovde – a to se završilo time što su me ljudi odvlačili kući, davali mi fen za kosu i stroga uputstva da ne napuštam njihov stan dok mi kosa nije potpuno suva.
3. Samo jedna stvar opasnija od izlaženja napolje s mokrom kosom – a to je hodati mokre kose napolju (ili unutra), kada je promaja ili bilo kakav vetar.
4. Izaći bosih nogu ukoliko je manje od 30 stepeni napolju.
5. Sedeti na „hladnom“ betonu.
6. Plivati u jezerima temperature niže od 23 stepena. Kada se bunim i kažem da u Norveškoj temperatura vode retko prelazi 23 stepena, Srbi me bledo gledaju i kažu da mogu da dobijem srčani udar radeći to. Mora da me je samo sreća spasila do sad!
7. Hodati unutra bos ili čak čak u čarapama, bez papuča. Od ovoga mogu da vam se smrznu stopala.
8. Spustiti ranac ili torbu na zemlju ili pod. Ovo donosi lošu sreću. Kako je ovo savršeno normalna stvar u Norveškoj, uradila sam to u prvom picarestoranu u kome sam bila 20 minuta otkako sam prvi put stigla u Srbiju. Moji srpski prijatelji su momentalno potrčali da me spasu podižući torbu, ali već je bilo prekasno: dva minuta kasnije, shvatila sam da sam zaboravila svoje nove naočare u toaletu na aerodromu, pet minuta kasnije, moj prijatelj je izgubio mobilni telefon, a onda sam, nakon 10 minuta, ja njega privremeno „izgubila“ na parkingu.
FOTO: Synne Folsland Olsen - Serbian smiling sunflower!
Ima još mnogo toga da se kaže o mojoj omiljenoj zemlji i stalno nalazim nove stvari kojima se oduševljavam – i nekoliko stvari koje zaista ne volim – među njima ovdašnje pušačke navike i načine na koje mnogi ovde tretiraju prirodu bez imalo poštovanja.
Srbija je haos, ali sa nekim čudnim redom. Ako želite da se nešto popravi, možda neće biti sređeno danas ili sutra, možda ne čak ni ove nedelje ili sledeće – ali hoće se jednom srediti. I to ipak ne na način na koji ste planirali.
Ono što sam ovde u Srbiji pronašla, učinilo je da obožavam ovu zemlju i imam problema da je napustim od tada.
