Kada na svom radnom mestu imate osobu koja, iako je vama nadređena, svojim stavom doprinosi da se osećate kao kod kuće, onda je i taj posao vaša druga kuća. Jedini težak trenutak koji nam je priredio bio je onaj kada nam je rekao da se povlači. Da li ste ikada razmišljali kako biste se osećali kada bi vam kolega koji je svojom vedrinom ubijao poslovnu rutinu rekao da nastavite sa poslom, ali bez njega?
Ovo je priča o Milošu , našem sjajnom kolegi u čijim ste tekstovima i sami uživali i čiji je primer nas inspirisao da budemo još bolji i da svet gledamo sa vedrije strane. Nadamo se da ćemo taj duh preneti i na vas.
Pogledajmo šta bi neko na pomen njegovog imena imao da kaže:
“Ako se mora jednom rečju opisati Miloš kao urednik, to je "smajli". Nikada šef kome je strah prići, jer su i negativni komentari bili konstruktivna kritika, ali daleko od neozbiljnog. Ono što ga je odvajalo od običnog kolege i činilo urednikom sa autoritetom su njegovi tekstovi koji pokazuju da iza dobroćudnosti stoji analitičan novinarski um.
U svakom njegovom komentaru se oseća osmeh, svakom predlogu daje šansu da postane priča.”
“Tek pre nekoliko meseci sam ostvarila prvi kontakt sa Milošem. Prijavila sam se za rubriku, imala neka dodatna pitanja i uputila ih uredniku tj. njemu. Oduševila me je brzina odgovora, pozitivna energija koja je sijala iza svake reči, neposrednost i opuštenost, a pre svega – velika podrška i poverenje. Vremenom, primetih da je on prema svima takav, otvoren. Nisam verovala da je sličan karakter i sklop osobina uopšte moguć. Miloša, kao svakog pravog novinara, krase iskrenost i radoznalost. Piše vrlo zanimljive kolumne sa porukom koja se urezuje u dugoročno pamćenje. Primetila sam da on svoju kreativnost crpi iz komunikacije sa drugim ljudima. Ostvaruje najbolje rezultate kada je sa svetom oko sebe u harmoničnim odnosima. Ima jednu retku crtu dečije bezazlenosti, u svetu kada više niko nema luksuza da bude prostodušan i naivan. To je melem u teškim vremenima. Zamišljam ljude kojima je svakodnevno okružen. Srećnici.”
“Miloš je prva osoba, kojoj sam se obratila, sa željom da javno pišem. Ubrzo je stigao povratni mejl, kojim sam oberučke prihvaćena u ovu šarenu družinu. Prijateljski nastrojen, svojim savetima mi je, kao početniku, puno pomogao, ubedio me, zapravo, da mogu i više nego što sam mislila. Shvatila sam tada da je zasigurno reč o osobi koja zna šta želi, ima san i ulažući sebe u potpunosti, ide ka njemu. Na osnovu njegovog truda i zalaganja, počela sam da sudim o kompletnom portalu, o kom, moram priznati, do tada, nisam mnogo znala. Kao što vidite, tu sam i dalje. Hvala, Miloše!”
“Miloš je pre svega dobar čovek, sjajan, kreativan kolega i šef koji uvek ima vremena za nas, da nam pomogne, nešto razjasni, uputi nas kako lakše da rešimo problem koji imamo. U najkraćem roku dobijam odgovor od njega, pun je razumevanja, a posebno pozitivne energije koja nas motiviše da budemo bolji!”
“Miloš veruje u sebe i u nas, svoje saradnike. Putuje svetom i piše tekstove, iz hladne Norveške , čiji jezik izučava do toplog juga Grčke gde je imao odmor iz pakla . Pisao je i o tome kako da se zaposlite u Majkrosoftu i o Srbiji viđenoj kroz oči jedne Norvežanke , dao je portret naše Srbije kroz dve slike, sve nas je inspirisao i motivisao da budemo još bolji. Hvala mu na tome.”
“Miloš je milo, kreativno, radoznalo i inteligentno biće. Urednik koji deli nagrade, pohvale, savete a izbegava kritike. Volim njegove tekstove, jer su pozitivni i podstiču na razmišljanje. Motiviše me svojim pozitivnim stavom. Oduševljava me njegova vera u ljude i ogromna empatija.”
„Ja ću odmah da ga udarim po klišeu – Miloš je naaaaajbolji urednik sa kim sam do sad sarađivala. Kada smo počeli da četujemo, pazila sam na svaku rečenicu koju napišem, jer ljubazniju i vedriju osobu ova prilično neljubazna u životu i na netu nije srela. Dodatno me je motivisao za svaki naredni tekst, što svojim korisnim sugestijama, što opsežnim komentarima ili iskrenim ma ovo je super. Nikada se nije ljutio kada ga nestrpljivo požurujem da objavi tekst. Vodio je račina o svakom segmentu, što vizuelnom, što smisaonom i jezičkom (što bi moja baba rekla – prava picajzla). Rad sa takvim urednicima prirodno priziva naredne tekstove, pa motivacija nikako ne opada. Imao je i previše strpljenja kada me je učio uredničkim cakama. Zbog njega sam počela stalno da koristim smajlije i onu ručicu na fejziju što pokazuje lajk. A bo’me i bold. Za optimizam mojih tekstova i pogleda, on je velikim delom zaslužan. Mislim da sam zbog njegovog uticaja prestala i da psujem u svojoj kolumni. Zbog toga Miloše – ima da mi platiš kafu. A i duguješ mi razgovor o Danilu Kišu. Ljubac od Pastirice .”
“Sećam se kada nam je saopšteno da smo dobili novog urednika . To je bio neko sa kim smo Pastirica i ja odmah počele da se šalimo. Ovo mu nikada nisam rekla, ali dugo sam ljudima skeptično govorila da je moj urednik mlađi od mene (obično pri toj reči očekujemo nekog mnogo starijeg). Međutim, taj mlađi urednik je postigao toliko toga što ni neko mnogo stariji nije. Osim odgovorne pozicije na našem portalu, takođe radi i u Microsoftu, videla sam da je pri u Obrazovanju plus, a pored toga studira standinavske jezike… i ko zna gde je još uposlen. O njegovom zrelom razmišljanju i pogledu na svet i da ne govorim.
Čak i kada sam sama postala urednik, on je u mom rečniku i dalje bio moj urednik. Koliko li mi je samo objašnjavao korak po korak kako da objavim članak, a njegov ton je i dalje, kako je vreme prolazilo, bio vedar kao na početku razgovora i neumorno me je navodio na sve situacije koje mi se mogu desiti pri radu na sajtu. Bili smo sjajan tandem i zaista je postao moj prijatelj. Kada sam pročitala njegov pozdrav sa redakcijom, onako tužna, mahinalno sam mislima išla ka tome da će se vratiti.”
“Miloše dragi, imao sam običaj da ga oslovim, menjajući mesto opisnom pridevu i vlastitoj imenici iz redosleda kojim me je oslovljavao i kojim se obično oslovljava. Ali, uvek težim neobičnom. Jergović, rekao bi neko upoznat s prepiskom između njega i Basare. Belčević je kao ovaj drugi, ništa manje neobičan, a mnogo manje hermetičan, i kudikamo komunikativniji. Zato se na mestu na kom je bio, i na koje će se, nadam se, vratiti, tako dobro snalazio, znajući da pohvali i neuvredljivo pokudi. On sam zaslužuje mnogo više pohvala, kao urednik, a posebno kao autor i čovek. Srećom, ostaju ta dva, bitnija, a treće će se već rešiti. Putovaće, pa će nam o tome pisati na način prijemčiv i približavajući, suptilno saopštavajući zdrave stavove koji ponekad nisu preovlađujući. Norvešku sam mnogo bolje upoznao pročitavši u jednom dahu njegov putopis, nego uz sve tamošnje filmove i muziku. Modija nam je doveo, a da taj muzičar nije morao ni da sedne u svoj kombi i doveze se. Posle onakvog intervjua, možda će i sesti. Norvežanin mu je pohvalio znanje norveškog jezika. Norvežanka koja živi ovde, na njegovu inicijativu pisala je o ovdašnjem strahu od promaje, hladnog betona, ali i iznela niz pozitivnih zapažanja, takvih da su i neki nacionalistički mediji preneli njen tekst. Miloš širi područja borbe, ne menjajući ispravne stavove govori jezikom koji druga strana razume, te joj je teško da ih tek tako odbaci. Štaviše, prenosi ih. Milošu nije potrebno da mene ubedi, nego da sučeljenog preobrati. Takav čovek to ume. Eto, to bih rekao u jednom od poslednjih sati koje nam je draga nova urednica dala kao rok. Ako nešto nije kako treba, do mene je. Miloš je baš kako treba, baš.”
“Kada sam se pre nekoliko meseci prijavila na konkurs, razmišljala sam o osobi koja će poslato čitati i njenoj mogućoj reakciji i primedbama. Tekst je prihvaćen, što mi je donelo izuzetnu radost ali ono što me je prijatno iznenadilo je način na koji mi je napisan odgovor. Topao, prijatan, ohrabrujući. Kasnije sam uvidela da to nije neobično za urednika koji stoji iza poruka. Svaka prepiska sa njim bila je zadovoljstvo, ne puka formalnost.
Hvala ti, Miloše, na takvom pristupu novim saradnicima, prihvatanju, strpljenju za ispravljenje grešaka i načinu na koji si ukazivao na iste. Takođe si sopstvenim tekstovima pokazao kako valja pisati i koliko su različitosti među nama poželjne, da je dobro što nismo svi isti, ali da smo uprkos tome svi jednaki.
Bilo je zadovoljstvo raditi sa tobom. Ostani takav i ni jedna poteškoća neće preživeti sudar sa tvojim osmehom!”
“Retko se sreću oni koji umeju da prihvate kritiku, a još ređe oni koji umeju da je saopšte onako kako treba. Miloš je onaj koji ume i jedno i drugo. I to na najbolji, najfiniji način. Koncizno, jednostavno, kulturno, tako lako, a opet – krajnje zainteresovano tumači svaki tekst kao da ga je on napisao, pomažući nama, dopisnicima, da što bolje ovladavamo malim tajnama ovog predivnog posla. On je jedan od onih čija posvećenost motiviše druge na još više truda i zalaganja na putu do uspeha.
I sama nisam umela da prihvatim kritiku. Jedna Miloševa poduža poruka u vezi intervjua učinila je da to promenim iz korena. Shvatila sam da je kritika zaista dobronamerna kada od takvih ljudi i potiče. Stegla sam zube, rekla sebi: ,,Ok, sada moraš da daš sve od sebe, jer možeš mnogo više nego što misliš da možeš”. I, tada sam uspela. Taj intervju je na kraju dobro prošao, ulivši mi ogromno samopouzdanje. Od tada radim na sebi svakog dana. Miloševa uloga u tome bila je velika, iako ga čak i ne poznajem. I zato… Miloše, hvala do neba! “
“Miloš... Da li je to jedna od onih reči koja će izgubiti smisao ako je dovoljno puta izgovorite? Možda to bude slučaj ukoliko je izgovarate vi koji ga niste upoznali. Za mene to nije obična reč od nekih pet slova. Tih pet slova imaju mnogo veći značaj ukoliko poznajete osobu koja stoji iza njih, ukoliko shvatite da je to zaista jedno milo biće.
Kada sam prvi put drugarici pričala o svom uredniku bila je zbunjena. Posle par rečenica pitala me je kako možemo tako lepo da se slažemo kad je njegov zadatak da kritikuje moj rad. „Da, zadatak mu je da kritikuje moj rad, ali ne i moju ličnost“, odgovorila sam. Moj urednik je tu da mi ukaže na greške, ali i da pohvali moj rad. Međutim, to je samo formalni deo naše saradnje. I te kritike ne treba shvatati lično i ne treba dopustiti da one utiču na naše drugarstvo. To je nešto što moja drugarica i ljudi van našeg portala teško mogu da razumeju. Miloš se uvek trudio da napravi takvu atmosferu da nam ne bude neprijatno da kažemo nešto, da iznesemo svoje mišljenje, predlog ili ideju. Time je saradnju među dopisnicima podigao na viši nivo, o čemu i ovaj tekst svedoči. Možda smo na kraju ove saradnje svi jednim delom postali mila bića, onakva baš kao što je i on.”
Od srca vam preporučujemo da se osvrnete i na poslu nađete svog Miloša ili da vi nekome postanete isti. Zaista znači.
Ovo je naš lep pozdrav!
