FOTO: Pitchfork
Megan nam je pisala nedelju dana pre početka festivala da potvrdi naše VIP propusnice, koje omogućavaju i prisustvo žurkama dan pre otvaranja (30. 10) i dan po zatvaranju festa (3. 11), kao i after partijanju tokom tri dana njegovog trajanja. Ulaznica je stigla za vikend, te sam je u ponedeljak odštampao kod foto Milana. Ništa lakše, a udaljenije.
Smestio sam se u stančić podno Monmartra, takođe besplatno. Bus sam platio, doduše jeftino, ali takav da propuštam treći dan festivala jer u subotnje jutro kreće nazad u Vrnjačku Banju, samim tim i Jagodinu.
U aveniju Republika br. 17 stižem u četvrtak oko pola četiri, posle puta dugog 28 sati. Upućujem se na obližnju i istoimenu stanicu gradskog autobusa, gde me jedna Francuskinja odmah pita za informaciju. To me uverava da izgledam pariski i takav ulazim u bus 56, da me odveze u željenom smeru. Usput osećam da sam se vratio još jednoj svojoj kući, što je Uroš Đurić rekao kad je prvi put došao u Njujork. Osećaju umnogome doprinosi i jedanaest miliona cvetova koji cvetaju u prevozu i izvan njega. Noć veštica je te večeri, pa na ulicama mogu da se vide i vešci i veštice, koje, naravno, ne čuva policija. Ta nisu gej zombiji.
Stanica je na raskrsnici tražene ulice, što je seče ona kojom ide bus. Krećem u kraći odsečak, ali vidim da brojevi opadaju, a treba da narastu do 175, a i s desne strane su mi, a kao neparni bi trebalo da budu s leve. Okrećem se, prelazim ulicu i ispravnim smerom, podužim hodom, stižem do odgovarajuće adrese.
Eto me u dnevnoj sobi dragih domaćina, koji su mi na dve večeri ustupili svoj stan u broju 118. Predivno.
Nabrzaka istuširan odlazim na stanicu četvrte linije metroa, koja je odmah pored one autobuske stanice. Koliko lako može biti. Iz četvorke presedam u peticu na čvorištu Gare du Nord, za istih 1,70 evra (bus je 2 evra, s tim što jeftinija karta metroa važi izvesno vreme i za bus, a obrnuto ne, he-he). Odatle stižem na konačni Porte de Pantin. U metrou se četvoro Britanaca i ja prepoznajemo kao posetioci festivala Pičfork, da bi izlaskom iz voza palo obraćanje i zajednički odlazak pred nedaleku Grande Halle de la Villette. Još nismo bili ni izašli stepenicama na površinu a složili smo se da je švedska audio-vizuelna atrakcija The Knife ona zbog koje smo na prvom mestu tamo. Stokholmski brat i sestra i prateća trupa trebalo je da nastupe u Mančesteru (Englezi su iz obližnjeg Njukasla), ali, kako je nastup otkazan, došli su u Pariz na poslednji koncert „Najfa“ na ovoj, tek drugoj turneji za dvanaest godina koliko bend postoji. I ja to tako.
Fotkamo se kod fontane ispred hale, odbijam vino iz ugledne plastične flaše i nastavljamo da čavrljamo. Oni meni preporučuju Savages, sjajan bend koji je jedan od njih nedavno gledao uživo, i Darkside, koji jedva čekaju da vide, a ja njima The Haxan Cloak, tu takođe divlju i mračnu stranu, i, pogledom u program, Mount Kimbie, da bude dva-dva. Kažem još i da sam hteo da vidim No Age i Iceage, koji su nastupili tog popodneva, a mislim se nisam vas gledao ni u Beogradu. Trajanje mog puta ih fascinira...
Razdvaja nas ulaz, njihov običan i moj VIP. Mada, s obzirom na Maka Demarka, kog praćenog zatičem na bini po ulasku, pomišljam da sam ušao najobičnijim ulazom, i u pogrešnu halu. Ubrzo sam demantovan. S bine prekoputa (da, bile su dve bine, na oba kraja hale, kako bi izvođači mogli da nastupaju bez pauze) a pošto sam prvi put obišao štand izdavačke kuće Rough Trade na spratu, oglašava se preporučeni bend Savages. Sveženska(?) „Multietnička atrakcija“ „Minijaturnih građevinarki“ „Bauhausa“, da se poslužim bendovima i između pesmom prve grupe, kako bih opisao svu zatamnjenu energičnost njihovog zvuka.
U poređenju s njima, Mount Kimbie, koji sledi prekoputa, zvuči ko Banko de Gaja na Egzitu 2001.
Izgleda da je Pink stejdž, na koji se vraćam s Green bine, zadužen za to da me zadovolji. Na voljenu tamnu, a roze, stranu vodi nas Darkside, „masnim“, igrivim ritmovima, koji zvuče kao da se Depeche Mode, od početnog sintpopa, okrenuo electronic body muzici a ne Ušću kao koti koja treba da se poseti. Gitarista čak i izgledom podseća na Martina Gora, a to što neće postati novi DM, osim hermetičnijem zvuku i ostajanju u polumraku koji onemogućava fotkanje bez blica, mogu da zahvale faktu da drugi član ne liči na Dejvida Gana, ali i drugom, disperziranom vremenu u koje su poslati da deluju. Uzbuđujuće, da.
Čast „zelene“ bine čuva The Haxan Cloak, koga i sada slušam, tako što je samostalno boji u teget.
Ponoć je kucnula, The Knife počinje da „duboko reže“. Nedovoljno približen bini, snimam već drugu pesmu, svoju omiljenu Raging Lung, i nakratko sebe u njoj, da bih se uverio da sam stvarno tamo. Tamo sam. Gledam posle fotke, malo ih je s obzirom na to ko i šta je sve kako zvuča(l)o, što je za fotke posebno važno, i izgleda(l)o na sceni. Igrao sam koliko je moguće, najviše uz spojene Full of Fire i Silent Shout.
Noktilen bus nenaplaćeno me vozi do Gare de l'Est, odakle pešačim pola sata. Pohvaljuju mi snalažljivost.
Budim se srećan što sam tu gde sam, iskusio ono što jesam. Odlazim dijagonalno 57 kućnih brojeva domaćinu, da me vodi na Monmartr kako je predložio...
... a prethodno u arapski kafe i isti takav restoran po povratku, te opet u kafe, gde nam se osmehne devojka s đavolskim rogovima, s kojom se trebalo fotkati.
Dok izmenjam metroe i konačno mi stave VIP-narukvicu, kasnim na Deafheaven (ali me obraduje Grimes s razglasa kod ulaza), stižem pred kraj pretposlednje pesme, instant naježen čuvši ga kako vrišti. Šugejz s blekmetalom nikad nije zvučao bolje. Eto pesme Vertigo za kraj, bar traje kao dve-tri prosečne.
Novi obilazak štanda „Raf trejda“ skraćuje elektrobluzni, post-psihodelični bend Wall of Death, koji na „grin“ bini dostojno predstavlja domaćine. „Korg“ sint i sve ono što čini retro svežim Air u „Areni“. Inače, vazduh u hali uvek je bio svež, retki pušači bili su odmah opominjani, a još ređi su nekako uspeli.
Četiri mačke spretno se penju na „pink“ binu i Warpaint, razlog drugog dana, može da počne. Istopio sam se od miline. Otkazale su potpisivanje, pa sam se uspelo trudio da upijem svaku oplemenjujuću boju. Upili smo nekoliko novih pesama, uključujući i sada slušanu Love is to die, snimio sam svoj stari favorit Undertow, a pred polazak i kupio album na kom se nalazi, The Fool, njihov jedini do proleća, vesnik.
Pozu u kojoj se samo klati, na „zelenom“ stejdžu zauzima Kolin Stetson, „iver“ koji je pao daleko od „Bon Ivera“, benda s kojim je prethodno obišao Pariz. Drago mi je da tada nisam bio tamo. Drago mi je da sada jesam. Čovek sa saksofona dva (jednim velikim), verujte, to je on, i procesorom kojim im modifikuje zvuk.
Konačno se penjem u VIP bar, odakle se pruža nesmetan pogled na „Junip“, i čuje glas Hozea Gonzalesa. Silazim da se izigram uz australijski trio Jagwar Ma, čije diskove pazare pariski hipsteri. Ima razloga i ne.
Penjem se da odslušam Konana Mokasina, tog Entonija Hegartija u njegovom neopravdanom odsustvu. Silazim na sick-hop Denija Brauna, privukao mi je pažnju intervjuom datom Luki na Roskildeu. Dobre matre. Penjem se da za samo 23 evra kupim trostruku ploču s dva cedea i stripom „Najfa“. Neprocenjivo. Odlazim poslednji put u VIP bar, da 40 minuta slušam brit. Disclosure pre povratka metroom kući. Stanu.
