FOTO: Facebook, Moddi
Pål Moddi Knutsen, poznat pod umetničkim imenom Moddi je dvadesetšestogodišnjak koji je odrastao na Senji – drugom najvećem ostrvu Norveške – preko 2700 kilometara vazdušnom linijom od Beograda, gore na severu, gde sunce leti ne zalazi.
Šta je toliko posebno u vezi sa njim?
On je „jednostavan čovek u vunenom džemperu“ koji svira četiri instrumenta – gitaru, harmoniku, klavir i trubu. Odbio je nominaciju za StatoilHydro stipendiju za muzičare, od 800 000 kruna (nešto preko 100 000 evra). Nomad je – živi u svom pikapu i vozi se okolo. Koristi fejsbuk, tviter i jutjub da komunicira sa hiljadama fanova. Svirao je u dnevnim sobama raznih ljudi da bi na taj način lansirao svoj drugi album – Set the House on Fire.
Pored svega ovoga – produžio je moj život!
Šta?! možda sada mislite, ali to se zbilo na aerodromu Gardermoenu (sada Oslo Lufthavn) 31. jula, mog poslednjeg dana u Norveškoj: prespavao sam na aerodromu, budim se, i vidim kako Moddi lično stoji na pokretnim stepenicama – trčim da se pozdravim, i dobijam autogram i zagrljaj – a zagrljaji produžavaju život. (Ovo misle i naučnici!)
Dok čekamo na njegov najnoviji album Kæm va du? koji izlazi u oktobru, imao sam priliku da ponovo razgovaram sa njim.
Ćao, i hvala ti za ono na aerodromu!
Je l’ ti zapravo voliš kada ti ljudi tako prilaze, ili ti je to vremenom dosadilo?
Haha! To je deo posla – ići okolo i grliti slučajne prolaznike na ulici. Bude mi vrlo drago kada ljudi usvoje muziku i učine je delom svog života, i tada smatram da je ljudsko pravo prići i pozdraviti se.
Zanimljivo je da smo se tada sreli na Gardermoenu. Znam da si odbio nominaciju za StatoilHydro stipendiju od 800 000 kruna (nešto više od 100 000 evra) zbog svog zalaganja u vezi sa klimom, međutim ti si, na neki način, primoran da letiš avionom kako bi sretao ljude i širio dobru poruku. Kako prevazilaziš ovaj paradoks?
To je pitanje na koje još uvek nisam uspeo da odgovorim. Mislim da je baš teško, moj poslednji singl, En sang om fly upravo o tome govori. U kapitalističkom društvu, ljudi drugačijih ideoloških shvatanja bivaju primorani da budu licemeri, koji jedno govore, a drugo rade. To je mučno, stigmatiše, i sprečava debatu, ali moramo se još neko vreme pomiriti sa time da budemo licemeri. Alternativa je sakriti se pod kamen, živeti u šumi i uzgajati povrće. A tamo je prilično malo onih koji čuju nečiju muziku, i stavove.
Da li bi mogao da kažeš nešto više o svom odnosu sa prirodom? Priroda utiče i na tvoju muziku, zar ne?
Zapravo – ne. Delom ima opisa prirode u mojim tekstovima, ali se skoro uvek radi o metaforama. Zapravo pevam o ljudima, o politici i osećanjima, o nadi i čežnji. To da sam odrastao u visokim planinama je uticalo na to da se čini jednostavnim koristiti prirodu kao sliku nečega malog, nečega ljudskog.
FOTO: Facebook, Moddi
Najviše pevaš na engleskom, ali uskoro izlazi i novi album, kojii će čitav biti na norveškom. Da li ti je jezik bitan? Kako se odlučuješ kada se radi o jeziku na kome ćeš stvarati umetnost?
Najviše pišem na engleskom, jer mislim da je bitno komunicirati izvan granica zemlje. Kada ljudi, i u Srbiji, i u Vijetnamu, kažu da osećaju smisao u svom životu zbog muzike koju pravim – to je za mene dovoljno dobar razlog da sedim nad rečnicima nekoliko dodatnih sati, i da se malo više pomučim. Pisati na engleskom može da bude teško, ali i baš zabavno, jer se sve vreme mnogo uči!
Dolazeći album je na norveškom zbog toga što su, jednostavno, mnogi od tekstova pozajmljeni od drugih pesnika. Helge Stangnes, Arvid Hansen i Ula Bremnes su svi malo stariji Norvežani. Lepo je biti u mogućnosti da njihove misli prenesem neizmenjene, i na jeziku na kome su izvorno napisane.
Ti si samostalni, mladi umetnik. Da li ti je bilo teško da se opredeliš da budeš muzičar? Taj izbor je na neki način rizik koji si preduzeo.
Nije to rizik, to je šansa! Norveška je ekstremno dobra zemlja za bavljenje muzikom, jer, iako su porezi visoki, postoji mnogo različitih državnih stipendija i načina finansiranja i za snimanje albuma, i za turneje, i za pojedinačne koncerte. Imam neverovatnu sreću da potičem iz zemlje iz koje potičem, i koja ceni umetnost i umetnike.
Da li si ikada bio zabrinut zbog novca? Na koji si se način nosio (ili se nosiš) sa ovakvim „crnim mislima”?
Uprkos dobrim uslovima, nikada se nisam sasvim otarasio „ekonomskog strašila”. Nikada neću praviti „superpop” muziku koja će se puštati na Emtiviju i velikim radio stanicama, pa zavisim od toga da su moji slušaoci strpljivi i velikodušni, kakav i ja pokušavam da budem.
Kada imate tako dobre slušaoce kao ja, lako je „crne misli” držati podalje od sebe. Kada bi muzičko tržište propalo, i kada bi se iznenada zatvorila sva mesta za svirke na svetu – mogao bih još godinama da nastavim da sviram u sobama različitih ljudi, za hranu i prenoćište. To je sjajan plan B.
FOTO: Facebook, Moddi
Takođe si i menadžer sam sebi. Šta je dobro kad si „sam svoj šef”, a šta nije baš dobro? Da li je ponekad zamorno naručivati karte i organizovati sve samostalno?
Čovek se na sve navikne! Najzamornije je, zapravo, to da se ništa ne dešava samo od sebe. A zbog toga i želim da budem „sam svoj šef”. Mrzim kada se stvari dešavaju same od sebe, i kada nemamo nikakvu kontrolu nad time. Ja sam kontrolfrik svoje vrste, i potrebno mi je da znam da je sve isplanirano. Kada ste „sam svoj šef”, to doprinosi da dolazite u kontakt sa muzičkom industrijom na sasvim drugačiji način – ne kao lutka i proizvod na prodaju o kome se priča, već kao osoba, i kao umetnik sa kojim se priča.
Imaš li saveta za mlade umetnike?
Savet 1: Postaraj se da imaš više opcija! Ja studiram sociologiju i kulturno posredovanje ovih godina dok se bavim muzikom. Skoro da nikome od muzičara koje poznajam muzika nije jedini izvor prihoda. Savet 2: Bez stresa! Dobra muzika ima tu tendenciju da se širi sama od sebe, iako se to ne dešava uvek onako brzo kako smo to želeli. Savet 3: Radi stvari zato što su same po sebi zabavne. Uči da sviraš nove instrumente, piši pesme na načine koji se razlikuju od toga kako si prethodne pisao. Uključi i prijatelje, i momka ili devojku, i sve ostale! Tada muzika postaje deo života, a život deo muzike.
Znam da je ovo sigurno vrlo težak zadatak – ali kada bi morao da izabereš jednu od svojih pesama, kako bi je neko ko nikada do sada nije čuo tvoju muziku poslušao, koju pesmu bi izabrao?
Tada bi mi bilo vrlo drago ako bi poslušali Rubbles, prvu pesmu mog debi albuma Floriography. Ta pesma je zapravo razlog zbog koga sam počeo da pišem muziku – ona je kondenzovana molitva naftnoj industriji da odloži oružje i radi nešto drugo korisno. Mislim da će, dokle god sam živ, ova pesma biti aktuelna. Dok god ima lepih stvari, biće i ljudi koji žele da ih unište.
Ima li nešto što bi želeo da dodaš? Može biti bilo šta – „random fact”, poruka, nešto što voliš, ili nešto što ne voliš...
To će onda biti turistička reklama! Zdravo, i dobro došli u raj na zemlji, Kråkeslottet , 120 godina staru ribarsku kuću, koja stoji na stubovima na vrhu Senje, u Atlantskom okeanu, 50 metara od obale. Kråkeslottet je dom kulture iz snova, i stanište spokoja. Tamo ću živeti kad porastem, a od srca ste dobrodošli u posetu!
Hvala!
Znam da si na turneji i da si veoma zauzet. (Srećno sa turnejom!)
Imam još samo jedno pitanje – šta možemo da uradimo da bismo te videli u Srbiji? :)
Hvala tebi, i svaka čast na sjajnom i preciznom norveškom. Oduševljen sam!
Ja bih baš želeo da posetim Srbiju, i s obzirom da je verovatno vrlo skupo zbog karata i takvih stvari, bitno je da tajming svima odgovara. Ima li nekog festivala ili nečeg sličnog u Beogradu, koji bi mogao stati iza takvog poziva? Ostavljam tebi da rešavaš dalje! (:
