FOTO: belami.rs
Jelena Dimitrijević je rođena u Kruševcu 1862. godine. Još u ranom detinjstvu zavolela je knjige i učenje. Veoma rano se udaje za potporučnika Jovana Dimitrijevića, sa kojim se seli u Niš. Njen suprug je imao porodičnu biblioteku u kojoj je Jelena uživala. Sama uči francuski, engleski, ruski, italijanski, grčki i turski jezik.
U Nišu 1894. godine se pojavljuju „Jelenine pesme“. U to vreme je bilo malo žena pisaca - njena savremenica bila je Isidora Sekulić. Jelenina poezija je naišla na pozitivne komentare književnih kritičara.
Njena velika želja za znanjem, od nje je stvorila svetsku putnicu. Proputovala je ceo svet, a svoja iskustva prenosila je na papir stvarajući svoja prozna dela. Njen putopisni prvenac su „Pisma iz Niša: o haremima“. Pored ovog dela napisla je i „Pisma iz Soluna“, „Pisma iz Indije“, „Pisma iz Misira“, „Novi svet“ i „Sedam mora i tri okeana: putem oko sveta“. Neka su prevedena na nemački, ruski i češki jezik.
Na putovanjima je stekla dosta prijatelja i upoznala mnogo istaknutih ljudi. U Indiji je bila gost u kući velikog indijskog pesnika Rabindranata Tagora. Na svom putu u Egipat upoznaje Hudu Šaravi, jednu od najistaknutijih feministkinja Egipta.
FOTO: knjizenstvo.etf.bg.ac.rs
Pisala je lirsku poeziju, putopise i pisma. Ni po čemu se, čini se, nije razlikovala od ostalih žena pisaca. Međutim, njena dela i njen čitav život, bili su pobuna žene svesne svoje snage da može da se odupre i pobedi balkanski patrijarhalizam u kojem je žena bila manje vredna.
Shvatala je da pripadnice njenog pola nemaju pravo na mnogo toga, pa ni na dostojanstvo. Najviše joj je smetalo što na to pristaju i trpe bez pogovora. Konzervativno razmišljanje ih je smestilo na društvenu marginu, oduzelo im i pomisao da bi mogle da promene bilo šta.
Jelena to nije htela da prihvati. Postala je veliki borac za ženska prava, pokušavala da osvesti dame da budu samostalne, da se obrazuju i rade.
Sva njena dela su usmerena ka jednoj temi: ženi. U svojim književnim delima bavila se položajem žena u društvu i porodici, njihovim željama, potrebama i osećanjima.
Savremenici su je smatrali feministkinjom. Njen feminizam se iskazivao, pre svega, u radu ženskih društava čiji su programi bili i dobrotvorni i prosvetiteljski. Sa osamnaest godina, 1881. godine, postala je najmlađa Upravna članica Podružine Ženskog društva u Nišu; za vreme Balkanskog rata bila je bolničarka, a posle rata postala je Upravna članica Kola srpskih sestara.
Umrla je 1945. godine u Beogradu. Do danas se ne zna zbog čega je sahranjena dva sata ranije, pa je na svoj poslednji put otišla u potpunoj tišini.
Malo ko zna da je spomenik koji se nalazi u Niškoj tvrđavi upravo posvećen ovoj izuzetnoj dami i velikoj srpskoj književnici. Spomenik je podignut na mestu gde se nekada nalazio harem opisan u njenom delu „Pisma iz Niša: o haremima“.
Aleksandra je zaljubljenik u srpski jezik i književnost i smatra da je jezik jednog naroda najveće bogatstvo koje se treba negovati i čuvati
