Foto: Foto studio GAMA //Marija Mitrovanov na otvaranju izložbe „Umetnost na iSpitu"
Čini se da mnogo znamo o ovoj mladoj devojci koja je od novinara iSerbia postala glavni i odgovornik urednik, pa direktor. Međutim, kroz malo intimnija pitanja pročitajte šta Marija misli o poslu i prijateljstvu i koji je njen prvi tekst napisan za naš portal.
Kada i kako si počela sa radom u iSerbia? Da li si na početku želela da budeš na sadašnjoj poziciji?
Pre nešto manje od mesec dana obeležila sam svoju trogodišnjicu na portalu iSerbia. Kada sam počela, bila sam novinar/kolumnista i redovno sam pisala edukativne i analitičke tekstove iz oblasti edukacije i komunikacije. Tada nisam imala predstavu o tome da bih ikada mogla da budem osoba koja će voditi taj isti portal, već sam samo, poput pravog štrebera poštovala određene rokove za dostavu teksta, usvajala konstruktivne kritike tadašnjeg urednika i težila da mi svaki tekst bude što bolji. Izgleda da je to moje „samo“ mene izdvojilo od ostalih, što mi je sada, iz ove pozicije, sasvim očigledno, jer mladi najčešće žele da steknu praksu da bi imali stavku u CV-u i kada se završi definisani period, uglavnom odu, a ako i ostanu, ne trude se dovoljno, jer misle da nemaju korist od toga (ako mene pitate, greška u koracima).
Ja sam, naprotiv, uvek nastojala da iz svake prilike izvučem maksimum za sebe – da što više naučim, steknem dosta iskustva, da razvijem još više veština i, uostalom, sama činjenica da je moj tekst bio javno dostupan i da sam mogla svoje ideje i zaključke da podelim sa ljudima činila me je izuzetno ponosnom, tako da sam tada bila zadovoljna na toj poziciji, te me je unapređenje veoma prijatno iznenadilo. A onda sam još više „živnula“ i postala sam kao dete koje bacite u bazen slatkiša!
Secaš li se koji je prvi tekst koji si napisala za iSerbia kao novinar i kako si dobila inspiraciju za temu?
Moj prvi tekst bio je „Da li je energija poput Vip-ovog smart paketa“ i napisan je nakon ispitnih rokova. Razmišljala sam o toj iscrpljenosti koju svi mi osećamo kada obavljamo neki posao i zapitala sam se da li je naša energija jedna i mi trošimo nju konstantno raznim aktivnostima – kao kad imate smartove u Vipu, pa ako ih istrošite na poruke, nemate više minuta – ili je naša energija mnogostruka – da za razne stvari imamo razne oblike energije i da oni ne idu jedno na uštrb drugog. Pokušala sam da kroz neku analizu uvidim kako možemo da tretiramo svoju energiju u cilju što bolje produktivnosti.
Ubrzo zatim, ako se dobro sećam, posle nekoliko dana, napisala sam tekst „Student u velikom gradu“ . Taj tekst je bio podstaknut mojim ličnim iskustvom kada sam sa 19 godina otišla iz roditeljskog doma, iz malog i mirnog gradića u ogromni, glomazni, haotični i živahni Beograd. Studenti koji studiraju u svom gradu nisu svesni tih izazova i uskraćeni su za jedno, po meni, dragoceno iskustvo borbe između deteta i odrasle osobe koja nam dosta otvara put ka budućnosti. Mnogi profesori, novostečeni prijatelji i komšije tih studenata neretko zanemaruju koliko je ta mlada osoba svakodnevno licem u lice sa brojnim izazovima sa kojima se oni ne susreću usled ušuškanosti u roditeljskom domu. I ne samo to, definitivno sam želela da istaknem koliko takvo jedno iskustvo oblikuje mladu osobu i ojačava je za brojne buduće izazove.
Foto: Privatna arhiva/ Marija Jakić i Marija Mitrovanov 
iSerbia je osnovana od stane Ane i Miloša koji su prijatelji, sada ponovo na najvišim pozicijama imamo tebe i tvoju asistentkinju koje ste dugogodisnji prijatelji. Da li su možda čvrsta i iskrena prijateljstva tajna uspeha ovog portala?
Rad sa prijateljima, objektivno gledano, nekad može da bude mač sa dve oštrice, jer je, kao prvo, neophodno odvojiti privatan odnos od poslovnog i u tom smislu nekad i uputiti kritiku kolegi, a da on to ne shvati lično kao vaš prijatelj ili, još gore, da se snebivate da uputite kritiku, jer se plašite da će to narušiti vaše prijateljstvo. Drugo, nekad je teško napraviti tu razliku između privatnog i poslovnog. Stoga, mnogi ljudi imaju poteškoća kada rade sa kolegama. Međutim, ne bih da pravim jedan od onih tipičnih citata na koje se ljudi pozivaju kada dogmatski tvrde šta treba, a šta ne treba i da kažem „ne treba mešati privatno i poslovno“, jer ima primera odličnih saradnji koje su nastale baš u krugu prijatelja, a iSerbia je upravo takav primer.
Kada bi me neko pitao koji je tipičan primer idealnog tandema, prvo bih navela Anu i Miloša, jer u njihovoj saradnji nikad nisam primetila nikakve rupe, a njihov rad je potpuno sinhronizovan, te imate osećaj kao da sarađujete sa jednom veoma snažnom osobom, a ne sa dve. Marija je moj savetnik, ali i ja njen, u najrazličitijim sferama života, karijere i posla i za ovih godinu dana od kako sarađujemo na portalu mogu samo da kažem da je moj učinak još bolji. Zapravo, i ne samo na nivou tih tandema Ana-Miloš, Marija M.-Marija J, već na nivou celog Izvršnog tima portala vlada prijateljska atmosfera. Nas šestoro, koji se već godinu dana svakog dana čujemo bar dvaput, koji mimo iSerbie imamo gomilu raznih obaveza i aktivnosti i koji smo rasuti po celoj Srbiji, smo grupa dobrih prijatelja.
Uglavnom smo se svi upoznali upravo onlajn, u toku rada za portal, ali kada ste svakodnevno zbog potreba portala upućeni na neke osobe i još kada su te osobe podjednako ambiciozne, pozitivne, duhovite i sličnih interesovanja kao vi, neminovno je da se prekorači poslovna granica i pređe u prijateljstvo. To je sasvim u redu pošto na nas to deluje pozitivno i u ličnom i u poslovnom smislu, jer srećna osoba je produktivna osoba, a atmosfera poverenja, slobode i upućenosti jedno na drugo pogoduje razvitku poslovanja. Tako da, rekla bih da je u redu da posao preraste u prijateljstvo, ali da treba biti obazriv da samo to prijateljstvo ne ograničava objektivnost poslovanja.
Zašto iSerbia nikada neće biti tabloidizovana? Koje je tvoje mišljenje o tome?
Jednostavno, iSerbia nema ciljnu grupu kao tabloidi i iSerbiu vode ljudi koji, pored svojih osnovnih obaveza, pre svega rade ovde zbog vere u ideju koju iSerbia nosi, dok ljudi koji su zaposleni u tabloidnim redakcijama to rade iz nužde za primanjima. Moje mišljenje o tabloidima kao takvim je neutralno, jer je to sadržaj kao i svaki drugi, kao kada u prodavnici imate i voće i grickalice, pa vi birajte. Međutim, moje mišljenje prema monopolu koji u novinarskom, pa i, tragično (!), kulturnom svetu drže tabloidi je veoma negativan. Toliko da se prosto začudim kada mi neko kaže da studira novinarstvo, jer ja ne vidim novinarstvo više u Srbiji. Vidim samo prosečne ljude kako u redakcijama rade šest dana nedeljno, nekad i svakodnevno za daleko ispod prosečnu platu i kao na traci štancuju takozvane "kliktabilne tekstove“.
Pogledajte samo kuda idemo – učenici koji su pre 10-15 godina imali dvojke i trojke ekvivalentni su današnjim jakim vrlodobrašima i odlikašima; nekada, ako su učenici bežali sa časa, to je bilo kada je zakazan kontrolni, a danas ne dođu ni kada je običan čas, jer im je draže da sede u kafiću (govorimo o uzrastu od samo 15 do 19 godina); isto tako, danas su uzori devojke koje su ostavile trag zato što idu u klubove i slikaju se za Instagram; već skoro godinu dana ja prelećem preko dva domaća tv kanala zato što ne želim da im se ni na sekund očita moja gledanost, a pritom ljudi koji su u tim rijalitijima zarađuju suludo više novca nego ljudi koji se bave naukom i kulturom u Srbiji. Promocija kulture, obrazovanja i nauke danas je eksponat za muzej starih pojmova.
Tabloidi to rade zato što, kako kažu, narod to traži, a narod to traži zato što ne zna za bolje i tu se stvara očigledna cirkularnost. Ko je kriv, tabloidi ili narod analogno je pitanju ko je stariji, kokoška ili jaje.
U čemu nalaziš inspiraciju za nove ideje i projekte koje ovaj portal vode napred?
Raznovrsnost interesovanja onih koji prate naš rad, kao i naših članova su i više nego dovoljan skup iz kog onda u svojoj glavi i sa svojim timom formulišem nove ideje. Nema tu neke posebne priče, jednostavno može bilo šta da me motiviše, a onda moja ambicija da to pretvori u delo.
Šta, po tebi, čini dobrog novinara, a šta dobrog urednika?
I dobar novinar i dobar urednik treba da za svaki tekst imaju u vidu sledeće pojmove: poenta, cilj, kontekst, analitičnost, jasnoća, poruka i posledice po čitaoca. Zatim, oboje treba da imaju poverenje jedno u drugo – urednik u novinara da je on sposoban da uradi dobar posao, a novinar u urednika da je svaka njegova eventualna kritika konstruktivna za njega kao novinara. Novinar i urednik treba da budu tim, gde novinar radi sadržaj koji se plasira dalje za rad neke svrhe, a urednik vidi širu sliku kako tog konkretnog teksta, tako i samog medija obogaćenog baš tim tekstom.
Foto: Andrea Pataki/ Marija Mitrovanov na događaju „iStupi iz mase diplomiranih"
Šta filozofija i novinarstvo kao posao imaju zajednicko? Čime bi volela u budućnosti pre da se baviš?
Ako govorimo o novinarstvu uopšte, ono definitivno mora da ima filozofiju u svojoj osnovi, kao i bilo koja druga disciplina u kojoj se nešto razmatra. Jedan moj profesor, dr Slobodan Perović, je jednom prilikom napravio odličnu analogiju, te moram da interpretiram, jer se tu najbolje vidi povezanost. Da biste bili dobar košarkaš, na primer, bitno je da znate pravila košarke. Međutim, da biste izdržali celu utakmicu i imali što veće šanse da date što veći broj koševa, morate da budete u dobroj fizičkoj kondiciji. Filozofija, u tom smislu, predstavlja dobru intelektualnu, tačnije, razumsku kondiciju za svaku pojedinačnu nauku.
Na primer, da biste bili dobar fizičar, morate da obavite niz sistematskih posmatranja, eksperimentalnih provera, postavljanje teza, opovrgavanje antiteza itd, ali da biste imali što precizniju naučnu teoriju neophodno je da brzo povezujete slične stvari, da uočavate, možda neprimetne, nerelevantne podatke koji bi vam oduzeli dragoceno vreme, da analizirate i pravilno zaključujete. Isto i novinar treba da uočava koje su mu bitne informacije, a koje ne, kako da uradi dobru analizu, a kako da dobro argumentuje navedene teze u tekstu. Mnogi su u zabludi da je filozofija ili samo iščitavanje gomile literature o tome šta su tamo neki ljudi rekli, ili raspredanje o smislu života. Ne, filozofija je skup veština, stav, možda u neku ruku i stil života na ovaj ili onaj način i filozofi se bave raznim aktuelnim temama iz raznih oblasti nauke i kulture.
Sebe definitivno vidim kao filozofa, jer ja nisam novinar i nikada sebe nisam videla kao novinara, čak ni kada sam bila na toj poziciji, jer sam u svojim tekstovima imala pre filozofski nego novinarski pristup. To što vodim jedan medij još uvek je moja filozofska strana, jer nastojim da sve te filozofske veštine prenesem ovde. U svakom slučaju, čak i nezavisno od medija, zanimaju me određene teme iz filozofije kognicije, nauke, religije i svakako će naučni rad biti moja karijerna težnja.
Koji su planovi iSerbie za naredni period?
Najpre nam predstoji projekat Takmičenje u besedništvu i sve akcije u organizaciji istog, a planiramo i letnje radionice web novinarstva van Beograda, kao i još dosta „sitnih“ akcija. Svakako, znajući nas, taj broj će varirati, jer konstantno imamo neke nove akcije i ko zna šta će nam još skrenuti pažnju i postati novi plan.
Marija je samo mali čovek sa velikim idejama.
