Maj 2015.
Petak je veče. Budim se iz slatkog sna na mestu suvozača i prepoznajem slike grada. Prvi put sam u Budimpeštu stigao kolima sa društvom i odsedam u iznajmljenom stanu. Parkirali smo se u ulici šireg centra Pešte, negde u 13. distriktu. Bilo je hladnjikavo i mirisalo je na Mađarsku.
Počela je da pada kiša. Bašta kafića na obali Dunava toliko je uzana da zauzima samo metar prostora između fasade i ulice. Zaštićen tremom, posmatrao sam Budim i mostove, dok mi je kontrolisana euforija tutnjala kroz telo i misli. Sedeo sam sam i pušio tuđe cigarete. Drugovi su bili unutra. Nepoznati ljudi oko mene napolju, svi su bili ružni. Mirne savesti pažnju sam posvetio kiši, reci, veštačkoj svetlosti i mraku. Pomalo mi je bilo hladno. Volim Budimpeštu i volim što mi je blizu. Ona je kao superiorni svet koji se nalazi na dohvat ruke.
Ujutru kiša i dalje pada. Probudio me zvuk ćutanja. Nisam se lepo naspavao, jer sam delio krevet. Nikada u životu nisam sa nekim delio krevet. Humana strana te činjenice je što imam jednu profanu karakteristiku koja se ispoljava dok sam u nesvesnom stanju sna. Hrčem. I to kao vepar! Zanimljivo je da nikada zbog toga nisam bio sankcionisan, niti diskriminisan. Nikada me žrtve te animalne akustike nisu budili, udarali, coktali i pljeskali kako bih prestao, što ja bez izuzetaka činim kao svedok tuđeg hrkanja. Mene iz nekog razloga tolerišu, pa mi tek ujutru čisto informativno, bez trunke tona osude, saopšte da sam cele noći terorisao. Uvek mi bude neprijatno i istinski žao, ali šta da radim kad ne mogu da promenim. Trudim se da ne spavam na leđima, ali spontano završim u toj pozi.
Izlazimo napolje. Nisam poneo adekvatnu garderobu. Moj drug koji ima mnogo više para od mene, dao mi je da nosim njegovu majicu sa aplikacijom brenda na prednjem delu. Majica je lepa, udobna i lepo mi stoji. Odlazimo u šoping mol. Nikada ranije kada sam bio u Budimpešti nisam bio u šoping molu, niti sam generalno ikada u životu bio u šopingu. Za mene je pojam šoping apstraktan, isto kao i engleska reč linger. Sebi nešto kupim kada mi se to isto istroši, pocepa ili pokvari, a sumnjam da je to šoping.
Prvi drug mog druga, moj drug i ja se slikamo ispred tog šoping mola. Kiša je subotnje pre podne učinila prijatnim i evropskim. Hodao sam lako i ništa me nije bolelo, niti mi je smetalo. Okačio sam sliku na facebook uz komentar Probudio me zvuk ćutanja at WestEnd City Center. To nisam ja izmislio, to je stih jedne pesme Ksenije Mijatović. Ja tu ženu poštujem i volim ponekad da slušam njen poslednji album, zbog čega sam neretko na meti sprdnje svojih prijatelja. Isto tako su se sa mnom sprdali, kada sam u srednjoj školi kupio CD od Bebi Dol. Za Anu Stanić i Sajsi MC, već niko ne sme da se sprda. Obožavanje njih dve je deo mog identiteta koji nailazi na prihvatanje, pa čak i simpatije okoline. Majica mog druga na mom telu, iako je u skladu sa uobičajnim odjekom mog facebook profila osvojila jedva dvocifreni broj lajkova, dobija pohvalne komentare i greškom se pozitivno vrednuje kao da meni pripada.
Prvi drug mog druga i moj drug žele da kupe gaće. Ušao sam sa njima u malu radnju - gde nismo imali gde da se okrenemo a da ne zakačimo izložene gaće - pa sam nakon nekoliko sekundi izašao napolje i čekao ih na Andraši bulevaru na klupi zelene boje. Stavio sam kapuljaču. Ja ne želim da kupim gaće, jer nijedne mi se još uvek nisu pocepale. Imam ih dovoljno da mogu da ih menjam svaki dan tokom dve nedelje, a veš perem barem jednom nedeljno, tako da prepotentno mogu da zaključim da u životu nisam ugrožen po pitanju posedovanja gaća. Šta će mi nove gaće?!
Drugi drug mog druga ima mišiće, tetovaže i obrijanu glavu. Infantilan je i hiperaktivan, ali dopao mi se njegov sistem vrednosti i stekao sam utisak da je pouzdan, odgovoran i da bi se svakome našao. Ume da vozi kola, da crta i tečno i ispravno govori engleski jezik. Pred njim nisam bio naročito pričljiv i par puta sam se zapitao da li sam zbog toga ispao nepristojan. On je organizovao put i iako me ne poznaje od ranije, odobrio je da pođem sa njima, a ja sam mahom bio ćutljiv i inertan. Nisam navikao da putujem u društvu, pa sam racionalizovao da je bolje za ostale da budem povučen, nego previše spontan. Ispostavilo se da je taj rezon bio dobar, jer kasnije sam po njegovom ponašanju shvatio ne samo da mi ništa nije zamerio, već i da nije bilo potrebe za tripovanjem o eventualnoj nepristojnosti. Zbog toga mi je bilo drago. Inhibirana verzija mene naišla je na prihvatanje. Ja često delujem hladno, odbojno i nadrndano, a zapravo sam samo odbojan. Odavno me je Neda Arnerić na časovima javnog nastupa upozorila da ću u životu platiti cenu zbog namrštene facijalne ekspresije.
Drugi drug mog druga je imao zakazan razgovor za posao, ali pre toga nas je odveo u restoran na Oktagonu, koji funkcioniše po principu švedskog stola i gde se za relativno male pare može imati neograničen, ukusan, pa čak i zdrav obrok. Nikada mu nisam rekao koliko sam zahvalan što mi je otkrio to mesto. Budimpešta mi se učinila još privlačnijom i udobnijom, pri pomisli da ću svaki sledeći put kada dođem, baš tu dolaziti da jedem. Nakon ručka, prvi drug mog druga, moj drug i ja - na moju inicijativu otišli smo da im pokažem Budim. Pešta je lepa, ali Budim je još lepši. Jedna od tajni lepote Budimpešte je u kontrastu Budima i Pešte.
Odjednom je sinulo necenzurisano Majsko sunce, i grad je promenio naličje. Da sam se go skinuo, ne bi mi bilo hladno. Prvi drug mog druga se žali da je umoran i da hoće da zapali cigaretu. To znači da nas dvojica treba da stojimo sa njim pored kante na ulici gde će on popušiti cigaretu. Bio sam tolerantan. Moj drug je mnogo dobar i od kako smo krenuli na put, strepi da se ja neću lepo slagati sa njegovim drugovima i da će se desiti neki ekces. Nisam želeo da tako nešto dozvolim. Teško podnosim teret svesti o tuđoj strepnji izazvanoj mnome. Prvi drug mog druga je mirnog senzibiliteta i stalno ima misteriozni smešak na licu. Ja ni njega ne poznajem od ranije. Lako se uklopio i nakalemio na interne fore mog druga i mene, pa smo se u ostatku šetnje sve vreme smejali reprodukujući već poznate priče i matrice humora. Obilazili smo brda i palate Budima, slikali se i uživali u neobičnoj lepoti sunčanog subotnjeg poslepodneva u kosmopolitskom gradu. Inicijacija dolazećeg leta, očigledna na svakom koraku, razdražuje me i aktivira destrukciju. Žalim se kako sam mator i ćelav i kako nemam nijednu sliku na kojoj lepo izgledam, kako bih ih isprovocirao da me teše, slikaju i uvere u suprotno. Oni to i čine.
To veče, na televiziji je prenos finalne večeri Eurosonga. Oni u stanu piju alkohol, a ja jedem slatke jogurte i pudinge. Mnogo volim da u marketima u inostranstvu kupujem šarene hladne poslastice, kada ispod njih vidim žutu cenu.
Sutradan sam u bermudama i majici sedeo na zadnjem sedištu sve do granice. U Subotici sam se prebacio na mesto suvozača.
Maj 2015. (sedam dana kasnije)
Kraćem na najdalje putovanje u svom životu. Prvi korak bio je krajnje ekskluzivan. Ispred moje zgradice u Zemunu čekao me je parkirani kombi. Vozač mi je oduzeo ranac i smestio ga u gepek, a sa mnom je ostala samo torba sa hranom i dokumentima. Mama koja mi je tih dana bila u gostima, mahala mi je sa terase. Na mestu suvozača sedela je Brazilka, koja putuje Istočnom Evropom. Tokom razgovora na pauzama, saopštava mi da je fascinirana mojim manirima i znanjem engleskog jezika. Oduvek su me gotivile starije gospođe i mame pripadnika moje generacije. Vršnjačke grupe, naprotiv, uvek su me izopštavale i nipodaštavale. Nikad grupa nikad dvoje, to ne uspeva kod mene.
U Budimpeštu smo stigli brzo i udobno. Na aerodromu me spopala radoznalost praćena agresivnim ushićenjem. Mešali su se mirisi parfema i kafa, sudarao sam se sa pripadnicima različitih rasa i sunce se filtriralo kroz ogroman stakleni zid koji tranzit distancira od avionskih pisti. Takvo okruženje i sidu leči. Obožavam aerodrome. Bio sam mnogo srećan što ću se uskoro naći u zemlji o kojoj malo znam i u koju sam mislio da nikada neću otići. Dok sam slušajući muziku šetao u krug, zaustavile su me tamnopute devojke koje su prodavale kozmetiku. Nisu imale onu antipatičnu crtu napadnosti. Bile su krajnje ljubazne i simpatične, žvaka im je bila prihvatljiva i originalna, ali ipak sam ih upozorio da odustanu od sizifovskog pokušaja da mi nešto prodaju. Poželele su mi srećan put i dodale da je Izrael predivan. Ukrcao sam se u avion za Tel Aviv.
Avgust 2015.
Na radiju se govorilo o višečasovnim zadržavanjima na graničnim prelazima i u kombiju se širila blaga panika. Razgovor sa dvoje saputnika koji su uveliko strepeli da će zakasniti na let za Dablin, podsetio me je da i ja želim da vidim Irsku. U Subotici nam se pridružio Španac koji je kasnio na isti let. Kao student arheologije proveo je neko vreme u Kikindi u letnjoj školi, a po završetku iste uputio se kod mame u Dablin. Kada se pojavio, svi smo na trenutak zaćutali. Izgledao je kao Kojot iz Eyesburn-a, samo što je bio plavuša. Govorio nam je kako je Španija lepša za život, ali je Irska zahvalnija za rad. Iz agencije su javili da se uputimo ka nekom, meni do tada nepoznatom, graničnom prelazu, i zaista, iznenađujuće brzo i lako smo se našli na teritoriji Mađarske. Svi su stigli na svoje letove, a jedini ja nisam imao tačnu adresu kao destinaciju. Dok smo već skoro pa praznim kombijem prolazili kroz Andraši, zamolio sam vozača da stane i izašao sam baš preko puta zgrade opere.
Na Oktagonu nikada veća gužva. Sunčana subota u Budimpešti, prevazišla je sve superlative na koje me je taj grad navikao. Horde prelepih mladih ljudi iz celog sveta preplavljivale su grad - praveći defile letnjih suknjica, majica, haljina, bermuda, kariranih košulja, naočara za sunce i bahatih frizura tamnih, plavih, čak i riđih pramenova. Moja sveže pristigla proćelava glava pomešala se sa njima. Ovaj put Budimpešta mi je bila tranzit na putu za Prag.
Omiljeni hostel je bio prebukirani, što mi je u suštini i odgovaralo. Ionako nisam želeo da spavam, već samo da ostavim stvari i ujutru dođem po iste. Kada su mi to dozvolili, što nisam ni sumnjao da hoće, poklonio sam im duplo plazma pakovanje. Moja omiljena Mađarica, vlasnica hostela, nije bila tu. Nedostajala mi je. Uvek kada sam je video osećao sam se sigurno. U međuvremenu se i mali Mađar preselio u Škotsku gde se zaposlio u nekom restoranu. Bio sam sam.
Otišao sam na ručak u svoj novi omiljeni restoran i oduševljen gledao u gomile povrća, mesa, pasti i salata ... zatim pice, supe i čorbe, jela od morskih i rečnih plodova i dezerte. Kakav obrok za 600 dinara! Od količine hrane koju sam uneo u sebe, želudac mi se izdeformisao i vireo je ispod majice kao loptica. Ne samo da nisam platio prenoćište, već neću morati ni večeru. Misleći da sam se okitio taličnom karmom, krenuo sam da kupim kartu za Prag za sledeće jutro, ni ne sluteći da će uslediti noćna mora.
U Nyugati-u mi se šalter zatvorio ispred nosa, pa sam uleteo u tramvaj i švercovao se do Keleti-a gde me je dočekao nezamisliv i do tada neviđeni haos na tako poznatom mestu. Prilaz i prolaz ispred glavnog ulaza bili su preplavljeni migrantima, a unutrašnjost stanice strancima iz celog sveta koji putuju Evropom. Svi zajedno bili su u istom problemu. Formirao su toliki red za kupovinu karata, da su provodeći po pola dana tu, bili primorani da jedu iz konzervi i spavaju preko svojih backpack-ova. Više se nije znalo ko je od njih sve izgubio i bio primoran da beži, a koga po povratku sa putovanja čeka sigurnost doma. Moja Keleti kakvu obožavam i pamtim po specifičnom mirisu i akustici, promenila je plašt. Direktno mi je servirala u lice razgolićeni prizor ružne strane putovanja. Kakav je to paradoks mobilnosti - zarobljenost u trenutnoj destinaciji na putu ka sledećoj. Ne želeći da delim okolnosti sa ostalim turistima i migrantima, izleteo sam napolje kao ošuren. Pomiren sa činjenicom da voznu kartu do Praga neću uspeti da pronađem za sledeći dan, besciljno sam koračao kroz Lovašar utku, smišljajući alternativni način za napuštanja Budimpešte. Osećaj ropstva snažno se okomio na prvi dan mog putovanja.
Spustio sam se do južnog dela peštanske obale Dunava, sve do Soroksari utke, gde sam seo u neki kafić kako bih imao pristup WiFi-u. Guglovao sam autobuske agencije koje voze do češke prestonice, uznemireno kao da se radi o životu i smrti. Dlanovi su mi se znojili od straha da ću ostati zarobljen u tranzitu. Sve opcije su bile rasprodate, jedino je agencija Orangeways imala dva slobodna mesta za sledeće jutro po ceni od 20 eura. To bi bilo idealno rešenje da nisam iste sekunde shvatio da sam zaboravio karticu za kupovinu preko interneta. Oduvek sam znao da će doći trenutak plaćanja cene zbog svih ušteda i lepih trenutaka koje sam proživeo na putovanjima, ali jarko sam želeo da to ne bude baš tada. Neka sačeka još malo.
Za susednim stolom čuo sam srpski jezik. Upoznao sam se sa momcima iz Novog Sada i zamolim ih da mi kupe kartu online, a da im ja dam pare. Rekli su mi da nemaju karticu, mada mislim da ih je zapravo mrzelo da se cimaju. Od muke sam čak i instalirao Bla bla car aplikaciju, ali ni ta inicijativa nije urodila izgledom za napuštanje Budimpešte. Dan se polako gasio, kafić se praznio, a svetlo na kraju tunela izmicalo mi je u fokusu. Šarao sam po pepelu života tražeći iskrice žara, kao Sofka u Nečistoj krvi. Rezigniran i beznadežan suočavao sam se sa činjenicom da će mi tako lep dan presesti samo zato što sam postupio po uverenju. Usudio sam se da improvizujem i da se ne opterećujem unapred organizacijom i logistikom. To je Evropa. Šta može da krene po zlu na tako poznatom i sigurnom terenu? Često sebe ohrabrujem da sa godinama treba da zbacim grčevitost, proračunatost i potrebu za kontrolom i usvojim ležerniji pristup svemu što me okružuje i na šta se odlučujem. Ipak, jako me je pogodilo kada se ta ležernost sa kojim sam krenuo na put, konvertovala u anksioznost. Mislio sam da sam tu odvratnu osobinu ostavio iza sebe prešavši granicu. Mrzim osećaj anksioznosti. Voleo bih da mogu da se vakcinišem protiv istog.
Kada sam se premestio za šank da platim, bradati vlasnik kafića me je pitao šta nije u redu. Objasnio sam mu celu situaciju i rekao mi je da će mi on kupiti kartu. Zašlo sunce odjednom je zasijalo, svetlo na kraju tunela se pojavilo, iskra žara se ispilila iz pepela - i Sofka je postala Tom Sojer ohrabren za nove avanture i nestašluke. Videvši da ne mogu da skinem osmeh sa lica, pitao me je zašto ga odmah nisam pitao za tu uslugu? Nisam znao odgovor, a kasnije mi se iskristalisalo da sam podsvesno bio obeshrabren zbog zemljaka koji su me odbili i ostavili na cedilu. Mislio sam da je neprikladno zamoliti nepoznatu osobu za tako nešto. Ištampao mi je kartu i dao sam mu 20 eura.
Šetajući uz reku, shvatio sam da mi Budimpešta nikada nije bila lepša. Pod zvezdanim nebom, površina Dunava dobijala je posebnu nijansu noći. Reka nigde nije tako široka, primetna i karakterna kao u Budimpešti. Svaki put kada sam dolazio u taj grad, potvrđivao sam utisak. Jovan Dučić je pisao kako Sena postoji nezavisno od Pariza u svojoj lepoti, ali ja vam tvrdim da su i Pariz i Sena i Jovan Dučić precenjeni. Najlepšu i najmoćniju reku ima Budimpešta. Obala je sređena i u svakom delu grada drugačije oranizovana. Šljunkovita staza sa drvenim klupama delila je ogradu rečnog korita od kafića sa drvenim baštama ukrašenih lampionima. Seo sam na jednu od tih klupa i ubrzo se izvalio na stranu, podigao noge i zaspao. Čim sam zaklopio oči, breme asketizma se pretvorilo u prah.
Nakon sat vremena sna otišao sam u hostel da se umijem i presvučem i odmah sam se uputio ka noćnom klubu gde sam proveo ostatak noći. Kada sam ušao u bučni podrum, zaboleo me je stomak. O ne, opet loša karma! bila je misao koja mi se javila u svesti kao reakcija. Popio sam coca-colu, skoncentrisao se na disanje i pozitivne misli i uskoro je bol prestao. Hvala ti viša silo koja si stvorila ovaj univerzum i u njemu trenutak povlačenja mog bola. Od ovog dana biću dobar i poslušan. Uvek u sebi izgovorim tu laž, kao zahvalnost kada nakon unutrašnjeg brodoloma usledi mirno more.
Na pragu zore, otvorenih čula zaobilazio sam grupice mladeži koji su sedeli na sred asfalta ili se valjali po nevaljaloj Dohany utki. Njihovo štucanje, teturanje i tragovi bludi zatekli su me probuđenog i iznenađujuće trezvenog. Bilo je jasno kao novi dan koji se nazirao, da će im Budimpešta i ako je se ne budu sećali zbog pijanstva, ucrtati u mapu životnog iskustva iz najlepših godina. Ima li išta lepše nego kada mlada osoba sa rancem na leđima napusti zonu udobnosti, probije lične granice i jutro dočeka u stanju amnezije. Poželeo sam da slušam onu pesmu od Svi na pod kada Bojana Vunturišević na početku peva stihove O mladosti moja koliko si lepa ... od kad tebe sanjam u noćima dugim, baš tad ja pevam kao Vlada Divljan, ali zbog rominga se nisam usudio da pristupim mreži neograničene muzičke ponude. Zadovoljio sam se zvukom grada u gluvo doba, znajući da će me jednog dana inspirisati na prozu.
Po uzimanju stvari iz hostela, uputio sam se ka najbližoj metro stanici Arany Janos. Površinski nivo kao da je bio evakuisan. Nigde nije bilo žive duše i svi šalteri i radnje su bili zatvoreni. Zujanje pokretnih stepenica privuklo me je da se bez karte spustim do podzemlja i uđem u vagon. Uputio sam se ka internacionalnoj autobuskoj stanici Nepliget, koja se nalazila iznad metro stanice istog naziva. Kada sam izašao, ugledao sam kontrolore kako formiraju koridor ispred izlaznih stepenica iz metroa. Miran sam im prišao i rekao da kartu nemam jer nisam imao gde da je kupim, ali da sam voljan da je kupim od njih ili da me isprate do nekog šaltera da to uradim. Stariji čovek naoružan mašinom za proveru karata rekao mi je na amaterskom engleskom da on ne prodaje karte i da odmah platim kaznu 50 evra jer sam se vozio bez iste. Odgovorio sam mu da mi ne pada na pamet, jer nije moja krivica što njima ne rade servisi za prodaju karata na svim stanicama od trenutka aktiviranja dnevnih linija. Upozorio me je da se ne raspravljam i da će me uhapsiti, ako mu odmah ne dam pasoš i ne platim kaznu. Nisam bio jedina osoba sa tim problemom i oko nas se stvorila gužva. Nekoliko turista već se hvatalo za novčanike kako ne bi zakasnili na autobus, a neke devojčice pored mene su se rasplakale. Uznemirio sam se i povišenim tonom rekao da se nikada kao stranac ne bih švercovao i da sam zaista bio primoran da tako postupim. Izvadio sam mapu grada iz ranca, pokazao mu na kojoj stanici sam ušao u metro i pitao ga da li je bilo moguće tu kupiti kartu? Ometene pažnje zbog uplakanih devojaka, prstom je pokazao na stanicu Deak ter, prvu posle Arany Janos, rekao mi da sledeći put tu kupim kartu i pustio me da prođem. Odmah se pridružio svojoj koleginici koja je u rukama držala pasoše devojaka. Zajedno su se okomili na slabiji plen.
Na površini me je zatekao nezapamćeni pljusak, čija je silina odzvanjala po unutrašnjosti Nepligeta. Dok sam bio pod zemljom, Budimpeštu je pogodio potop. Nisam mogao da pronađem svoj autobus, a nijedan šalter nije pružao informacije o agenciji preko koje sam kupio kartu. Jureći okolo, sudario sam se sa devojčicom čiji mi je lik bio poznat. Uplakana i istraumirana, pitala mi je da li znam odakle tačno polazi autobus za Prag agencije Orangeways. Rekao sam joj da to isto i mene zanima i odmah se setio da je ona jedna od one dve devojčice što su bile uhvaćene bez karte. Objasnila mi je da su drugaricu uhapsili, a nju pustili nakon što je platila kaznu. Ispostavilo se da je stajalište našeg autobusa pored ulaza u veliki sportski stadion sa druge strane raskrsnice u odnosu na Nepliget. Dok sam sa ostalim putnicima stajao u koloni ispred prednjih vrata autobusa, ugledao sam je kako udaljena nekoliko metara, histerično priča telefonom i kisne.
Od susreta sa njom spopala su me pomešana osećanja. Bio sam ponosan što se tako mlada odvažila da sa drugaricom krene put Evrope, ali s druge strane, kao svedok situacije koja ju je zadesila - ne bih voleo da sam ni u njenoj, ni u koži nekoga njoj bliskog, koga je očigledno pozvala da se požali. Bilo da su ljudi koje volim prolazili kroz teške trenutke, ili samo bivali uskraćeni za lepa iskustva koja su deo mog habitusa – instinktivna empatija prema njima uvek mi je bolela kao retko šta u životu. Ta devojčica je nečija ćerka, a možda i mlađa sestra. Da li bi bilo pametnije da je ostala kod kuće? Setio sam se da mi je leta 2008. godine neki Pakistanac na železničkoj stanici u Kopenhagenu oteo ranac. Tada sam se osetio toliko ugroženo, besno, tužno, nemoćno i bolno, da sam poželeo da umrem. Štipao sam se kako bih se probudio iz košmara. I dalje ne znam da li mi je drago što sam ipak preživeo. Da me je ubio, umesto što me je samo opljačkao, rešio bi me muke, a ovako me je ostavio na ovom svetu sa svim problemima koje imam, plus mi napravio još jedan.
Nakon toga nikada više nijedan ozbiljan maler nije mi se dogodio na putu. I dalje čekam.
Kada sam ušao u autobus, bio sam uzburkan kao da bežim od ratnog stanja. Udobno sam se smestio sa svim stvarima u krilu i odahnuo kao da sam nakon gomile prepreki napokon na cilju. Pomalo sujeverno, iščekivao sam da se točkovi pokrenu, kako bi me napokon sustigao osećaj bezbednosti. Ustao sam sa sedišta da ranac odložim iznad, tek kada smo izašli iz Budimpešte i kada su se kroz prozor smenjivali pejzaži ravnica i livada. Devojčica iz metroa, mokra do gole kože, sedela je dijagonalno od mene i plakala.
Posvećeno Bošku.
Prvi deo možete pročitati ovde, a šta se dogodilo u Pragu ovde.
