3D grafiti
Rastinje poput žalosnih vrba masivnost svog granja usmerava ka površini reke, kriveći se preko ograde i betonskog zida koji izvire iz vode. Sa naletima vetra koji njiše pruće u stranu, i u trenucima kada brodovi završe svoj defile, zidovi kanala otkrivaju bogatstvo najupečatljivijim simbolima grada – grafitima. Berlin je grad grafit! Vozeći se S-banom i posmatrajući panoramu grada, grafiti su me pozdravljali sa svake fasade, ulice, ćoška i fizičkog prostora gde mogu naći svoje mesto. Prizemlja jednobojnih zgrada neretko su obojena drečavim oblicima i natpisima kojima kao da prkose snobizmu i pomodarstvu. Skoro svaki stambeni kvart krije iznenađenja kao mala ulična galerija. Na raskrsnicama se često mogu videti improvizovani parkići po obrascu, nekoliko klupica ispred grafitima ukrašenih zidova, koje drvo ili dva deli od asfalta. I tako malo, malo pa copy - paste sa varijacijom na temu. Evo je opet katedrala koja kao da ne postoji, pa plava tabla ispred podzemnog prolaza U-ban stanice, u neposrednoj blizini je uvek i zeleni S-ban uzdignut od površine, zatim parkić na raskrsnici, i sve to prožeto gomilom grafita sa svih strana. Ako bi Berlin bio akvarijum, grafiti bi bili ribice. Izmeštaju se sa površine na kojoj su naslikani i dobijaju trodimenzionalnu notu. Prožimaju gradski prostor svojim nijansama i oblicima koji su često konkretni sa prepoznatljivom formom i simbolikom, a često samo šare i aljkave žvrljotine. Te boje ne pošteđuju ni ulazna vrata kafića, šipke za vezivanje bicikala, lim od prozora sa spoljne strane ulice... Kao virus koji se hronično nastanio u telu Berlina čiji imunitet nije bio dovoljno jak da ga pobedi.
Silazeći niz stepenice jedne od S-ban tački u Krojzbergu, između vazduha i grafita stajao je znak jednakosti. Bili su poput putokaza koji proriču koja je sledeća stanica u prostoru koji je slika i prilika alternativnog urbanog pejzaža. Ulica polu kladrma sa kafićima mračnih enterijera i baštama od običnih drvenih stolova i stolica, gde je sedela uglavnom starija hipi ekipa čiji su se kućni ljubumci uhorizontalili na suncu. Nigde nema brendova, franšiza, niti onih jastuka, pa čak i baldahina kojima u poslednje vreme neki beogradski kafići mame snobove, pretpostavljam uspešno. Na sve strane su turske radnje, nekoliko starih kuća koje su čak podsećale i na straćare i na prvi pogled neugledna dvorišta od kojih mi se jedno posebno izdvojilo, jer je zapravo bilo kafić. Za šankom je u kožnoj crnoj top majici i sa crnim karminom, raspad od sredovečne anemično blede žene, služila goste u čijem sastavu su dominirali skinhedski obrijane glave. Kada nedeljom ujutru ugledate takve slike grada, ne možete ostati ravnodušni.
Amerikanac je predložio da prvu polovinu dana provedemo na bazenu Badešif koji je, ispostaviće se nekoliko ulica dalje, još jedno od mesta koje inspiriše na prozu. Stigli smo nakon skretanja u manju ulicu okruženu obojenim hangarima i garažama, što je izgledalo kao Bruklin u MTV spotovima. Unutra veštački pesak, nešto poput uzdignute galerije gde se može pronači mesto u hladu, i bazen plave boje smešten na sredini reke, spojen mostićem sa obalom. Tako inovativno i alternativno kupalište nisam ranije video. Kako nisam fan sunca, požurio sam uz drvene stepenice gore ka hladu odakle se pružao pogled na Istočni Berlin i mesto gde se nekada uz obalu reke pružao Berlinski zid. Nisam video ni jednu sređenu, našminkanu, niti napadno zgodnu osobu na tom bazenu. Uglavnom su nosili slamkaste šešire, šorceve i kostime nepoznatih brendova, izležavali se uz knjigu, jeli kobasice ili igrali odbojku. U pauzama plivanja naslonio bih se na ivicu bazena i posmatrao istočni deo grada, dok mi stoji na nikada manjoj udaljenosti. Merkao sam ga iz zasede gladno kao plen, ponosan pri pomisli da ću se uskoro družiti sa postsocijalističkim entitetom u zapadnom kontekstu. A kada sam se okrenuo na drugu stranu, pogled mi je fiksirao zadnji deo onih hangara koje sam u dolasku video sa prednje strane. Shvatio sam da su to nekadašnje fabrike. Po njima je bilo neko musavo staklo rdjavih okvira, između porušenih krovova i donjeg dela betonske osnove koja je, pogađate, bila išarana grafitima. Bazen Badešif je fascinantno mesto, okruženo još facinantnijim prizorima. Pružio mi je ugođaj simboze sa prostorom.
Nekoliko sati kasnije u društvu Poljakinje, na moje insistiranje, krenuli smo put nekog azijskog restorana kroz park koji je obilovao narkomanima i, pogađate, grafitima. Stazama koje prolaze kroz zelenilo, skoncentrisano mahom uz rečni kanal, dizala se prašina za biciklistima od kojih se većina, kao i mi, vraćala sa bazena. Ukus pilećeg mesa u sosu od sira i kestenja sa karijem nikada neću zaboraviti. Od jutra pred očima su mi se odvijale slike grada dok ga stanovnici konzumiraju tako sporo i nenapadno, ali sa slašću isto kao i ja obrok ispred sebe. .Metro, kafići, kupališta, restorani ... sve su to tačke koje kada se povežu, ceo Berlin pretvaraju u zonu hedonizma, za koju sam se polako zagrevao i u koju sam se postepeno utapao. Poljakinja i Amerikanac su slušali svaku moju izgovorenu reč sa punom pažnjom, nadovezivali se pričama sa sličnim iskustvima u skladu sa temom i uvek ličnim stavom i kulturno uvijenom kritikom završavali svako svoje izlaganje. Kada bi samoinicijativno nešto ispričali, na kraju bi rekli And what do you think about it? Nisu me požurivali, niti mimikom slali poruku da skratim izlaganje i šta više ohrabrivali su me, iskreno radoznali, da sa svojim prosečnim znanjem jezika govorim o kompleksnih temama. Oboje su studirali u Njujurku, zaposlili se u Berlinu i bili su prototip mlađih intelektualaca koji razmenjuju priče o socijalnoj politici, porodici i ličnim dilemama. Nisam čuo nijednu besmislenost, lakomislenost niti opterećenost senzacijama i površnim fenomenima masovne kulture. Popodne sa njima, jedno je od onih iskustava za koje ne bih voleo da je drugačiji ili tuđe.
Danu je savršenu notu dala druga polovina kada sam se nakon odmora, vođen upravo tim hedonizmom koji se širi isto kao i virus grafita, vratio u isti deo grada i poletan kao reketa istraživao njegove ulice sve dok pešice nisam stigao do samog Alexander platza. Prolaznici su me odvraćali od te ideje, govoreći da je put nerealno dug, ali ulice su mi govorile suprotno. Krojzberg je u znaku restorana raznovrsnih azijskih kuhinja čije bašte smeštene na trotoare svakom segmentu šetnje daju šmek kosmopolitizma i internacionalnosti. Orijentisao sam se ka severu i odredio putanju koja će me dovesti do same granice sa istokom. Poslastičarnice, prodavnice pića, raskrsnice i ulice Berlina na kojima nisam osetio 3 sata hodanja. Dogodila se hemija.
Tačka gde iznad kanala pozira još jedna stanica S-bana, miriše na drugačiji deo grada koji pokriven sutonom i dalje jasno prikazuje širinu svojih ulica i zgrada koje su sada masivnije i jednobojnije. Na kraju uzane ulice koja spaja dva paralelna bulevara, postavljeni su pravougaonici od betona, tek malo niži od mene, koji su me iste sekunde podsetili da sam 6 godina ranije sedeo na jednom od njih po izlasku iz Jevrejskog muzeja koji je logično i dalje bio smeštan preko puta. Oblakoderi su visoki, stakleni i poslovni, ali i dalje neuporedivo manjih dimenzija od televizijskog tornja čiji je vrh nagoveštavao da se ipak približavam samom srcu grada. Sa leve strane ugledam veliku skulpturu čoveka koji jednom nogom stoji na ostatku berlinskog zida.
Pored je bilo haotično poređano još nekoliko ostataka zida, oštećenih i, rekao bih, namerno pobacanih bez ikakvog reda, iako su smešteni ispred ugledne poslovne zgrade. Kontrasti Berlina odišu duhom savremene istorije koja ga je obeležila. Toranj je uveliko bio jasan u fokusu, a opet nikako da stignem do njega. Prešavši granicu i ušavši u istočni deo grada, odmah sam ugledao ogromne solitera plavih nijansi na samoj granici kao spomenike iz doba socijalizma. Smirivali su koncentraciju oblakodera u nastavku šetnje i doveli me do jednog sporijeg dela gde kanal, okružen neutralnim zgradama, dodatno umiruje gradsku vrevu.
Red fenjera uz ivice kanala, diskretnim osvetljenjem, stvarao je pomalo mističnu atmosferu u toj sporednoj ulici gde je svoje mesto našla i zgrada dvorac sa gotskim krovom i zelenim bršljanom koji joj je prekrilo zidove. Kao da nije bila realna građevina u tom okruženju, več iluzija koju je neko nacrtao ili učinio vidljivom kroz posledicu manipulacije uma. Mrak je pao, pa je crveno svetlo tornja počelo da dominira. Na kraju romantične ulice kanal nestaje i nastavlja putanju podzemno, a pojavljuje se neprijatno iznenađenje u vidu rekonstrukcija okruženja samog tornja, čije su razmere u prostoru bile poprilično megalomanske. Zašto me uvek prate kao neprijatelji? Nisam ih uspeo pobediti jer bile su veće od ljudskog potencijala kretanja. Nemoguće ih je bilo zaobići ili ignorisati. Čak i da sam ptica, ne bih mogao preleteti tu razrovarenu teritoriju bez usputnog odmora na nekoj dizalici ili skeli. Šta li te ptice rade na pučini i kuda se upućuju tokom selidbe? U Grčku ili Afriku? Nije valjda da prelete celo Sredozmeno more?! Na samom Alexander platzu brendovi blješte svojim neonima kao na vašaru. Ipak ništa nisam zamerio. Pomislio sam kako će mi Berlin još lepši biti sledeće godine kada ga ponovo posetim. Taman da se oporavi od operacije. A možda me i opominje da ništa nije lepo kao što izgleda i da su često potrebne velike žrtve, promene, zahtevi, prokopi, bušenja i rekonstrukcije, da bi se išlo napred linijom progresa.
Endemski zmajevi
Vožnja bicikla u novom gradu sa slušalicam u ušima je, iako nesavesno i možda nezakonito, stanje ushićenja koje šalje impuls radosti i uživanja u avanturističkoj apsorpciji prostora. Berlin je do te mere bike fiendly da ne postoji prostor gde se bicikl ne može uneti, vezati i koji se ne može bicklom istražiti. U južnom delu mape dominirao je zeleni krug, nekadašnji aerodrom, a danas napušteno područje, prilično divlje i prostrano poput jedne prosečne njive smeštene između 2 administrativne zajednice negde u ruralnoj Srbiji. Na žičanoj orgadi pisalo je Look how beautiful. Ne slažem se, svi ostali epiteti u superlativu bi mu adekvatnije pristajali.
U daljini iznad polja po vetru i pod umereno tmurnim nebom vijorili su se zmajevi koji su pod udarima vetra u nekim trenucima podizali sa površine svoje vlasnike i pružali im nekoliko sekundi ugođaja letenja. Okolni travnjak ispunjavali su parovi i porodični ljudi koji su sedeći na peškirima posmatrali taj egzibicionizam. Napušteno postrojenje nekadašnjeg aerodroma stacioniralo se dalje na samom kraju, dok su nekadašnje piste obrasle florom koja je po koloritu i visini podsećala na pšenicu. Ulazeći biciklom u središte tog rastinja utabanom stazom, spazio sam natpis koji upozorava da su se poslednjih godina tu razmnožile pčele i ptice i obrazovale veliku populaciju jedinki od kojih su neke endemske. U slučaju problema nastalih potencijalnim ubodima, loklalne vlasti Berlina neće snositi odgovornost. Nisam ni stigao da razmislim da li da se izložim riziku, a već sam bio duboko u unutrašnjosti poljane, svestan desetine pčela koje su zujale oko mene. Nisu me povredile. Samo su me motivisale da brže okrećem pedale, što me je uskoro dovelo do druge strane nekadašnjih aerodroskih pisti gde su hiper inovativni loklaci posadili bašte i dizajnirali male farme od kojih neke rade kao kafići. Enterijer na otvorenom činile su leje luka i paradajiza i separei u vidu nabacanog sena prekrivenog prostirkom. Simbioza se nastavila.
Nastavak sledi ...
Prvi deo pročitajte ovde
