Prvog dana projekta, 21. oktobra, održale su se panel-diskusije na kojima se govorilo o mnogim zanimljivim pitanjima iz oblasti filma, književnosti, kao i interaktivno predavanje o kulturi u medijima.
Predavanje „Da li smo pretekli maratonce“ usmeravao je Milorad Milinković, a pitanja su se odnosila na to da li filmska scena izumire u Srbiji, gde nas je dovela modernizacija filma i zašto su bioskopi prazni.
Ovoj temi prvi je pristupio glumac Ivan Jevtović, sin glumca i uglednog pedagoga na FDU Vladimira Jevtovića. Ivan Jevtović sebe predstavlja kao redovnog glumca Ateljea 212, vanrednog profesora glume i ono najvažnije - vokalnog solistu jedne pank grupe. Na temu filma, Ivan ističe da je veći problem sa državom, pita se da li ona uopšte postoji i na koji način postoji.
„Povukao bih subjektivnu granicu, a to je da se 90-ih godina kada je funkcionisala Jugoslavija, tadašnji predsednik Tito mnogo bolje odnosio prema filmskoj industriji, što nam može potvrditi dokumentarni film Cinema Komunisto. U okviru tog filma postoji dosta simptoma o kojima možemo da pričamo, ali ono kako je film funkcionisao do 1990. i posle 1990. prema mom mišljenju ne može da se poredi ni u jednom trenutku, pošto danas država nije dovoljno ozbiljna“, rekao je Ivan Jevtović. On naglašava da država ulaže u kulturu minimalno, odnosno samo 0,67%, od kojih samo jedna trećina ide za film, što je 0,23%, gotovo nula = statistička greška. Ivan tvrdi da nikada u istoriji Evrope nije postojao ovakav odnos države prema kulturi, odnosno da se ceo politički establišment ne obazire na kulturu.
„Ove godine, 2017. je tačno 50 godina od kako je Saša Petrović dobio Zlatnu palmu, što znači da je to pola veka od kako smo dobili poslednju veliku nagradu (ne računajući Emira Kusturicu)“, rekao je Ivan Jevtović i dodao da kada vidimo kakve su kinematografije naših komšija Mađara, Bugara ili Rumuna, da tada treba da se suočimo sa time da je ovo samo jedan kobajagi sistem.
Glumac tvrdi da država treba da se pozabavi kriterijumima po kojima se odabiraju scenariji u Filmskom centru, jer kad bi se država malo bavila time i kada bi uspostavljala ozbiljne kriterijume mi bismo imali dobar film.
„Kada sam bio u Kini uvideo sam da država vodi računa o omladini i svojim građanima, te da oni neguju ono što je njihovo. Dakle, omladino morate da bude svesni ko ste, šta ste i odakle dolazite, te da se u toj džungli interneta redovno podsećate da treba da negujete srpski film i da promovišete srpsku kulturu.
Ipak, glumac Zoran Ćosić ističe da je suštinska stvar u niskom procentu sredstava koji se izdvaja za budžet kulture, te da on može teško da se rasporedi, jer nije samo film u toj korpi, već i izdavaštvo, pozorište... On tvrdi da je film skupa igračka i da zahteva ozbiljna ulaganja, te da ako se u dogledno vreme nešto ne promeni, ne samo film, nego i sve ono što se dešava na polju kulture će propasti.
„Današnje vreme je vreme korupcije, te se ljudi trude na razne načine da dođu do tih minimalnih sredstava države, te je tako uspostavljen kriterijum šta će se snimati, a šta ne, dakle, po kvalitetu sigurno ne“, rekao je Zoran Ćosić i dodaje da podržava mlade koji imaju ideju o tome čime bi voleli da se bave u budućnosti, jer je to ono što prepoznate u sebi i tu čovek čuva ili gubi vezu sa samim sobom i svojim planovima i željama.
Zoran Ćosić je glumu diplomirao 1992. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Petra Banićevića. Popularnost je stekao tumačeći epizodne uloge u televizijskim serijama Srećni ljudi, Moj rođak sa sela, Bela lađa i Žene sa Dedinja.
Moderator diskusije, Milorad Milinković je dodao da se slaže delom sa tim da država treba da odvaja više novca za film, međutim osvrnuo se na ovogodišnji konkurs: “Učestvovao sam u konkursu i po prvi put dobio sredstva za svoj šesti film pa znam slučajno podatke. Naime, ove godine je ušlo za jednu trećinu više para, dok je za sledeću godinu planiram dupli budžet”.
Kada je u pitanju korupcija, Milorad Milinković dodaje da svi znamo da to tako funkcioniše, ali da su sada počele blaže korupcije pošto ima više novca, mada smatra da će korupcije uvek da bude pošto je to ljudska osobina koja postoji odavno u svim društvima.
„Ako sam ja uspeo pet filmova da snimim zašto bi država morala da finansira sve filmove? Trebala bi, ali ne mora. Smatram da je veći problem to što je publika isterana iz bioskopa i što nema kvalitetnih filmova. Bilo je istaknuto jedno vreme da treba da vratimo publiku u bioskope, pa se pojavio film Monetevideo koji ju je okupio, ali se onda pojavio neki bezveze film, pa publike opet nema, dakle ekscesi. To je postojalo i ranije, jer mislim da u svakoj generaciji postoje ljudi koji imaju i koji nemaju iskrenu nameru da snime film”, zaključio je Milorad Milinković.
Cvija se tokom ove diskuje osvrnuo na to da je prethodni ministar kuluture Ivan Tasovac bio odličan, jer je zapravo on podigao procenat učešća kulture u budžetu na preko 1,6%, što se smatra samonosivim, ako se ljudima koji definišu te termine samonosivosti, odnosno ekonomistima koji tvrde da je tržište slobodno išta može verovati. Zoran Cvijanović dodaje da je Ivan Tasovac čak i u nekim tajnim strategijama uspeo da učešće u kulturi zahvati i preko 2% s tim što su te neke nadležnosti odnosno neka druga ministarstva u kojima se neke stvari preklapaju, pa je onda on bio dovoljno sposoban i pametan da to uradi, pa je samim tim ponekad i dobro kad imaš nekompetentne ljude koji sede u drugim ministarstvima, jer ako si ti pametan možeš to da pretvoriš na neki način u svoju korist.
Na pitanje da li bi poručio mladima da se bave glumom, Cvija je odgovorio: „Ako želite da igrate više uloga u životu idite na glumu!”
Filmovi u kojima ste najbolje predstavljeni?
Ivan Jevtović je odgovorio da smatra da je najbolje predstavljen kao glumac u filmu Nebeska udica, a Zoran Cvijanović u filmu Lepa sela lepo gore.
Mladi glumac Viktor Savić misli da postoji veliki razlog zašto izumire film i u svetu, a ne samo kod nas. On smatra da su srpske serije fenomenalne i da je ovo decenija dobrih serija, ističući da će od ove sezone na RTS-u izaći 5-6 kvalitetno snimljenih serija.
„Kada sam ja hteo da produciram film s Vukom Kostićem „Igra u tami“ po motivima Andrićeve „Aske i vuka“ išli smo u banke i organizacije i tražili podršku - pomoć, pozivajući se na to da je film snimljen po Andrićevoj basni i da je ta godina kada smo snimali, jubilej i od njegove smrti i od Nobelove nagrade. Svi su bili oduševljeni i zahvaljivali nam, ali epilog toga je da nismo uspeli ni 1000e da nakupimo, dok Vuk nije pozajmio od kuma=srpski fazon. Film ima gomilu grešaka i problema, ali smo izgurali do kraja. To je bio moj poslednji pokušaj da ja nešto produciram“, rekao je Viktor Savić na predavanju.
Viktor kaže da se filmovi/serije snimaju u jako kratko vreme, da nema vremena za glumačke probe, jer glumac treba da uprirodi rečenicu koja je napisana od strane scenariste.
Viktora sam pitala zašto i da li i on misli da ima dosta odličnih scenarija filma, ali da ih glumci ne donesu na pravi način, odnosno upropaste, jer im ne sednu dobro uloge, a on mi je odgovorio:
Moram da branim glumce bez obzira na to što se slažem s tobom da ima gomila čudnih glumaca. To ima veze sa finansijama, jer daju ljudima da glume za 100e. Ono što je navažnije je to, da smo mi umetnici i da onaj ko je ušao u bilo koji posao koji je povezan s umetnošću u želji da se obogati, je pogrešio. Ne možeš da se baviš glumom da bi postao bogat.
