Ovi talentovani momci su za iSerbia govorili o osvojenoj šampionskoj tituli, značaju pobede, ali i individualnih postignuća, opisali način pripremanja Wild Boarsa za takmičenja i podelili najlepše momente iz svoje dosadašnje karijere.
Vaš tim, Wild Boars, pobedio je na ovogodišnjem XIII Serbian Bowlu i osvojio šampionski pehar, takmičeći se protiv novosadske ekipe GAT Dukes. Kakav je osećaj odbraniti šampionsku titulu koja je osvojena i prošle godine i tako postati po sedmi put prvak Srbije u američkom fubalu?
Milorad: Šta reći, osećaj je sjajan. Osvojiti titulu prošle godine u Beogradu, a odbraniti je ove u svom gradu, stvarno ima posebnu težinu. Obično kažu da je teže odbraniti titulu nego osvojiti je, a mi smo u dve godine upeli oba, na šta sam jako ponosan.
Petar: Osećaj je zaista neopisiv. Naša publika, stadion u bojama Veprova, krug, a mi kao šampioni u celom tom prelepom ambijentu. Najbolje od svega je osećaj koji tim gradi kroz celu sezonu, a Wild Boarsi su često imali prilike da dožive taj šampionski osećaj. Kažu da je teže odbraniti titulu šampiona, nego postati šampion, ali mi smo to zaista želeli i mislim da je baš to ono što nas je ponovo dovelo do vrha.
Milorad i Petar su proglašeni za najbolje igrače sezone na svojim pozicijama, tačnije Milorad je dobio titulu najkorisnijeg igrača na poziciji defanzivnog enda i kapitena Kragujevac Wild Boarsa, dok je Petar proglašen za najboljeg kikera/pantera Serbian Bowla. Pitali smo ih koliko im znači to priznanje i na koji način je ono vrednovano u odnosu na timsko.
Milorad: Iskreno, zaista mi dosta znači, jer to mi je jedan od pokazatelja da se u životu želja, trud i rad isplate. Ali ovaj uspeh ne može da se meri sa kolektivnim, jer kolektivni uspeh ima veću draž. Meni je bilo bitnije da odbranimo titulu nego neko individualno priznanje koje zaslužuje svaki član tima, jer je svaki od njih odigrao sjajnu partiju u finalu, a i bio dobar tokom cele sezone.
Petar: Američki fudbal je timski sport, a ja timski igrač… Hoću reći da mi nijedno individualno odlikovanje ne bi značilo koliko sama titula šampiona. Na jednom sastanku, pred sam početak sezone, istakao sam da svi igrači moraju imati i individualne ciljeve. To je ključ uspeha, jer ti ciljevi guraju svakog pojedinačno da pruži više na terenu. Moj lični cilj za ovu sezonu je bio da Veprovi imaju najbolji specijalni tim, a ja da šutiram tačno tamo gde treba. Pratio sam kako to rade kikeri u najjačim ligama sveta i tačno sam znao na čemu moram da radim da bi bili na najvišem mogućem nivou. Statistika kroz celu sezonu je bila zaista neverovatna, a i sam taj šut za kraj je stavio pečat na Serbian Bowl i na ovu gotovo perfektnu sezonu za mene.
Kada ste počeli da se bavite američkim fubalom i kako se javila ljubav baš prema tom sportu?
Milorad: Američki fudbal sam počeo da igram 2009. godine. Pre toga sam se 10 godina bavio košarkom, a pošto se moj stariji brat već oprobao u ovom sportu pre mene, rešio sam i ja da pokušam. A ljubav prema ovom sportu se javila pri prvom kontaktu u igri. Voleo sam dinamične kontakt-sportove, a američki fudbal je baš to bio. Posle košarke, brzo sam se adaptirao na ovaj sport, čak sam i pokrete iz basketa preneo u američki fudbal. Sve u svemu, veoma brzo sam se pronašao u ovome, a i u kolektivu kao što su Veprovi.
Petar: Sve je krenulo u srednjoškolskim klupama. Baš kada sam prekidao košarkašku karijeru, dva druga iz odeljenja su počela da treniraju američki fudbal. Oni su me stalno zvali da idem sa njima na treninge i pričali mi kako bih se dobro snašao na poziciji risivera. Jednom sam ih poslušao i otišao na trening i shvatio da je to sport za mene. Danas shvatam da je to jedan od najboljih izbora u životu definitivno.
Kako izgleda pripremanje Wild Boarsa za takmičenja?
Milorad: Pripreme pred sezonu nikad nisu lake. Krećemo u zimskom periodu, i to su uglavnom atletski treninzi bez opreme, gde nam je cilj da se vratimo u formu. Kako trenizi odmiču tako se naša forma poboljšava i onda počinjemo sve manje da se bavimo fizikalijama, a više tehničkim stvarima, zadacima i strategijom. Čim krene lepo vreme, izlazimo napolje u opremi i krećemo jače da treniramo ne bi li se što bolje pripremili za utakmice koje nas čekaju u sezoni. Treninzi nisu laki kako fizicki tako i mentalno, jer zahtevaju dosta koncentracije.
Petar: Ne može se sakriti da je američki fudbal jedan od fizički najzahtevnijih sportova, jer podrazumeva ozbiljan rad na sebi, treninzi u teretani su nezaobilazni, a uvežbavanja akcija je nešto na čemu se najviše radi. Wild Boarsi se uvek trude da sam sistem treninga i priprema podignu na veći nivo, treneri gledaju snimke sa utakmica i treninga kako bi znali šta treba da se poboljša, a igrači na svakom treningu mogu nešto novo da nauče, zahvaljujući iskusnijim igračima. Sve je to jedan proces koji služi da se što bolje utrenira i da se forma podigne na najveći nivo. Svaka jedinka u ekipi mora preuzeti svoj deo odgovornosti i na taj način dovesti igru do perfekcije.
Na koji način usklađujete obaveze koje imate sa timom i život van njega?
Milorad: U suštini nema šta tu mnogo da se usklađuje. Treninzi zahtevaju neko vreme i određena odricanja, ali uz dobru organizaciju sve može da se postigne.
Petar: Realno, dosta vremena odlazi na te neke životne stvari i obaveze svakome od nas iz tima, zapravo je baš to ono zbog čega ne možemo još uvek biti surovi profesionalci. Ja imam tu sreću što je moj izbor u životu bio da radim kao trener i savetnik za ishranu, tako da je meni posao da budem u odličnoj formi, što mi olakšava organizaciju vremena. Nažalost, imamo mnogo igrača koji zbog svojih obaveza ne mogu često doći na trening, nekada čak i na utakmice.
Koje takmičenje, trening, pripreme ili bilo koji trenutak iz vaše dosadašnje karijere vam je ostao u lepom sećanju i zašto?
Milorad: Zaista je bilo mnogo lepih trenutaka u mojoj karijeri do sad, ali možda su mi najdraži oni trenuci kada se okupimo kako bismo proslavili rođenje deteta nekog od članova kluba. U tim momentima shvatim koliko smo bliski i da smo jedna velika familiija, kao i da ćemo nastaviti sa druženjem dugo pošto budemo okačili kopačke o klin.
Petar: Od starijih igrača sam u poslednje vreme dosta slušao o tome da treba što više uživati u svim trenucima koje provedemo zajedno i u svemu što obuhvata bavljenje američkim fudbalom, je sve to brzo prođe. Pored svega lepog što mi se desilo za ovih 10 odigranih sezona, svakako bih izdvojio ovu sezonu. Radovao sam se svakom treningu, svakoj utakmici, jer sam jedva čekao da odem na teren sa ekipom i da ih sve vidim. Ove godine smo vratili sve što su Veprovi nekada bili: šampioni, pobednici, drugari, braća ‒ porodica. Prošao sam sve selekcije reprezentacije, proglašen više puta za najboljeg igrača, igrao i u drugim timovima, putovao, stekao mnogo prijatelja širom sveta. Ima toliko toga što je vredno pomena, ali najlepše je biti deo Veprova.
Koji tim na srpskoj sceni smatraš najvećom konkurencijom za sledeće takmičenje?
Milorad: Ne bih da pravim predviđanja za sledeću sezonu.Videćemo kako će biti.
Petar: Nema tu puno razmišljanja. Finalisti od ove godine su ti koji su pokazali najviše. Poznajemo se vrlo dobro, ali bih voleo da me iznenadi nešto sledeće godine. Međutim, gotovo sam ubeđen da će ekipa iz Novog Sada biti i dalje naš najveći konkurent.
Upis za nove članove mlađe selekcije je u toku. Šta imate da poručite onima koji žele da se bave ovim sportom i da mu se posvete na profesionalnom nivou kao vi?
Milorad: Poručio bih svima da probaju, da osete kako je trenirati i biti deo kolektiva. Možda se i oni pronađu u ovom sportu kao i ja.
Petar: U ovom trenutku ne postoji ništa bolje što im se može desiti. Veprovi su najkvalitetnije sportsko društvo koje imamo u gradu i nijedan tim se ne može time pohvaliti. Odgovorno tvdim da ne postoji ekipa koja toliko obraća pažnju na pravilan rad s decom, kao i da smo definitivno najzdravija sredina u koju klinci mogu doći. U ulici u kojoj živim se više ne čuje Partizan ili Zvezda, deca viču: „Veprovi, Veprovi!” Često ih vidim kako bacaju loptu za američki fudbal, a to je pokazatelj da se nešto dešava. Četiri dečkića iz ulice su počela da treniraju ove godine, a ja im zavidim, jer nisam imao tu sreću da stasam kao igrač u mlađim selekcijama, odigrao sam samo dve juniorske sezone, a oni kreću od samih osnova i kada budu došli do prvog tima, biće sigurno veći profesionalci od nas danas. Zato mi gradimo sve za njih i učimo da samo treba da nas prate na tom putu, jer biti Vepar je nešto najposebnije.
