Za iSerbia portal, Marina priča kako je sve počelo, gde pronalazi inspiraciju, zašto bi preporučila ljudima da vode svoje likovne dnevnike i još mnogo toga.
Kako je sve počelo?
Sve je počelo pre petnaest godina. Ta fascinacija idejom da nešto možeš da izmisliš, nacrtaš ili napišeš, uvek mi je sve bilo povezano sa muzikom. Prve stvari koje sam crtala su bili coveri za neke bendove koje sam slušala u osnovnoj školi, a kako nisam mogla da kupim originalne kasete ili CD-ove, pravila sam sebi svoja unikatna izdanja. Srž svega je što je to za mene uvek bilo zabavno i donosilo mi je neviđeno zadovoljstvo jer sam prosto ona generacija koja je preko nekih satelita gledala MTV i VIVA muzičke kanale i zakačila dial-up u dobroj meri. Okej, nisam baš dinosaurus, pričam o početku dvehiljaditih, ali ipak, tada sam sve svoje slobodno vreme koristila na ove stvari.
Da budem iskrena, nisam samo ja imala ideju o tome da će to biti moja profesija. Crtala sam jer sam u tome videla super primenu na razne stvari, a ista emocija me i dan danas drži po pitanju svega što radim.
Kako bi objasnila svoj rad ljudima koji te apsolutno ne poznaju?
Onima koji me ne poznaju ja se uvek predstavim kao ilustrator. Ponekad dodam i ono dečiji, u zavisnosti kome se predstavljam. Kako ja radim sve i svašta kažem i grafički dizajner. U poslednje vreme se odmah dohvatim svog profila na Instagramu da im ukratko pokažem šta mi je trenutni fokus. Ako zađemo dublje u neku priču onda spominjem neke projekte kojima sam najviše zadovoljna. Kada bih tematski objašnjavala morala bih da pričam o nekim određenim radovima. Svaka neka celina ima svoju priču, ali sve njih povezuje taj narativni izvor. Reči su mi jako važne i mislim da od njih sve kreće.
Tako da mogu da kažem da se bavim ilustrovanjem nekih raznih priča, nekada detaljno nekada veoma apstraktno. Nekada osetim da ću to bolje da kažem linijskim crtežom, a nekada bojom i oblikom. Od alata koristim svašta, od pisaće mašine do digitalnih printera, kolažiranja, akrila, tuša, tankih rapidografa, debelih markera (zlatnih, bronzanih). I dalje još više volim da radim ručno na pravom papiru, to mi je deo neke moje lične slobode i potrebne za taktilnošću.
Inspiracija - gde je pronalaziš?
Imam malo taj stav da je inspiracija pogrešno postavljena kao pojam. Neko ko se ozbiljno bavi svojim poslom će uvek reći da ne postoji taj svetli momenat koji te pukne i ti onda znaš šta treba da radiš. Rekla bih više da je to način na koji radiš svaki dan, kontinuitet, fokusiranost, posvećenost. Kao kondicija. Na primer, jedan pijanista mora da vežba svakodnevno kako bi mogao da izvuče ono najbolje iz sebe. Kod mene konkretno je to bavljenje nekom temom. Moraš da radiš jako vredno na nečemu, posvećeno, pa će ti i motivi i inspiracija biti tu kao rezultat. Jedno navodi drugo. Konkretno, moraš da razradiš crtež, odrediš format i čim počneš da materijalizuješ svoju ideju kroz svakodnevni rad, ideje će ti padati na pamet jer ćeš početi da se povezuješ i sa materijalom kojim radiš i sa onim šta hoćeš da kažeš. Što više radiš, više ćeš i naučiti da čuješ ili vidiš stvari koje mogu da te inspirišu za dalji rad. Prepoznaćeš svoj proces rada u tome, neki prizor iz grada možda, neki slučajni prolaznici, šta pričaju - kako pričaju, javni prevozi itd. Zapravo ključna je stvar videti ili čuti nešto u pravo vreme na pravom mestu, pa da bude dovoljno da ti se otvori neka sasvim nova ideja u glavi.
Vezuješ li neke lične motive crtkajući po svojim sveskama/likovnim dnevnicima?
Zapravo sve to i jesu stvari koje doživljavam lično. Zato mi je sve to toliko i važno jer svako od nas ima neku svoju unikatnu fascinaciju ili utisak. Koliko je unikatno u istoj meri je i univerzalno, pa je zato ljudima lako da se povežu sa tim. U poslednje vreme mi dosta ljudi govori da im to jako prija da vide, pročitaju. Mislim da je tako jer je iskreno, ali bez neke banalizacije.
Kada ti je sketchbook postao važna forma izražavanja?
Uvek je postojao taj odnos prema sketchbooku da su to neki radovi koji su samo za tebe, koji su deo nekog procesa, pripreme za one veće - gotove radove. Okej, to i jeste tako, ali sam ja s vremena na vreme počela sve više da obraćam pažnju na to šta i kako radim u njemu i stvorila mi se slika o jednoj narativnoj celini koju možeš da stvoriš u toj formi knjige. To nikako nisu odvojeni crteži sami za sebe. Ti ovde već imaš ukoričene papire, povezane i jedan crtež teče sa drugim. To mi je strašno zanimljivo, jer ti nemaš pojma šta će da bude na kraju kada počneš da radiš.
Onda sam počela da kupujem malo kvalitetnije sveske, sa boljim povezom i papirom, i to je doprinelo da to jesu sada objekti sami za sebe, jer praktično gde god da ideš, sve to nosiš sa sobom. Prethodnih godina sam počela da koristim i prostor kao dodatnu likovnu vrednost za crteže iz sketchbooka, jer mi je zanimljivo da ih fotografišem u nekom ambijentu koji se slaže kroz kolorit ili nešto drugo.
Da li bi i zašto preporučila ljudima da vode svoje likovne dnevnike?
Naravno. Važno je zato što je to održavanje samog sebe kao kreativnog pojedinca. Zapisivanje nekih ideja, najčešće u onoj likovnoj formi je od ključnog značaja za autentičnost tebe kao likovnog autora. Za sve ljude oko sebe koju su fenomenalni autori znam da vrlo marljivo vode svoje likovne dnevnike. Tu ti postaje jasno koliko je neko ozbiljan u svojoj nameri, a to čuješ po načinu na koji priča i razmišlja o onome čime se bavi.
Generalno bih poručila ljudima da pišu dnevnike, ne moraju to da budu likovne sveske, mogu da budu bilo kakve. Čime god da se neko bavi i šta god želi od sebe dnevnik je neophodan, jer te on približava samom sebi. Rasejanost je jako opasna, zato često ljudi nemaju pojma šta će od sebe, jer gube kontakt sa sobom, a kad se baviš bilo kojom vrstom umetnosti dobar dijalog sa sobom je neophodan.
Tekst je nastao u okviru projekta „Zvezde iz kraja”.
