Za iSerbia portal Luka Spremo govori o svojoj motivaciji, upornosti i kik boksu.
Dvostruki si svetski šampion u kik boksu. Da li mi možeš reći nešto više o tim prvenstvima?
Prvi poziv da nastupam za reprezentaciju dogodio se 2012. godine. Nekoliko meseci kasnije borio sam se na Svetskom prvenstvu u Bratislavi, mom prvom međunarodnom takmičenju na kom sam osvojio prvo mesto pobedama u tri meča sa kojim postojem WAKO Juniorski prvak sveta.
Dve godine kasnije održalo se Svetsko prvenstvo u Riminiju. To je bilo jedno od najmasovnijih prvenstava u proteklih nekoliko godina. Preko dve hiljade boraca iz celog sveta. Imao sam težak zadatak. Posle prvog meča i pobede nad hrvatski borcem zadobio sam povredu ruke. Nakon još jedne pobede i dana odmora, čekala me je borba u polufinalu sa ruskim reprezentativcem. Trener i ja smo bili u dilemi da li da radim borbu.
S obzirom na povredu, nisam želeo da ostanem na trećem mestu, pa sam odlučio da pokušam. Posle napornog meča odnosim pobedu i odlazim u finale protiv borca iz Južne Afrike. Tada nisam imao dilemu da li da uđem u ring, video sam samo jednu opciju, a to je bila borba za zlato. Uz ogromnu želju i podršku trenera Srđana Matića osvojio sam meč i po drugi put osvojio WAKO Prvenstvo sveta.
S obzirom na to da bavljenje bilo kojim sportom iziskuje mnogo vremena, kolika su bila tvoja odricanja?
Za kik boks su zaista potrebna velika odricanja. Počevši od druženja, izlazaka, što je normalno za jednog dvadesetdvogodišnjaka, pa sve do posebnog režima ishrane i skidanja kilaže pred mečeve.
Pretpostavljam da ti svaka medalja znači na svoj način. Koja ti je najdraža?
Svaka medalja nosi svoju priču. Naravno, najznačajnija mi je upravo ta iz Riminija, kada sam drugi put postao Svetski prvak. Uvek ću pamtiti to prvenstvo, jer sam tada uvideo za šta je sve čovek sposoban kako bi ostvario svoj cilj.
Roditelji ne puštaju decu da treniraju kik boks misleći da je to veoma opasan sport. Na koji način bi im približio taj sport?
Postoje predrasude vezane za ovaj sport. Činjenica koja me raduje je ta da ih je sve manje. Kada govorimo o rekreativnom treniranju, kik boks je jedan kompletan i raznovrsan sport koji razvija motoriku kod dece i podjednako aktivira svaki deo tela. Za one koji žele da se takmiče, postoje beskontaktne discipline koje su osmišljene za najmlađe i devojke. Borba u ringu je isključivo želja pojedinca koja se sprovodi u delo tek nakon detaljnih priprema i lekarskog pregleda. Tokom meča, borac je zaštićen štitnicima koji pokrivaju sve izložene delove tela.
Šta je ono što te motiviše kada na meču nemaš snage, a ipak ustaneš i pobediš?
Grčevito crpim iz svega što znam da me pokreće. To je veoma složen psihički proces koji počinje mnogo pre bobre. Ne bih umeo da vam prenesem svoje misli koje mi prolaze kroz glavu na putu do pobede.
Uskoro počinje sezona. Koji su tvoji planovi?
Sezona je počela, a nju prati sezona koja počinje i na fakultetu. Studiram na Kriminalističko-policijskoj akademiji. Teško je uklopiti te dve stvari, ali moje je da dam sve od sebe.
Koja je razlika između treninga koje si imao kada si tek počeo i onih koje sada imaš kada si postigao dosta ciljeva?
Treninzi koje sam imao kad sam tek počeo se dosta razlikuju u odnosu na ove sada koji su neuporedivo kompleksinji i obuhvataju mnogo više segmenata. Sada se sve ono sa početka ponovo prolazi uz najsitnije detalje. Pored toga, neophodno je pratiti svaki napredak tela kao i nazadovanje koje se dešava u slučaju povreda.
Pored svega si i trener kik boks kluba u Novoj Pazovi. Da li ima mladih nada i gde sve možemo da ih očekujemo u ovoj sezoni?
Treninge držim zajedno sa mojim trenerom u klubu „B-gym”. U Novoj Pazovi postoji zaista mnogo perspektivnih momaka i devojaka, raznih uzrasta. Skoro smo nastupili sa dva borca iz našeg kluba na Prvenstvu Beograda i ostvarili zavidne rezultate. U pitanju su Nikola Sovilj i Uroš Lukić, ali od njih se tek očekuje da zablistaju. Naravno, tu je još par zvučnijih imena koji čekaju svoju priliku na narednim prvenstvima.
