Da živimo u kulturi nasilja i da na to isto nasilje sistemski, ali i ljudski, često žmurimo, shvatila sam, možda, u potpunosti, na poslednjoj dvodnevnoj obuci koju je organizovala Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S), u junu ove godine.
Zapravo, obuka se odnosila na uočavanje problema nasilja nad ženama u rezidencijalnim ustanovama i direktan rad sa njima.
Pre nego što probam da sažmem problem, volela bih da razjasnim neke pojmove, termine ali i sam kontekst kojim ćemo se baviti u nekoliko narednih redova.
Šta su rezidencijalne ustanove? O kakvom nasilju je zapravo reč?
Pre svega se ovde misli na institucije sa kolektivnim boravkom. To je jedan zatvoren i kontrolisan sistem u kome osobe koje se ,,institucionalizuju“ (na primer na osnovu mentalnog invaliditeta), zapravo ne mogu da donose odluke o sopstvenom životu. Tačnije, institucija odlučuje umesto njih o njihovom telu, seksualnosti, slobodi kretanja, poslovnoj sposobnosti, i tako dalje.
Prema statistikama, a koje prenosi Portal o invalidnosti, u Srbiji 18 250 osoba živi u nekom obliku ovakvog smeštaja, a preko 11 000 osoba prijavljuje da ima neki oblik invaliditeta. Polovinu ovih osoba čine devojčice i žene.
Prema dokumentu Uprave za rodnu ravnopravnost RS „Mapiranje porodičnog nasilja prema ženama u centralnoj Srbiji“ svaka druga žena u Srbiji bila je, za života, izložena bar nekom vidu nasilja. Stoga, s obzirom na zatvorenost i strogu kontrolu koja se sprovodi unutar rezidencijalnih ustanova, problem nasilja nad ženama s invaliditetom jeste nešto o čemu naročito ne sme da se ćuti, niti da se stavlja u nekakve futurističke planove.
Naše sestre, majke, bake, rođake, prijateljice, komšinice, bebisiterke, profesorke, doktorke, frizerke, tetke, snajke, naše omiljene pevačice, slikarke, književnice, manekenke, naučnice, filzofkinje, sportiskinje, sve one su važne, sve one su žene, sve one nekad mogu da se nađu, zajedno s nama, u kolektivnom smeštaju institucije koja će u naše ime odlučivati da li može ili sme tetovaža, crven ruž, bronzano rumenilo i veliko ogledalo, da li smo sposobne da radimo, rađamo i vodimo brigu o deci, da volimo i vodimo ljubav i da li je vreme za spavanje ili za injekciju.
Da li znamo uopšte kako je Violeti iz Donjeg Lipovca koja jednostavno nema gde da ode, sem da se vrati u jednu rezidencijalnu ustanovu koja se nalazi na severu Srbije, a u koju je otišla još pre 20 godina zbog svoje psihičke labilnosti?
Violeta nije nesvesna. Nije ni destruktivna. Samo je izgubljena u moru kontrole, pod kojom živi godinama. Insititucija je postala njen dom. Ne zato što van institucije Violeta ne ume ili ne može da se snađe već zato što nema gde drugo da ode. Nema imovinu, nema posao (sem honorarnih poslova poput branja malina) da bi mogla da opstane mimo ,,pomoći“, dok sa druge strane, kao korisnica usluga rezidencijalne ustanove, ona nema apsolutnu slobodu kretanja, niti pravo na sopstveno telo (na primer, nema pravo da se tetovira) .
Moramo shvatiti da nisu sva iskustva i sve priče ljudi koji su zbog određenih životnih okolnosti završili u mentalnim ustanovama identične.
Mada, u zavisnosti od stepena patnje koja se sa sobom unosi u tu instituciju, zavisiće i to čemu će sve nositeljka te patnje biti izložena.
Nije svaka nemoć jednako destruktivna i opasna, niti bolest uopšte može biti razlog da pacijentkinju dodatno traumatizujemo tako što njenu različitost satanizujemo, diskriminišemo i zapostavljamo do te mere da nas je apsolutno briga pod kakvim okolnostima i tretmanom živi.
Koliko smo mi empatični/e, i spremni/e da se zamislimo nad sudbinom onog ,,drugog“ i da se istinski zapitamo kako žive ljudi unutar rezidencijalnih ustanova?
Zapravo, ukoliko sam antirasistkinja, antiseksistkinja, antišovinistkinja, antidiskriminatorka onda je moja dužnost, kao svesne građanke i pripadnice savremenog društva, da reagujem na sve oblike diskriminacije, nasilja, torture i zlostavljanja bez obzira da li se radi o zatvorenici, ženi s invaliditetom, Romkinji, turbo folk pevačici, lezbejki ili prostituki.
Kada pođem od sebe, isprovocirana Violetinim primerom, ne mogu da ne primetim kako sam u poslednjih godinu dana, od kada se zalećem i radim nemoguće, bila tri dana zaredom ,,psihički labilna”, minimum dvadeset puta. Kao i Violeta, ni ja nikome ne bih i nisam naudila, no ja sam imala podršku, majku i dom, a ona je, poput sirjaka tužnog, ostala sama i završila u rukama sistemskog leka zvanog institucionalna samovolja.
Pitanje koje se nameće jeste: Ko si ti kada izađeš iz insitucije, kome pripadaš i kolike su ti mogućnosti da nastaviš da živiš normalnim životom van ustanove kojoj si neminovno pripadala više godina?
Kako žive žene u rezidencijalnim ustanovama? Kako da sprečimo nasilje nad ženama u rezidencijalnim ustanovama?
Važno je da mislimo naglas, da detektujemo loše i činimo mnogo bolje za sve ljude koji ne žive životom dostojnim čoveka, a nisu ni u poziciji da se za to u svoje ime izbore. Širenjem svesti neformalnim vidovima obrazovanja kao što je pokretanje ove teme u javnom prostoru poput seminara, obuke, radionice, debate, izložbe ili performansa i adresiranje ovog problema, bez obzira na neučinak političke odgovornosti na društvenom nivou, jesu važni koraci koje moramo učiniti ukoliko želimo humano društvo u kome svaka građanka i svaki građanin zaslužuju život dostojan čoveka. Tu se zapravo misli na zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda, što svakako podrazumeva zaštitu, ali i prevenciju od nasilja u bilo kom obliku, na bilo koji način i na bilo kom mestu našeg ili tuđeg delovanja.
Ne dešava se nasilje negde tamo i nekome tamo, već u našem životu i svakodnevici, u sistemu koji socijalizuje i vaspitava, koji obrazuje, venčava, leči i sahranjuje. Osloboditi druge znači osloboditi sebe.
Zaista nije prirodno da me Violeta, dok sedimo na obuci i razgovaramo o iskustvima kao dve sestre, pita u jednom trenutku: ,, Izvinite, je l’ smem da izađem to toaleta? ’’ Prvo, ko sam ja da ona mene pita sme li da izađe iz neke tamo nebitne prostorije, a kao drugo, imam 15 godina manje od nje, pa je stoga na meni da joj persiram, i to ne radi forme, već iz poštovanja prema iskustvu i te kakvoj labilnosti koju poseduje.
Onda sam shvatila upravo ono što i jeste problem koji uznemirava, a to je da boravak u rezidencijalnim ustanovama vrlo često liči na život nalik onom u kazneno-popravnim domovima.
Koja su moguća rešenja? Šta je to što mi možemo da učinimo?
Za početak, da ne prestajemo da mislimo, pišemo, govorimo o tome i posetimo sajt Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom http://www.mdri-s.org/ koja se vrlo ozbiljno bavi gore adresirinamim pitanjima, i koja nam u svakom trenutku nam može ponuditi bilo koju informaciju, eventualnu pomoć ili savet.
