.jpg)
Stefania Veljković je rođena u Paraćinu 1986. godine. Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, 2011. godine, na Master studijama slikarstva u klasi profesorke Anđelke Bojović. Do sada je imala nekoliko samostalnih izložbi. Bila je učesnik mnogih grupnih izložbi i likovnih kolonija. Dobitnik je i nagrada na likovnim konkursima.
Završila si osnovne akademske i master studije slikarstva sa visokom ocenom na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Kada si zapravo shvatila da je slikarstvo nešto čime želiš da se baviš u životu?
U detinjstvu sam dosta crtala i govorila da želim da budem slikar kad porastem, mada nisam znala sta taj poziv u potpunosti znači. Delovalo je zanimljivo, pomalo čudno i tajanstveno. Znala sam da možeš da se prljaš iako si odrastao, mirisalo je kao igra.
Kasnije sam upisala Školu za umetničke zanate u Šapcu, smer stilskog krojača, što je bilo u skladu sa mojim pubertetom i tako rano donesenom odlukom o budućem zanimanju. Ta škola mi je proširila vidike o slikarstvu i produbila moju ljubav prema umetnosti.
Shvatila sam da su modne skice za devojčice, a ja sam želela nesto više: suštinu, filozofiju, ono što je iskonski. To je slikarstvo!
Danas se ne bih ograničavala tim pojmom, rekla bih, vizuelne umetnosti.
Šta po tvom mišljenju izdvaja slikarstvo od drugih umetnosti?
Jednom nastala slika, crtež ili skulptura nije vremenski ograničena. Nota mora biti ponovo odsvirana da bi je čuli ili baletski pokret ponovo izveden da bi bio doživljen, sagledan.
Danas svaki uzdah moze biti digitalno sačuvan tako da nema razlike.
Slikarstvo ima ograničenje - ravnu površinu platna, ali i svoja oružija: liniju, dubinu, teksturu, kojima gradi svetove.
Sve teče, razvija se, uči i menja u skladu sa vremenom u kojem nastaje.
Slikarstvo danas prevazilazi granice ravne površine, zahvaljujući savremenoj tehnologiji i kreativnosti samih umetnika. To je dobro. Bilo koja vrsta stagnacije je loša, kretanje je učenje i napredak. Danas su sve umetnosti drugačije nego pre sto godina, i književnost i vizuelne i izvođačke umetnosti.
Za mene je ovo izuzetno teško pitanje, jer volim sve vrste umetnosti i danas je sve multidisciplinarno tako da se mešaju vrste, stilovi, pravci, ali to je interesantno.
Kakve si radove slikala na početku svog likovnog stvaranja?Šta te je tada najviše inspirisalo da stvaraš takva dela?
Svet oko sebe! Skoro sve: ljude, životinje, predmete, pojave. Međutim, napravila sam malo pejzaža. Dugo sam istraživala i igrala se linijama i bojama.
Još uvek to radim, samo na drugačiji način.
Interesantno je to da su danas tvoji radovi inspirisani uglavnom kosom. Među njima su crteži kose, ali i predmeti koje si stvarala upotrebljavajući kosu. Šta te je navelo da počneš da se baviš tim fenomenom?
Doživela sam jedno veliko emotivno razočarenje koje je dovelo do krize u mom životu, pa i u samom stvaralaštvu. Morala sam da preispitam sve ponovo: svoje stavove, uverenja, prijateljstva, sebe. Izgubila sam volju. Zašto bilo šta slikala kada je sve to kopija realnosti na ovaj ili onaj način?
To je bilo za vreme studija. Tada su mi pomogle dve divne profesorke, koje su me savetovale da slikam autoportrete kako bih se što češće gledala u ogledalu i pokušala da se pronađem. Bilo ih je različitih.
Međutim, kada su ta lica bila nekako mrtva, kosa je uvek bila živa. Ona je polako osvajala prostor na platnu i skoro preuzela ulogu autoportreta.
Počela sam da proučavam simboliku kose, fenomen kose kroz istoriju, žensku kosu.
Ta saznanja su i danas potpora mojim radovima. Tako se sve razvijalo polako i došla sam do onoga što sada radim. Radovi su postajali apstraktniji, jer više nije bilo važno kako će na kraju izgledati. Bio je bitniji sam proces nastajanja, kao ispitivanje lične istrajnosti i fenomena linije sa svim njegovim materijalnim i duhovnim mogućnostima i nemogućnostima. To me je dovelo do tačke najintimnijeg odnosa sa izborom da se bude umetnik.
Uvođenje ljudske kose u prostor kreiranja likovnih radova donosi treću dimenziju. Objekti koji nastaju predstavljaju neku vrstu živih tela. Kosa korišćena za nastanak tih radova iz profanog prelazi u sakralni svet nastanka umetničkih dela.
Imala si nekoliko samostalnih izložbi, ali si bila i učesnik mnogih grupnih izložbi. Kako ljudi reaguju na tvoje radove? Šta im se najviše dopada, a šta im je potpuno strano?
Izložbe su neka vrsta egzibicionizma. U početku sam osećala blagu odbojnost prema tome, jer su moji radovi nastali iz ličnog iskustva. Osećala sam se golo, nago, na otvaranjima. Sada se osećam drugačije. Ne stidim se onoga što sam i nadam se da moji radovi i iskustva mogu da utiču na posmatrače na pozitivan, edukativan način.
Ljudi uglavnom budu iznenađeni kad vide samo dlake. Crteži su monohromatski, pa se posmatračima koji vole jednostavnost i eleganciju dopadnu. Obično pitaju kako sam to uradila, koliko mi je vremena trebalo itd.
Ljubitelji klasičnog slikarstava mislim da mi zameraju nedostatak kolorita, mada mi niko to konkretno nije rekao.
Trodimenzionalne radove bojažljivo žele da dodirnu. Dopuštam im to. Neki osete blago gađenje, jer se radi o tuđoj kosi i vosku.
Upotrebom i prikazivanjem kose analiziraš položaj žena u društvu i umetnosti? Kakav je položaj umetnica u Srbiji i šta je potrebno da bi položaj bio povoljniji?
U današnjem društvu gubi se granica između privatnog i javnog. Sve je lako dostupno, skoro da nema intime. Dlake su sekundarne polne karakteristike. Njihovim eksponiranjem u radovima, ja provociram i pitam se koliko smo zaista otvoreni jedni prema drugima.
Velikih intimnih ljubavi i prijateljstava sve je manje, tupog marketinga previše. Da me je neko pre deset godina pitao o roditeljstvu rekla bih ne, to utiče na kreativnost. Sada mislim da nema većeg stvaralaštva i umetnosti od materinstva. Stoga smatram, da svaka žena, pa i žena umetnik treba da se ostvari kao majka.
Položaj određuju sredstva, psihička stabilnost, ali i materijalna sredstva, kako za stvaranje dela tako i za sam život.
Da li te takav položaj umetnica demorališe ili te inspiriše da stvaraš nova dela?
Bukvalno i jedno i drugo. Iz razmišljanja o tome, ja stvaram.
Da li bi se i danas opredelila za slikarstvo kao svoj životni poziv?
Nikad se nisam pokajala što sam studirala slikarstvo. Čak i posle višegodišnjeg preživljavanja bez konkretne zarade, zapošljavanja na raznim mestima koja nemaju veze sa slikarstvom i krađe vremena od realnog života za stvaranje umetnosti, nisam odustala. To je moja najveća ljubav i patnja, ono što me pokreće i što prostruji kroz celo telo istim intenzitetom kao nekad.
Šta bi poručila mladim ljudima, pre svega ženama koje žele da se bave ovom umetnošću?
Da budu hrabre kao ratnici i tople kao majčinski zagrljaj! Potrebno je i jedno i drugo. Trebalo bi da budu istrajne i vredne, nikako površne. Samo duboko razmišljanje i veliko zalaganje dovodi do stabilnosti, kako emotivne tako i u smislu kvaliteta njihovih radova. Isto je sa svim stvarima u životu!
