Ana je poznata kao frontmenka indi - alternativnog benda ,,In Absentias”. Njenu muziku na solo nastupima karakterišu izražajan vokal i jednostavna gitara.
Sa Anom smo pričali o novom albumu koji priprema, o tome šta je naučila pevajući u horu, kao i o još mnogim stvarima.
Kada si počela da se baviš muzikom?
Kao devojčica krenula sam na privatne časove klavira sa nekih osam godina. Volela sam klavir, ali ga nikad nisam imala, pa sam svirala na malom Casio sintu ili nekim jeftinim klavijaturama. Volela sam i moju profesoricu koja je živela u staroj austrougarskoj vili sa tri koncertna klavira i kaminom i velikim salon sobama i svuda je mirisalo na stare note i na tajnu. Ja sam bila odviše lenja da vežbam kompozicije koje nisam volela, tako da je ona uvek pronalazila one koje su mi ležale. Možda upravo zbog te neobaveznosti i slobode, odlazila bih ushićena i srećna iz te vile, a otkrivanje muzike mi je delovalo jako uzbudljivo. Meni je taj odlazak na čas bio mnogo više od tehničkog usavršavanja instrumenta, tu je bilo neke svemoćne magije. Ipak, posle dve, tri godine batalila sam klavir, otkrila Nirvanu i Bitlse i nakon nekoliko časova gitare, rešila da sama naučim da sviram gitaru i pevam. Od početka je stvaranje bio sastavni deo vežbanja instrumenta. Za mene se to dvoje nikad nije strogo odvajalo i samim tim sviranje je postalo zabavna igra. U srednjoj školi sam pevala u horu što me je vokalno oslobodilo i, što sam tek kasnije spoznala, omogućilo da naučim jako puno o muzici i muziciranju. Tu negde u prvoj srednje sam počela i da sviram po raznim bendovima dok se nisam osmelila da oformim svoj autorski bend u nekoj 16. godini. Za mene je to bio traumatično veliki izazov, jer sam bila strašno stidljiva.
O čemu govore tvoje pesme?
Trudim se da ono što želim da izrazim artikulišem pre svega muzikom, a onda i kroz tekstove koji su uvek u skladu sa tim izrazom ili osećanjem. Kada dobijete određenu muzičku ideju, ona nije samo ton ili ritam ili melodija, ona je i jedan doživljaj, jedan stil, a sa njim i emocija koja je uvek vrlo intenzivna u muzičkoj formi. Dobar tekst je u stanju da izrazi tu emociju, ali i samu zvučnost pesme. Nije važno samo šta se govori, već i kako se govori i kako to zvuči. Tumačenje neke pesme ne svodi se samo na čitanje teksta. Ljudi vrlo često mogu ,,razumeti” pesmu čak iako ne znaju o čemu tačno govori tekst. Svaka pesma je, uostalom, kao i svaka dobra ideja, autentična. Svaka emocija koju izrazimo i nekad izgradimo tom idejom, se razvija, postaje tananija, čistija. Kao jedno veliko čišćenje i transformisanje raznih utisaka, tuge, sreće, besa u nešto novo, bolje, u nešto lepo.
Da li misliš da tvoja muzika dopire i do publike van granica Beograda? Kako je prihvaćena u ostalim gradovima Srbije?
Ne mogu da procenim koliko ljudi zaista sluša moju muziku, i što je možda još važnije, na koji je način sluša. Nije isto da li se neko samo pojavi na koncertu ili kupi disk, ili da li neko zaista čuje tu muziku, dakle, posveti joj vreme, pažnju, koncentraciju. Nije lako danas slušati muziku. Internet mreže mogu da procene tačan broj lajkova, reakcija, odgovora, ali opet, da li i to znači da svi ti ljudi stvarno slušaju vašu muziku? Svirala sam na mnogo različitih mesta. Sa bendom smo odsvirali mini evropsku turneju, koja je bila predivna, a u nekim mestima, kao recimo u Berlinu, svirali smo na savršenoj opremi u gotovo praznom klubu, dok smo u Briselu svirali na potpunom kršu, a ljudi su bili neverovatni. Volim da sviram na novim mestima, i mislim da postoji publika van Beograda, mnogo više no što se to čini. U manjim gradovima je to marginalizovano, ali to ne znači da publika ne postoji. Treba samo naći način da dođeš do nje, što često deluje neizvodljivo. Čini se da je veliki broj ljudi izgubio volju da sluša muziku ili da otkriva novu muziku. Teško je naići na ljude koji cene umetnost i žele da ulože u nju bez obzira na novčanu isplativost takvog poduhvata. Takvi ljudi su strašno dragoceni, ali ih je nažalost jako malo.
Da li više voliš da sviraš pred velikom publikom ili ti je draža intimnija atmosfera, kakva će biti u knjižari?
Svaki nastup je drugačiji, svaka publika je jedno specifično biće i reaguje na pesme isto koliko i ja reagujem na nju. Teško mi je da poredim, jer su u pitanju drugačiji vidovi izvodjenja, ali pošto sam veliki tremaroš, važno mi je da se osećam opušteno u prostoru u kom sviram i da je zvuk dobae. Mislim da ,,Bulevar Books” ima odličan prostor i koncept organizovanja koncerata. Oduvek sam želela da sviram u knjižari i radujem se koncertu.
Aktivan si član hora ,,Koča Kolarov” iz Zrenjanina. Koliko se razlikuje pevanje u horu od solo pevanja?
Hor ,,Koča Kolaror” je amaterski hor iz Zrenjanina, koji je u vreme kad sam ja išla u srednju školu vodio moj profesor muzičkog Mirko Bulovan. Ja sam tokom srednje škole i nešto malo po upisu na fakultet pevala u Koči. Hor je bio neverovatno iskustvo za mene, ne samo jer sam mnogo putovala i pevala raznoliki repertoar veoma zahtevnih kompozicija, već, jer me je ekscentrična narav i ludačka posvećenost mog profesora, koji je uspeo za dva meseca da pripremi potpune amatere i srednjoškolce da pevaju Hajdnovou Misu na Kolarcu sa filharmonijom, naučila disciplini i posvećenosti.
Da li ti je, to što si žena koja svira gitaru, u životu donelo više problema ili više privilegija?
Nikada nisam na taj način posmatrala svoju ulogu gitarstikinje. Naprosto sam gledala da bez obzira na uslove i predrasude, a njih je često više nego podrške, radim ono što volim iskreno i pošteno. Privilegije i problemi dolaze sa svakom profesijom. Ponekad mi je to što sam žena omogućilo medijski prostor ili koncert jer sam se jednostavno uklopila u koncept različitih organizacija, ponekad je to bilo veoma otežavajuće, ali mislim da je važno da se ne odlazi u krajnosti. Uloga umetnika/umetnice, muzičara/muzičarke je kompleksna, uloga žene je isto toliko kompleksna. Teško je biti svestan svih uloga koje igramo, i da mi oblikujemo te uloge isto koliko one oblikuju nas, teško je uskladiti sve uloge koje smo izabrali ili koje su nam dodeljene da budemo.
Trenutno radiš na snimanju novog albuma. Kada možemo da ga očekujemo?
Album je trenutno u poslednjoj fazi produkcije i radi se miksing i mastering, a prvi singl trebalo bi da bude objavljen već početkom marta. Snimanje albuma je skup i luksuzan posao u Srbiji, a pošto muzičari mahom plaćaju sami troškove snimanja, to često nije kratak proces. Pesme će biti objavljene kao singlovi jedna za drugom, a potom i u fizičkoj formi.
I za kraj, šta bi preporučila mladim ljudima koji žele da krenu tvojim stopama?
Muzika, kao i svaka dobra umetnost, može da bude zabavna, može da vam bude najbolji prijatelj, može da bude lepa, može i da bude ružna, može da vas uteši ili rasplače, može i da vam spasi život, ili pruži osećaj podrške ili razumevanja, što je važno ako ste mladi i živite u sredini koja ne odgovara vašem senzibilitetu. Ali, da bi muzika mogla bilo šta od toga da u vama probudi, morate joj se prepustiti, morate i da radite, puno. Kao devojka bila sam toliko stidljiva da nisam smela ni pred kim da sviram gitaru od stida. Crvenela bih kao bulka, ako bi me neko samo zamolio da odsviram nešto. Ali volela sam muziku, volela sam da stvaram, bilo mi je lepo i bila sam ushićena pomišlju da mogu da stvaram lepotu koja će drugima pružiti ono što su meni pružili moji omiljeni bendovi. Muzika je magija, muzika je vožnja, muzika je moć i njena vrednost zavisi od toga kako je vi čujete i koliko je čujete. Ako naučite da radite ono što volite i da uživate trajno u tom radu i uspete da nađete volje da budete beskrajno uporni, pobedili ste.
