.jpg)
Foto: youtube.com
Sava Todorović je rođen u trgovačkoj porodici u Beogradu pred kraj XIX veka. Od malena je voleo glumu, što mu je otežavalo završetak školovanja. Njegov otac Nikola Todorović očajno je pokušavao da sina odvrati od komedijaštva, kako su tada zvali ovu, ni malo u to vreme, popularnu branšu.
Od praktikanta do komedijaša
Dok je još bio u gimnaziji, saznajemo iz Tasinog dnevnika, njegov otac pokušava da ga zaposli kao praktikanta i to mu uspeva. Međutim, mladi Sava je, mora se priznati, pisarske zadatke obavljao veoma lako, ali je slobodno vreme provodio u teatru, pa je još širio teatarske dugodovštine po kancelariji činovnicima, što se ni malo nije dopalo njegovom šefu Tasi Milenkoviću, što je i sam rekao:
Sve o teatru, pa o teatru. Priča kako je u pozorištu, kako se unutra živi, kako je društvo veselo. Onda počne govoriti kao oni u teatru. Ovako veli Toša, pa ovako veli Cvetić, pa ovako veli Rajković, pa ovakav je Mačvanski(Bačvanski)...On razveze govor, a oni svi drugi praktikanti puste pera, pa zinu u njega..., pisao je Tasa Milenković u svom dnevniku u tekstu „U pozorištu“, objavljenom u Novoj iskri 1904. godine.
Taj praktikantski život sve više ga guši i on odlazi od kuće sa pozorišnom trupom, o čemu je i sam znao da kaže: Gde me sve nije bilo. A kad dodija potucanje, onda sam se opet vraćao kući , ispričao je novinaru Pravde 1934. godine. Njegov otac nije mogao da se pomiri sa sinovljevom opijenošću teatrom, pa se po njegovom odlasku sa glumačkom trupom, ovako žalio prijatelju Tasi: Zar moj sin, pa komedijaš... Šta će da mi kaže svet... Moji prijatelji.
Sava za to nije mario, za njega je život i teskoba putujućeg pozorišta u to vreme bila sve, a i pola veka kasnije o putujućim glumcima imao je uzvišeno mišljenje: U putujuća pozorišta ulazili su „građanski uskoci“, mladići i devojke koje je nešto osobito, nešto idealno tearalo da lome vrat po palanačkim kafanskim binama. Bila je to ona sudbonosna rešenost talenta da se po svaku cenu izrazi, kazao je 1930. u listu Vreme.
Foto: Izgled putujućeg pozorišta nekada/ Muzej pozorišne umetnosti Srbije
Pozorišne daske zamenile kafanske budžake
Uzbudljiv putujući pozorišni život, 1887. godine zamenjuje daskama u Beogradskom narodnom pozorišu, gde je dugo pre prve značajne uloge iznosio poslužavnike na scenu. Dok nije glumački sazreo i rame uz rame stao sa velikim Čiča Ilijom Stanojevićem koji je i reditelj prvog srpskog filma u kome će Sava zaigrati.
Sava je izgledao gospodski, nosio je cilindar, a čuvena Milica Jakovljević – Mirjam opisala ga je u Izdanicma Šumadije kao veoma ozbiljnog, ali i nekog ko voli da pomogne mlađima od sebe.
Foto: Beogradsko narodno pozorište - nekada/ wikipedia.org
Kako je zaista Sava izgledao kao glumac i kakve je uloge igrao saznajemo iz teksta objavljenom u listu Nova iskra 1905. godine, na dve i po decenije njegove glumačke karijere. U tekstu se navodi da je Sava selfmade man koji se sam izborio za svoje parče slave. Znao je da karakter lika iscrta onako kako je to zamislio pisac, ali i da ga oboji nekim prirodnim spontanim humorom. Zato su ga i smatrali glumcem karakterne komike. Na ovaj veliki jubilej izvedena je predstava Cezarov testament gde je on igrao Isidora. Iako je ovo mala uloga, a tekst prosečan, on je uspeo da dugo ovu, a i mnoge druge predstave održi na repertoaru. Zato je od kralja Petra I Karađorđevića dobio orden Svetog Save IV stepena. Publika ga je te večeri na rukama odnela do kafane u kojoj je priređen banket. Gledajući Savine glumačke uspehe, njegov prvi šef Tasa je u dnevniku napisao: Pre neko veče gledao sam šaljivi komad „Zajednički život“. U njemu je glavnu ulogu imao Sava Todorović, moj negdašnji prepisivač. Gledajući ga onako umešna, sposobna okretna na pozornici- setio sam se njegovog pokojnog oca Nikole Todorovića. Kamo sreće da je danas živ, da vidi sada svoga Savu, pa da mu se i sam slatko nasmeje i da se podiči što mu sin ode u glume.
Foto> Sava Todorović(naslonjen na štap) sa kolegama/ gams.unigraz.at
Gestovi starca Foče
Savu najčeće pamte iz pozorišta, ali zanimljiva je činjenica da je on igrao u prvom srpskom nemom filmu ,,Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa",1911. u režiji Čiča Ilije Stanojevića. Igrao je čuvenog dahiju, starca Foču.
Doživeo je Sava i pola veka svog rada. Tada je shvatio da se polako gluma profesionalizuje i postaje cenjeniji poziv, ali je i posavetovao sve mlade umetnike: „Samo oni umetnici koji su preživeli teške naporne borbe u mladosti, borbe koje su ostale kao neizbrisiv pečat, mogu da i docnije, kad se srede, održe ovaj zavisni i lepi nivo svoga ukusa, vrednosti i moći izraza“, rekao je za Pravdu 1934 godine. Tada je, posmatrajući sa prozora povijenog Branislava Nušića, shvatio da se i njemu približava poslednji životni čin.
Foto: Sava kao starac Foča/ youtube.com
Glumački talenat od oca nasledila je pozorišna glumica Zora Zlatković, koja je publici ostala u sećanju po filmu „Čudotvorni mač“ iz scene „Daj Babo glavu“, gde igra čuvenu staricu.
Vreme prolazi, ono što je ostalo u pozorišu teško se može zapisati. Listamo stranice prošlosti Save Todorovića i nailazimo na jednu praznu. To je ona tišina koja je ostala iza njegovog života, činjenica da niko neće biti na isti način originalan i maestralan kao ovaj cenjeni komedijaš.
Ćerka je nasledila očev talenat - Zora Zlatković kao starica u filmu "Čudotvorni mač"
Izvori: Za pripremu teksta koriščene novine: Nova iskra, 1904, 1905; Vreme i Pravda, digitalne kopije listova dostupne su na:
istorijskenovine.unilib.rs
Marko, večiti borac za kreativnu slobodu reči i folklorne tradicije!
Pročitajte i:
Kako prodati video snimke sa YouTube-a
Od obuke do pozorišta na otvorenom
Aleksandar Petrović: Slušajte intuiciju!
