FOTO: Pixabay
Poslednjih godina koncept „emocionalna inteligencija“ je postao popularan naziv za taj drugi tip inteligencije koja se odnosi na emocije. Kao što već znamo, kroz istoriju, ideja inteligencije je bila povezana sa racionalnošću i njenim rezultatima – logičkim razmišljanjem, sposobnošću analiziranja i drugim posebnim veštinama. Nasuprot tome, emocije su se dugo smatrale za drugu komponentu bića koja je, naizgled, u konfliktu sa razumom, kao da se njegov ispravan tok zarazi invazijom ljubavi, mržnje, gneva, sreće, brige i drugih emocija.
Međutim, ovo je kontradiktorno samoj prirodi ljudskog bića i elementima koji nas čine osobama. Kada bismo hteli da odstranimo naše emocije, bilo bi kao da želimo da živimo bez pluća ili bez ruke, bez jednog jako bitnog dela našeg tela čiji značaj za našu egzistenciju ne možemo podceniti (kao što ne omalovažavamo funkciju naše jetre, na primer).
FOTO: Pixabay
U nastavku, delimo sa vama pet karakteristika osoba sa razvijenom emocionalnom inteligencijom, koje predstavljamo na taj način da, takođe, iznosimo i moguće pozitivne efekte svake od njih.
1. Pričanje i slušanje
Možemo reći da je način na koji pričamo i slušamo jedna od najvažnijih osobina emocionalne inteligencije. Slušanje je nešto što malo osoba zna da radi, zato što ono podrazumeva da cenimo sagovornika, da ga uvažavamo, da ga smatramo za osobu sa sopstvenim osobinama i pogledom na svet drugačijim od našeg, a ipak blisku. Sa druge strane, za pričanje je nepohodno da imamo jasnu predstavu o našem unutrašnjem svetu, o onome što jesmo, što želimo, što nam se ne dopada, o onome u čemu možemo da popustimo ili onome čega ne možemo da se odreknemo. Takođe, treba da uzmemo u obzir i sagovornika, da naslutimo šta može da sasluša, a šta ne, da obratimo pažnju na registar i kontekst razgovora i slično. Slušanje i pričanje su, u tom smislu, dijalektički pokreti sagovornikove i naše subjektivnosti koji igraju svoju ulogu na polju jezika.
2. Prepoznavanje trenutaka kada je vreme za povlačenje
U skladu sa psihologijom, druga značajna karakteristika emocionalne inteligencije jeste shvatanje trenutka ili okolnolnosti kada je najbolje odstupiti, priznati da nismo u pravu, da nas određeni postupak neće odvesti do željenog rezultata, da neko ne može da nam da ono što želimo i tako dalje. Ali, ne radi se o povlačenju zbog poraza, već o strateškom povlačenju, da tako kažemo, povlačenju koje nam uporedo služi da napravimo pauzu i osmotrimo, čujemo i razmotrimo situaciju i položaj u kome se nalazimo.
3. Upravljanje emocijama
Na Zapadu postoji vrlo stara tradicija samokontrole i vladanja sobom. Platonova filozofija, na primer, govori o konceptu sophrosyne (termin koji označava razboritost i razumnost), koji se, za razliku od koncepta hybris (termin koji se odnosi na oholost, nadmenost i samoljublje), odnosi na sposobnost da se izgradi umeren i blag karakter.
Međutim, ovo je takođe disciplinski blisko i autocenzuri, negaciji sklonosti i ograničavanju nagona, što može dovesti do neželjenih posledica za tu osobu. Bilo bi bolje da naše shvatanje emocija ne bude orijentisano ka njihovoj kontroli, već ka pronalaženju pravog mesta za svaku emociju – da ne poričemo da smo ljuti, već nasuprot, da uvidimo da je bes ovladao nama, da postanemo toga svesni i da od tog trenutka dekonstruišemo tu emociju kako nas ne bi dovela u poziciju u kojoj ne želimo da se nađemo.
FOTO: PEXELS
4. Smisao za humor
Skoro kao poslovicu izgovaramo da je smisao za humor znak inteligencije, što je jedna tvrdnja koja možda ne može da se generalizuje, ali, isto tako, možemo sa lakoćom da je potkrepimo realnim primerima. Recimo, kada sve shvatamo ozbiljno i bukvalno znači da nismo sposobni da razumemo da nešto može biti metafora i da je svet otvoreno polje sa neobuhvatnom raznovrsnošću smisla. Humor uveseljava, otvara, oslobađa, on je kao naše drugo lice koje može da bude autentičnije od onog koje pokazujemo svakodnevno.
5. Prihvatanje kritike
Kao i u slučaju veštine slušanja, otvorenost za kritiku označava, da tako kažemo, da smo otvoreni prema sagovorniku, da mu dajemo mesto u našem životu i našim postupcima, ne u vidu moći da može da da svoje mišljenje i da kritikuje, već više sa distance koja je nerazdvojivo spojena sa njim, jer sagovornik je još neko ko shvata svet na drugačiji način.
IZVOR: Cultura Inquieta
