Adam Koen, njegov sin i producent, izjavio je da je Koen umro znajući da je završio jedan od svojih najboljih albuma - njegov poslednji studijski album, „You want it darker“, objavljen je u oktobru.
„Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom“, rekao je sin muzičara.
U svojoj muzičkoj karijeri koja je trajala gotovo pet decenija, Koen je pisao pesme u kojima je govorio o ljubavi i veri, očaju i sreći, samoći i povezanosti, ratu i politici. Načinjeno je više od 2.000 verzija njegovih pesama. S početka su ih izvodili folk-pop pevači kao što su Džudi Kolins i Tim Hardin, a kasnije su to bili izvođači iz širokog spektra popularne muzike, kao što su U2, Areta Frenklin, R.E.M., Džef Bakli i Elton Džon.
Moguće da je jedna od Koenovih najpoznatijih pesama „Hallelujah“ – veličanstvena balada prožeta kako religijom, tako i ovozemaljskim.
Napisana je 1984. godine, za svrhe albuma kog njegova izdavačka kuća odbila jer je bio nedovoljno komercijalan. Njegovoj popularnosti doprineo je Džef Bakli deceniju kasnije.
Od tada ju je izvelo i snimilo oko dve stotine umetnika, od Boba Dilana do Džastina Timberlejka. O njoj je napisana knjiga, a korištena je i kao muzika za filmove, televizijske emisije, pevana na olimpijadi i drugim svečanostima. Na dodeli Emi nagrada 2016. godine, otpevala ju je Tori Keli, u okviru dela pod nazivom „In memoriam“, posvećenom nedavno preminulim umetnicima.
Asketizam, a ne obilje
Leonard Koen bio je nesvakidašnja pop zvezda, ako je zapravo to ikada i bio. Bilo mu je 33 godine kada je objavljena njegova prva pesma 1967. godine. Pevao je baritonom, u kom kao da je bilo peska. Svirao je jednostavne akorde na akustičnoj gitari ili jeftinim klavijaturama. Odavao je ličnu, ponekad asketsku sliku o sebi, koja je bila u suprotnosti sa dionizijskim izobiljem koje se vezuje za rok muziku.
U nekim trenucima, bio je sve, samo ne plodan. Godinama se mučio da napiše jednu od svojih najslavnijih pesama, a snimio je samo 14 studijskih albuma. Samo je prvi imao više od 500.000 prodatih primeraka u Sjedinjenim Američkim Državama.
Međutim, mnogi drugi umetnici divili su se Koenovim sofisticiranim, jezgrovitim tekstovima, ispunjenim mislima o ljubavi, svetoj i ovozemaljskoj, koji su mu obezbedili reputaciju, kako je njegova izdavačka kuća to osmislila u reklamnoj kampanji 1970-ih, „majstora erotskog očaja“.
U toku rane karijere, pesme poput „Suzanne“ i „Bird on the wire“, koje su ubrzo prepevali poznati pevači, donele su mu popularnost.
Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine.
U početku pesnik
Leonard Norman Koen rođen je u Montrealu, 21. septembra 1934. godine, a odrastao u Vestamuntu. Njegov otac, Nejtan, čija je porodica emigrirala u Kanadu iz Poljske, bio je vlasnik uspešne fabrike tekstila. Otac je preminuo kada je Leonardu bilo devet godina, a od njegove zaostavštine muzičar je mogao da ostvari svoje književne i muzičke ambicije. Njegova majka, Maša Klonicki, medicinska sestra, bila je ćerka talmudskog učenjaka i rabina.
Godine 1951, primljen je na Univerzitet Makgil, gde je studirao engleski jezik.
Njegova prva zbirka pesama pod nazivom „Let Us Compare Mythologies“ objavljena je u maju 1956. godine, dok je još bio na diplomskim studijama. Zatim je usledila zbirka pod nazivom „The Spice-Box of Earth” (1961), i „Flowers for Hitler” (1964). Druge zbirke nastajale su sporadično tokom Koenovog života, uključujući i antologiju „Poems and Songs” (2011).
Nakon što je odustao od pravnog fakulteta na Univerzitetu Makgil, preselio se u Njujork, gde je studirao na Univerzitetu Kolumbija godinu dana, a potom se vratio u Montreal.
Na kraju, nakon boravka u Londonu, završio je na grčkom ostrvu Hidra, gde je napisao nekoliko romana: „The Favourite Game” (1963) i „Beautiful Losers” (1966).
Na kraju je prodato je više od tri miliona primeraka romana „Beautiful losers“. Međutim, početni komercijalni neuspeh obeshrabrio je Koena koji se okrenuo pisanju pesama u nadi da će zadobiti veći broj publike.
„Bilo mi je veoma teško da platim račun u prodavnici“, rekao je Koen 1971, prisećajući se situacije od pre nekoliko godina. „Moje knjige dobile su predivne kritike, mali krug ljudi koji me poznaje ima visoko mišljenje o meni – ipak, zaista umirem od gladi.“
Kroz nekoliko meseci, dve njegove pesme „Suzanne“ i „Dress Rehearsal Rag“ našle su se na albumu Džudi Kolins pod naslovom „In my life“, gde se nalazila i naslovna pesma, koju su potpisali Lenon i Makartni, kao i pesme Boba Dilana, Rendija Njumana i Donovana. Međutim, oklevao je da načini sledeći korak i sam zapeva svoje pesme.
„Leonard je bio rezervisan po prirodi i plašio se da peva u javnosti“, rekla je Kolinsova u svojoj autobiografiji “Sweet Judy Blue Eyes: My Life in Music” (2011). Ona se priseća kako joj je govorio: „Ne umem da pevam. Ne bih znao šta da radim tamo gore. Nisam izvođač.“ „Bio je prestrašen“, napisala je, kada je prvi put izašao i zapevao s njom na sceni, 1967.godine.
Koen je svoj prvi album objavio kasnije te godine.
Prva pesma na njemu bila je „Suzanne“, koju su izvodili folk pevači širom sveta, zahvaljujući popularnosti izvedbe Džudi Kolins. Na njemu su bile i pesme poput „Sisters of Mercy,” „So Long Marianne” i „Hey, That’s No Way to Say Goodbye.”
Njegov drugi album, „Songs from a room“, objavljen je početkom 1969. godine, i učvrstio je njegovu reputaciju tekstopisca. „The story of Isaac“, prepričana biblijska priča o Abrahamu i Isaku, postala je himna borbe protiv rata u Vijetnamu, dok su pesmu „Bird on the wire“ izveli Džo Koker, Aron Nevil, Džoni Keš i Vili Nelson.
Godine 1971, Koen je objavio album „Songs of love and hate“, na kom se nalazila pesma „Famous blue raincoat“. Međutim, nakon što je njegova produkcija počela da slabi, njegovi nastupi postali su sve ređi. Objavio je još tri albuma tokom 70-ih godina, ali, usled napada depresije, 80-ih godina izašla su samo dva albuma, a tokom 90-ih samo jedan.
Ipak, kvalitet njegove muzike nije opao – osim pesme „Hallelujah“, iz ovog perioda potiču i „Dance me to the end of love“, „First we take Manhattan“, „Everybody knows“ i „Tower of song“.
Budistički sveštenik
Leonard Koen odgojen je kao Jevrejin, a krajem 1970-ih zainteresovao ga je zen-budizam, te je često posećivao manastir Mount Baldy, istočno od Los Anđelesa. Otprilike 1994. godine, napustio je svoju muzičku karijeru i povukao se u manastir, gde je proglašen za budističkog sveštenika i postao je lični asistent čoveku po imenu Jošu Sasaki, koji je bio vođa centra.
Bilo je priča da je Koen završio karijeru, da je prestao sa pisanjem pesama i da više neće snimati nove. Međutim, 2001. godine, objavio je „Ten new songs“, čiji naslov sugeriše da su napisane u manastiru.
Usledio je i album “Dear Heather“ iz 2004. godine, iznenađujuće optimistične sadržine.
Godine 2005, Koen je optužio svoju bivšu menadžerku Keli Linč, da je proneverila milione dolara koje je on čuvao po strani, za penziju, i da mu je ostavila samo 150.000 dolara i ogromne račune zbog kojih je morao da kuću stavi pod hipoteku ne bi li pokrio sudske troškove. Naredne godine, sud je vratio Koenu 9,5 miliona dolara, međutim, on nije mogao da uzme ništa od tog novca.
Sudski problemi uticali su na Koenovo raspoloženje, ali nisu narušili njegovu kreativnost. Objavio je novu zbirku pesama „Book of longing“ (2006), za koju je kompozitor Filip Glas napisao muziku a potom napravio turneju – snimio je Koena kako recituje stihove, dok je njegov ansambl svirao uz njih.
Finansijski problemi
Koen je 2008. godine, po prvi put posle 15 godina, krenuo na svetsku turneju, koja će, sa kratkim pauzama, trajati i tokom 2010. godine. Priznao je da se, između ostalog, na ovaj korak odlučio iz finansijskih razloga.
Uz pomoć CD-ova, kao i DVD-ova sa koncerta, neprestanih turneja i nikada brojnije publike, Koen je uspeo da donekle reši svoje finansijske probleme. Magazin Billboard procenio je da je samo tokom turneje 2009. zaradio skoro 10 miliona dolara.
U toku ove tri godine, Koen je nastupao skoro 250 puta, a mnoga od ovih gostovanja trajala su preko tri sata. Delovao je kao da je zaista u formi, jer se toliko lako kretao po sceni.
Koncerti, pak, nisu prošli bez incidenata: tokom nastupa u Valensiji u Španiji, 2009. godine, onesvestio se, a početkom 2010. je jedan deo turneje odložen zbog bolova u donjem delu leđa. Ipak, oporavio se 2012. i objavio album „Old ideas“, što je bilo njegov prvi CD sa novim pesmama nakon više od sedam godina, a potom se otisnuo na novu maratonsku turneju.
Godine 2014, Koen objavljuje CD s uglavnom novim stvarima pod nazivom „Popular problems“, kao i set od tri CD-a i jednog DVD-a pod nazivom „Live in Dublin“.
Koen se nikada nije ženio, iako je imao mnogo romansi i nekoliko dugih veza. O nekima je i pisao. Osim sina Adama, njegova naslednica je i ćerka Lorka, koja, kao i Adam, potiče iz veze sa Suzan Elrod, fotografkinjom i umetnicom koja je sačinila naslovnicu njegovog albuma „Live songs“ i koja se nalazi na naslovnici albuma “Death of a Ladies’ Man” (1977) koji je naišao na oštre kritike. Ima i troje unučadi. Sahranjen je u Vestmauntu 10. novembra, na jevrejskom groblju.
Izvor: The New York Times
