Gunisi
Vi ste bili jedan od njih kao dete. Bili ste hrabri, brzi na pameti, neustrašivi. Pratili ste njihove avanture kao da ste ih vi sami živeli. Nakon što je grupa dece u Britaniji osujetila plan dvojice kriminalaca u begu tako što su napravili strelu od svojih tela ne bi li pomogli policijskom helikopteru, prisetićemo se najboljih dečijih boraca protiv zločina iz osamdesetih godina prošlog veka, uključujući Martu Plimpton, Korija Feldmana i Šona Ostina. Koristeći sve svoje veštine da prevaziđu prepreke, neustrašiva ekipa neprilagođenih učinila je da poverujemo da i mi možemo da nađemo brod Jednookog Vilija i nadmudrimo dokone Fratelijeve.
Priča – u kojoj dva brata prate mapu s blagom ne bi li spasili svoj dom od oduzimanja – je aktuelna i danas. Naš miljenik? Zbog prevazilaženja svoje stidljivosti i spašavanja dana uz pomoć svog novog deformisanog prijatelja Lenjivca, to mora biti Čank.
Pet prijatelja
Naoružani samo pivom od đumbira i rolnicama sa šunkom – kao i uličnom pameću koju su pokupili u internatu – četvoro dece i pas iz pera Inid Blajton vršljali su engleskim krajolikom i borili se protiv kriminalaca u serijalu koji broji čak 21 naslov. Oslanjajući se na tajne prolaze i krijumčarske tunele, grupica ne bi imala nikakav problem da napravi ljudsku (i pseću) strelu, uz pomoć likova kao što su ribar Alf i cirkuzantkinja Džo.
Nije lako izdvojiti samo jednog borca protiv kriminala. S obzirom na to da je Dž. K. Rouling opisala najstarijeg Džulijana kao ,,zaglavljenog u pubertetu”, a najmlađu En kao često ograničenu na čišćenje njihovih skrovišta, jedan lik odnosi titulu. Pogrešno okarakterisana kao dečak, zahtevajući da je zovu ,,Gospodar” umesto ,,Gospođice”, Džordž je poricala sve konvencije i inspirisala generacije devojčica.
Nensi Dru
Za još jednu žensku protagonistkinju krimi novela rečeno je da ima pozitivan uticaj od strane Vrhovnog suda u SAD-u, kao i od strane Hilari Klinton. Prvobitno hrabra i svojeglava (iako je njena drskost smanjena u kasnijim knjigama), šesnaestogodišnja Nensi Dru osvaja medalju za najistrajnijeg tinejdž detektiva. Serijal je prvi put objavljen 1930. godine, a priče su trajale sve do 2003, kada je ponovo objavljena sa glavnim likom koji vozi hibridni električni auto i koristi mobilni telefon. U poslednjih 85 godina, Druova se promenila utoliko što reflektuje kulturalne promene – neke pojave su čak kritikovane.
U knjizi ,,Ženski detektiv”, pisac misterija Bobi En Mejson istražuje tvrdnju da Druova može biti savršena jer je slobodna belkinja od 16 godina. Ona opisuje njen karakter kao ,,besprekoran i prizeman, kao Mis Amerike na turneji. Ona je kul kao Mata Hari i slatka kao Beti Kroker.” Pa ipak, Dru je i dalje privlačna čitaocima. Kritičari Kerol Kismarik i Marvin Hajferman su rekli ,,da je devojka konvencionalno pasivna, puna poštovanja, emotivna, ali uz energiju koja pršti na sve strane, Nensi menja konvencije i predstavlja fantaziju o moći svake devojke.”
Emil i detektivi
Roman iz 1929. godine – pretežno smeštena u Berlinu – jedina je od svih dela nemačkog pisca Erika Kestnera koja je uspešno izbegla cenzuru nacističkog režima. Pa ipak, priča o Emilu nije skroz ,,bezbedna” knjiga o dečaku koji želi da napakosti čoveku koji mu je ukrao novac. Kada se pojavila, Kestnerova knjiga bila je vrlo inovativna. ,,Ovo je verovatno prva dečija detektivska knjiga”, objasnio je autor za decu Majkl Rouzen. ,,Ovo je jedna od prvih knjiga za decu koja nam daje celu sliku deteta koje živi sa jednim roditeljem i malim sredstvima… i izgleda da odobrava da deca zajedno rade na zajedničkom cilju bez vođstva odraslih”.
Sam Emil nije definisan kao junak: nakon što je ofarbao nos lokalne statue, on sebe vidi kao kriminalca i prinuđen je da pođe u poteru za svojim neprijateljem bez pomoći policije. Kao što je Rouzen rekao, ,,u detektivskoj fikciji, detektiv je vešta odrasla osoba koja će učiniti svet bezbednijim mestom za nas obične smrtnike. Tako nastaje kontradikcija da deca, koji su simbolički nosioci nevinosti, mogu biti pametni kao i fiktivni odrasli? Na neki način, to je upravo poenta knjige: prava deca, sa manama (možda će zaspati na telefonu, lagati svoje roditelje, biti sujetni), koja uspevaju u ovom poslu.”
Sam u kući
Pre nego što se pridružio bendu ,,The Pizza Underground”; pre nego što je viđen kako šeta ulicama Njujorka s dugom kosom, Makoli Kalkin je bio osmogodišnji Kevin Mekalister. Nakon što ga je porodica greškom zaboravila kod kuće na Božić, ovaj čikaški dečak morao je sam da se snađe, kao i da odbrani svoj dom od provalnika zvanih ,,Mokri banditi”. Postavio je nekoliko zamki – što je kritičar Oven Glajberman okarakterisao kao ,,sadistički festival udaranja odraslih”. ,,Trebalo bi da se smejemo i tapšemo Kevinu dok lopovi prže glave na aparate za zavarivanje i hodaju bosi po staklu”.
Prema Gardijanu, Sam u kući je ,,tinejdžerska prerada filma Falling Down”, u kojoj je,, urnebesna komedija postala predmet izučavanja sadiste u razvoju” – pa ipak se nalazi na listi najboljih božićnih filmova. Iako je ,,iznenađujuće pakostan porodični film” i ,,moralno diskutabilna božićna nastranost”, kao što je Bendžamin Li prokomentarisao, ipak odgovara realnosti godišnjeg doba. ,,Kevinov put ka ludilu ide lepo uz praznike.”
Tintin
Ikona belgijskog autora Eržea svoje sposobnosti pronalazi na neobičnom mestu: Izviđači. Lik je stvoren 1929. godine prema prethodniku zvanom Totor, vođi izviđačke patrole koji je proputovao svet ispravljajući nepravde. Sam Erže je kasnije opisao Tintina kao ,,Totorovog mlađeg brata… koji održava duh izviđača.” On je tada bio borac protiv kriminala sa osećajem dužnosti i uvek spremnom kutijom šibica.
Magazin za izviđače ga je okarakterisao kao ,,arhetipskog izviđača”: ,,uz pomoć brzog razmišljanja, herojskih akcija i sreće, dečak novinar uvek uspeva da reši misteriju i spasi svoje prijatelje”. Ekspert za Tintina, Majkl Far, povezao je čuveno ,,dib dib” lika sa stvaraočevim detinjstvom: ,,kad je bio mladić, izviđanje je bila glavna Eržeova zanimacija, pa čak i strast. Njihov kodeks, principi i entuzijazam bili su njegov i on ih je preneo na Tintina”.
Tintin je, takođe, uveo temu koja se čini da ujedinjuje dečije borce protiv kriminala, od Blajtonovih piknikovaca, pa sve do Gunisa: tajni podzemni tunel. Nikolas Lezard je primetio sledeće: ,,Tintin je nebrojeno puta ostao zarobljen u uskom prolazu između kamenja ili leda, i skoro uvek pronalazi izlaz: kao u Crnom ostrvu, Zatvorenicima sunca, Letu 714, Istraživačima meseca, Tintin na Tibetu, Krabi sa zlatnim kleštama, Plavom lokvanju, Faraonovim cigarama i Destinaciji mesec“.
Banda crvene ruke
Gradska verzija serijala Pet prijatelja, Banda crvene ruke prvi put je emitovana 1977. godine. Ovog puta imamo pet tinejdžera boraca protiv kriminala i psa: umesto ispijanja limunade na piknicima, grupica ulične dece sastaje se u kućici koju su sagradili na napuštenom imanju, obeležavajući teritoriju tako što ostavljaju crvene otiske šaka da pokažu da su bili tu. 12 epizoda prikazale su između ostalog jurnjavu za nakitom, krađu u muzeju i šimpanzu Maksvela koji je razumeo znakovni jezik.
Serija je otkazana posle samo dva meseca emitovanja, iako je postala ogroman hit u Britaniji, pa je čak pas Bumer imao sopstvenu seriju koja se prikazivala dve sezone. Svi likovi doprineli su podjednako istraživanju – a Doktor odnosi titulu našeg omiljenog jer prevazilazi svoje neuroze, kao i zato što brine o finansijama bande.
Bagzi Maloun
Evo jednog primera koji nije baš najmoralniji, neko ko se mnogo razlikuje od izviđača. Trinaestogodišnja Džodi Foster, tek što je snimila film Taksista, glumi glavnu ulogu kao cinična pevačica francuskih šansona, kao i devojku gangstera pod imenom Talula u muzičkom gangsterskom filmu iz 1976. godine Alana Parkera. Radnja je smeštena u Njujork tokom Prohibicije i prikazuje samo decu glumce, kombinujući mafijaše i noćne klubove sa oružjem i pitama. Iako boks promoter Bagzi nije striktno govoreći ulični borac, on je lojalan i pomaže svom šefu Debelom Semu u noćnom klubu da se odbrani od svog neprijatelja Dendija Dena.
On možda radi na ivici zakona, ali ima veliko srce i vatre u sebi. ,,Imao sam 13 godina i bilo mi je muka šou biznisa, audicija. Tako da kada sam otišao na audiciju kod Alana, bacio sam scenario na njega i izašao,“ Bajo se kasnije prisećao. ,,Već su izabrali nekog za ulogu Bagzija, tako su mi rekli, ali im se svideo moj stav“. Ta energija prožima film. Parker se priseća: ,,Formalna verzija Pepeljuge se snimala u Pajnvudu u isto vreme kada smo mi bili tamo. Non stop su se žalili da naši mini gangsteri trče po hodnicima, terorišući ekipu Pepeljuge u njihovim krinolinama i napuderisanim perikama“.
Izvor: BBC
