Dugačak spisak prijatelja čini da se osećamo važnijima, ali mala grupa prijatelja nas čini srećnijima. Upravo to je mišljenje najinteligentnijih ljudi na svetu i stručnjaci im daju za pravo.
Od trenutka munjevite pojave društvenih mreža, način na koji se međusobno povezujemo se umnogome promenio. Do nedavno, stupanje u kontakt sa članom porodice koji se nalazi u inostranstvu predstavljalo je pravo nepredvidivo i zamršeno putešestvije, proces koji je podrazumevao odricanje od čitavog dela plate. Međutim, danas je to moguće ostvariti uvek kada raspolažemo internetom, sa bilo kog mesta na svetu, u bilo koje vreme i potpuno besplatno. Takođe, možemo saznati sve o prijatelju iz škole kojeg godinama nismo videli, kao i o kolegi sa posla od kog smo se upravo, iz nekog razloga, distancirali.
Ono što je jasno jeste da sada više i, pre svega, mnogo lakše stupamo u kontakt sa drugim ljudima, da imamo više prijatelja, pa makar to bili i virtuelni, ali pitanje koje se postavlja jeste da li je to ono najbolje za našu sreću?
Osnivač i direktor Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta na MIT-u (Masačusetski tehnološki institut, SAD), Šeri Terkl, tvrdi u svom delu „Sami zajedno: Zašto očekujemo više od tehnologije nego jedni od drugih“ (2011) da „iako smo konstantno u kontaktu sve više se osećamo usamljenima i naš strah od bliskosti raste na duže staze“.
Godinu dana nakon objavljivanja ovog dela, u svom govoru na TED konferenciji, koji je nosio naziv „Povezani, a sami?“, Terkl je iznela istovetno mišljenje govoreći da se zapravo „krijemo od ostalih uprkos tome što smo u neprekidnoj vezi sa njima“. Prema njenom mišljenju, u ovakvim vrstama interakcije često bivamo prisiljeni da se ponašamo ili izgledamo drugačije od onoga kakvi zaista jesmo, čime nažalost sprečavamo ljude da upoznaju prave verzije nas samih.
Sve ima svoju granicu
Nauka je došla do načina na koji bi se moglo izračunati sa koliko osoba se neko može „povezati“. Na osnovu studije realizovane od strane istraživača Indijana Univerziteta u Blumingtonu (SAD), koja se tokom šest meseci bavila analizom konverzacija više od milion i po korisnika na Tviteru, došlo se do zaključka da su „korisnici mogli da održavaju vezu sa najviše sto do dvesta stalnih kontakata“. Takav zaključak je u skladu sa teorijom britanskog antropologa i psihologa Robina Danbara, koji je devedesetih godina 20. veka izračunao da ljudi mogu ostvariti vezu sa najviše sto pedeset kontakata offline, u stvarnom svetu, od kojih je samo pet deo užeg kruga prijatelja.
Danbar je pribegavao korišćenju metafore iz oblasti finansija kako bi objasnio način povezivanja sa našim prijateljima u zavisnosti od njihovog broja. „Radi se o raspodeli vremena. Što više veza uspostaviš, to svoje vreme provedeno na društvenim mrežama deliš na manje vremenske intervale, pa će samim tim prosečno vreme koje posvećuješ svakome ponaosob biti manje.“
„Bliskost podrazumeva određeni nivo posvećenosti i poverenja, a za to je potrebno vreme“, objašnjava psiholog Hara Peres, osnivač online psihološkog društva Therapy Web, i dodaje: „Ljudskom biću je neophodan fizički kontakt. Dobar primer za to su bebe, kojima je za razvoj fizički kontakt neophodan skoro koliko i hrana“.
Ovakva promena obrasca našeg povezivanja utiče na stabilnost odnosa koje održavamo izvan virtuelnog sveta i zbog toga je bitno naučiti kako upravljati vremenom, a pritom misliti na ono što će nas učiniti srećnijima. „Ako to ne naučimo izlažemo se riziku da ćemo posvetiti previše vremena interakciji sa poznanicima za koje ćemo kasnije, nakon svog tog truda, postati svesni da su samo jedni od naših kontakata u koje nismo stekli ni poverenje, niti ostvarili sa njima potrebni nivo posvećenosti kako bi ispunili naša očekivanja kao prijatelja. Zbog toga je od fundamentalnog značaja gajiti prava prijateljstva, ona prijateljstva koja ispunjavaju osnovne preduslove za ostvarivanje stanja opšteg dobra“, savetuje Peres.
Popularnost nasuprot sreći
Hajde da ipak pretpostavimo da se opredelimo za veze uspostavljene u virtuelnom svetu i ostvarimo uspeh i popularnost za kojima toliko žudimo. Uprkos tome, taj novi status će dovesti do ugrožavanja našeg samopoštovanja. Uzburkanost društvenog života i društvene mreže „pomažu nam da kontrolišemo sliku koju nudimo ostalima i mnogo je lakše da ona predstavlja besprekoran prikaz, prikaz u kojem je sve pozitivno, iako naravno to nije istina. Društvo nam ne ostavlja prostora za one negativnije aspekte nas samih. Ne želimo da vidimo naše mračne strane i krijemo osećanja koja nisu društveno prihvaćena, kao što su zavist ili strah“, kaže Peres.
Naš uži krug prijatelja nas voli takve kakvi jesmo, sa svim našim vrlinama i manama. Možda upravo zbog toga, prema rezultatima istraživanja objavljenog 2016. godine u časopisu Britansko psihološko društvo, inteligentne osobe više vole da budu okružene malim brojem prijatelja.
Kao što kaže psiholog Hara Peres, „trebalo bi da održavamo ona prijateljstva koja nam prikazuju sliku nas samih u skladu sa realnošću, prijatelje koji su u stanju da nam se suprotstave i kažu da nismo u pravu ili ukažu na to da se ponašamo sebično“.
Zaključak je da imati malo prijatelja definitivno ne znači ne ceniti prijateljstvo, već uživati u njemu do krajnjih granica.
Izvor: El Pais
