Da li u našim životima zaista postoji odlučujući period od 10 godina? Psiholozi i sociolozi već godinama raspravljaju o onom ključnom trenutku kada odlučimo da odrastemo i počnemo da donosimo odluke koje će nas obeležiti u budućnosti.
U knjizi „Odlučujuća decenija: Zašto je važna decenija između dvadesetih i tridesetih godina i kako je maksilmalno iskoristiti“(Asertos, 2016), klinički psiholog Meg Džej predstavlja teoriju po kojoj su dvadesetogodišnjaci „zbunjena i dezorijentisana” bića koja ne znaju da se od dvadesete do tridesete godine život treba usmeriti na pravi put kako bi bio ispunjen.
Kako Džej navodi, milenijalci i Generacija Z (rođeni u periodu 1995-2005) bi trebalo da se pobrinu da nađu posao i stan, da upoznaju savršenog partnera i dobiju decu. Autorka objašnjava da „kada se mnoge odluke ostave za tridesete godine, osoba se oseća pod velikim pritiskom da započne karijeru, izabere grad, pronađe partnera i da dobije dva do tri deteta za vrlo kratko vreme. Neka istraživanja pokazuju da je mnogo teže sve to istovremeno postići sa trideset godina“. Ona takođe objašnjava „da se u 80% slučajeva odlučujući trenuci dešavaju pre 30 ili 35 godina, zbog čega smo prinuđeni da ispravimo odluke koje smo doneli u dvadesetim godinama ili da ih prihvatimo“. To znači da se, ako imate između 30 i 35 godina, a niste doneli ispravne odluke u životu, nalazite na lošem putu.
Slično mišljenje ima i Stiven Minc, profesor istorije na Univerzitetu u Teksasu (SAD) i direktor Instituta za transformaciono učenje. On smatra da greške koje napravimo između 18. i 28. godine imaju neizbežne posledice u narednim decenijama. U svojoj knjizi „Suština života: Priča o savremenom odraslom životu“ ističe da je ostanak u roditeljskoj kući komfor koji sprečava preuzimanje odgovornosti. Navodi da su oni koji nemaju porodicu na koju mogu da se oslone osuđeni na loše poslove i nestabilne veze.
Mladi čekaju
Bez obzira na to kako ova zamisao zvuči u teoriji, da li se zaista može očekivati od mladih da preuzmu kontrolu nad svojim životima u dvadesetim godinama? Da li su ovakva očekivanja realistična s obzirom na socio-ekonomsku krizu zapadnog društva?
Istraživanje koje je po prvi put u 2013. godini sproveo Istraživački centar za procenu ponašanja na Univerzitetu Rovira i Virdžili, u Taragonu, zasnivalo se na testu psihološke procene zrelosti. Ovaj test je vršio procenu psihološke zrelosti mladih ljudi pod uticajem faktora kao što su moždani razvoj, okruženje i životno iskustvo. Rezultati procene pokazali su da mladi ljudi u Španiji ne pokazuju tragove zrelosti sve do 27. godine, ali da za to postoji objašnjenje.
„Fenomen u Španiji koji ćemo analizirati u predstojećem istraživanju – koje će primeniti test psihološke procene zrelosti na veći broj mladih studenata, zaposlenih i nezaposlenih, kako bi otkrili koji je to ključni momenat zrelosti – je odlaganje sticanja sopstvenog identiteta ili čekanje istog“, objašnjava Fabija Morales koja se nalazi na čelu istraživanja. „Postoje mladi ljudi koji su već stekli sopstveni identitet, ali se ne ponašaju u skladu sa tim identitetom i nisu u stanju da razviju svoju ličnost zato što i dalje žive sa roditeljima.
Ponašaju se kao da su manje zreli nego što zaista jesu zato što ne mogu da žive u skladu sa svojom ličnošću. Kada uspeju da napuste roditeljski dom vrlo brzo postaju zreliji. Problem u ovakvim situacijama je najčešće finansijski. Sa lošim poslovima i bez poslovne stabilnosti mladi ljudi će se teško osamostaliti u dvadesetim godinama“.
Ova procena se ne odnosi samo na milenijalce u Španiji, od kojih 61% još uvek živi sa roditeljima, a 80% razmišlja samo o iznajmljivanju stana, kako navodi agencija za nekretnine CBRE. Situacija nije ništa bolja ni u drugim zemljama. Istraživači iz agencije Pew Research Center navode da 36,4% ženske i 42,8% muške američke populacije između 18 i 34 godine još uvek živi sa roditeljima. Ova generacija bumerang ne poseduje nekretnine niti ima decu.
U Italiji čak postoji uvredljiv termin, mamoni, za one koji još uvek žive u roditeljskom domu (jedan u svaka tri stanovnika, kako navodi organizacija Koldireti, koja takođe ističe da 43% mladih ljudi od 25 do 34 godine ekonomski zavisi od svojih roditelja). Ovakve ljude u Japanu definišu kao „samce parazite“. Ono što se često zaboravlja jeste da mnogi od njih nemaju izbora.
„Pretpostavlja se da u mladosti (koja se može definisati na dva načina: biološki i subjektivni) odlučujemo o tome kako ćemo živeti kao odrasli ljudi; kakvu profesiju, način života i partnera želimo. Šta je to što obeležava transformaciju mlade osobe u odraslu? Radi se o emancipaciji. Međutim, danas se plan društvene emancipacije nalazi pod blokadom.
Ovo je jedna od čestih situacija u centralnoj Evropi: imate jednu sobu u kući svojih roditelja i to je najviše čemu mozete da težite. Idete od jednog lošeg posla do drugog, a u većini slučajeva taj posao nema nikakve veze sa vašom profesijom. Kako da se donošenje odluka ne odloži za tridesete godine kada je u Španiji 60% mladih ljudi nezaposleno?“, ističe Giljermo Fous, doktor socijalne psihologije i profesor na Univerzitetu Komplutense u Madridu.
Kako on navodi, za mnoge od tih mladih ljudi ključna decenija nikad neće doći: „Moguće je da se promena nikada ne desi, da zauvek ostanu na poslovima koji ne garantuju zrelost i sticanje sopstvenog identiteta. U pitanju su individualisti, hedonisti, ljudi koji vole da se takmiče, koji žive dan za danom zato što su na to naviknuti i zato što ih društvo primorava da budu takvi“.
Koja je to odlučujuća decenija? To je ona u kojoj mladi ljudi uspevaju da povrate kontrolu nad svojim životima, uprkos političkom i ekonomskom sistemu. Kako objašnjava politikolog i sociolog Huan Marija Gonsales Anleo, ono što je milenijalcima neophodno je „generacijska svest“, zato što im individualizam ne dozvoljava da se organizuju i zatraže promenu. „Verujem da će se pre ili kasnije dogoditi prelom, kao kod kosti koja trpi pritisak i kod koje se ništa ne dešava sve dok ne pukne. Kada bi se taj prelom zaista dogodio, kada bi postali svesni sebe kao grupe kojoj je situacija postala veoma otežana, tada bi promena bila moguća“. Videćemo da li će se kod mladih ovaj prelom dogoditi pre nego što bude prekasno.
Kako odlaganje donošenja odluka utiče na ostale
Nemogućnost donošenja odluka u dvadesetim godinama neće uticati samo na naredne decenije života. Ni ekonomski sistem to neće podneti. Trenutni model fakultetskog obrazovanja, četiri godine osnovnih studija i dve godine master studija, dovodi do toga da mladi ljudi neće imati nikakvog radnog iskustva sa 28 godina, niti priliku za zaposlenje. U slučaju da ste zaboravili, od njih zavise ekonomski razvoj i penzije.
„Pridev antiekonomski kojim je jedan političar opisao milenijalce označava da ovi mladi ljudi neće uspeti da održe tempo ekonomskog razvoja. Ovaj ritam je neodrživ i zato rešenja u vidu ekonomije saradnje nude jedine moguće alternative za objedinjenje oba aspekta: generacije koje kupovina i nabavka ne zanimaju i sistem koji može da dozvoli ekonomski razvoj, iako time krši veliki broj pravila“, tvrdi Herard Kosta, profesor na Poslovnom fakultetu ESADE. „Odluka nije nimalo laka. Kako da uredimo poreze, penzije i socijalnu pomoć? San generacije bejbi bumera (rođeni u periodu 1940-1960) bio je da imaju platu, stan, automobil i penziju i to su donekle kupovali glasanjem. Danas su snovi drugačiji, ne možemo ih nazvati antiekonomskim zato što ovo nije njihova ekonomija“.
Ako ne mogu da odluče kakav život žele da žive u dvadesetim godinama, da li ih to čini zakasnelim adolescentima sve do 30. godine, kao što to tvrde severnoamerički teoretičari? Politikolog i sociolog Huan Marija Gonsales Anleo smatra da ove strane teorije ne uzimaju u obzir stvarnost dešavanja u Španiji. Ta stvarnost, izložena u njegovoj knjizi „Generacija selfija“ (2015), je poražavajuća. „U nordijskim zemljama se podstiče samostalnost mladih ljudi sa konkretnim budžetom i subvencijama. To u Španiji, čije je društvo na mlade ljude zaboravilo, nije slučaj. Ovo prouzrokuje da se mladi okrenu porodici, prijateljima i noćnom životu. Svoju ekonomsku integraciju ne započinju sve do 30. godine zbog čega su otuđeni od društva“, tvrdi Gonsales Anleo.
Izvor: El Pais
