Stajemo li na put razvoju svoje karijere?

FOTO: Wordpress

„Planovi firme Credit Suisse više se nisu poklapali sa mojim. Srce mi je govorilo da nešto moram da promenim. Nisam više imao uticaja u svom poslu, međutim, razum to nije mogao da shvati”, priseća se Tomas.

Uprkos tim iscrpljujućim mislima, ostao je na svom radnom mestu i naredne tri godine. Njegovo radno vreme od 14 sati, koje je uključivalo i dugu vožnju od njegove kuće u Nemačkoj do Ciriha, u Švajcarskoj, nije mu ostavljalo mnogo vremena za preispitivanje svoje odluke. Međutim, 2012. godine, neposredno pred najvažniji sastanak te godine, Somer je zaboravio informacije i oznojen je, u panici, ušao na sastanak. Bio je premoren. Nije se vratio na posao devet meseci.

To je bio slučaj autosabotaže, kaže, razmišljajući retrospektivno o razlogu zbog kog nije načinio promene koje su bile potrebne. „Govorio sam sebi da me niko neće zaposliti sa 50 godina. U poslednje vreme nisam išao ni na kakve kurseve profesionanog usavršavanja, a, svakako, imam porodicu koju moram da izdržavam”, naglašava. „Na kraju je moje telo donelo odluku umesto mene. Izbacilo me je iz igre”.

Izraz nepoverenja

Njegov slučaj nije izuzetak. Prema mišljenju stručnjaka, autosabotaža može da utiče skoro na svakoga, kao osnovni ljudski izraz nepoverenja u sebe i nedostatka zainteresovanosti. Galupova anketa iz 2014. godine je pokazala da 51% zaposlenih u SAD-u ne oseća povezanost sa poslom koji obavlja, a 17,5% je nezainteresovano za svoj posao.

Američki psiholog Gej Hendriks, autor dela The big leap, kaže da je autosabotaža reakcija na mogućnost dostizanja maksimuma, bio to poslovni uspeh, kreativno izražavanje ili čak harmonija u vezi.

Hendriks razlikuje četiri vrste straha iza ove podsvesne želje da se (ne) krene dalje: osećaj da nismo dovoljno dobri, zabrinutost da nismo verni korenima ili prošlosti, verovanje da veći uspeh nosi sa sobom i veću odgovornost i strah da zasenimo druge. „Kada počnemo da shvatamo koje su naše sposobnosti i naša unutrašnja genijalnost, počinjemo i da iskušavamo novu i bolju verziju sebe. Radeći to, nalećemo na nešto što se zove problem gornje granice”, nagašava Hendriks. „Svi znamo kakav je osećaj biti gubitnik, jer smo naučili da hodamo i pali smo mnogo puta”, dodaje. „Ipak, malo nas zna šta znači uspeti, sve dok uspeh ne dostignemo i ne održimo ga neko vreme bez autosabotaže”.

FOTO: BBC Mundo

Prepoznati simptome

Ukoliko ne želimo da idemo protiv svojih interesa, prvo treba da naučimo da prepoznamo autosabotažu. Jedan od simptoma može da bude jednostavno negativno razmišljanje ili neke aktivnosti kao, na primer, prejedanje pred važno izlaganje. Umesto da krv šaljemo u mozak, mi je šaljemo u stomak jer smo nervozni, zabrinuti ili podvesno želimo da sebi dokažemo da nismo dobri izlagači. Verovatno se osećamo nedovoljno sposobnim, a osrednje izlaganje je dokaz koji tražimo.

Autosabotaža može i da pređe poslovne granice. Na primer, možda smo na poslu dobili povišicu, ali smo se te iste noći posvađali sa partnerom i tako smo, napredujući u jednoj oblasti, nazadovali u drugoj. Hendriks kaže da je osnovni problem dostizanje maksimuma u pozitivnim osećanjima kojima može da se upravlja. „Imati mogućnost da se osećaš dobro i da činiš da ti sve uvek ide od ruke je jedan istinski radikalan način”, tvrdi.

Konstanto postavljanje previsokih ciljeva

Autosabotaža može i da se desi usled postavljanja previsokih ciljeva, što čini da nas trud koji ulažemo da bismo dostigli sledeći nivo u karijeri sprečava da dostignemo krajnji cilj. U knjizi o autosabotaži koju je napisao Ervin Obrender, ona je opisana kao „nemogućnost da se skloni noga sa gasa”.

Obrender, koji je radio sa Somerom, pomogao je jednom čoveku u četrdesetim godinama koji je radio kao menadžer za automobilsku kompaniju. Klijent se žalio da se nikada nije osećao zadovoljno, iako je postigao uspeh na raznim poljima. „Nije sam sebe mogao da zainteresuje i svaki put kada bi bio nadomak uspeha, već je imao novi cilj pred sobom“, kaže Oberender. Stručnjak koristi nekoliko metoda da bi pomogao ljudima, ukjučujući i kombinaciju kinestetike, bioenergije, svesti i kognicije.

Pored toga, stimuliše ljude da ponavljaju rečenice. Na primer: „Dozvoljeno je ne biti savršen. Dozvoljeno je zadržati deo energije i sačuvati je za neke druge aktivnosti”. Tako je Oberenderov klijent počeo da prepoznaje svoju autosabotažu. „Pronašao je kočnice i svesno odlučio kada će da ubrza, a kada će da zakoči”.

Različito usmerenje

FOTO: BBC Mundo

Sputavanje sebe nije uvek autosabotaža, a jedini smer nije samo ka vrhu. Ukoliko neka osoba smatra da ne može da bude na visini zadatka, moguće je da je to zdrava reakcija bazirana na detaljnoj autoevaluaciji. Prema mišljenju Ilse Šmit Cimerman, psihologa iz Frankfurta, čin autosabotaže bi mogao da bude čin opstanka koji pomaže u izbegavanju izazova za koje nismo spremni. Međutim, moguće je i da stvaramo okolnosti koje podržavaju naše originalne vrednosti, kao što su traženje balansa između posla i porodičnog života ili potreba da imamo vremena za volontiranje, čak i ako bi to podrazumevalo odbijanje nekog višeg položaja. „Osobe pokušavaju da se naviknu na stabilnost”, ističe Šmit Cimerman. Ponekad to i nije tako loše.

Vera u sebe

Preston Ni, autor knjige How to Let Go of Negative Thoughts and Emotions, definiše autosabotažu kao negativna iracionalna razmišljanja koja nas teraju da odustanemo na svom maksimumu. Preporučuje da preuredimo mentalitet kroz pozitivni unutrašnji dijalog. „Niko drugi ko se prijavljuje za ovaj posao nije spreman, tako da ću se ipak pojaviti i odradiću to što je bolje moguće“.

Druga ideja je da uvek imamo nekoliko ciljeva, a ne da stalno stremimo ka dostizanju krajnjeg cilja. „Smatraj uspeh kao neko delo u progresu”, kaže Ni. „Posao koji je u toku je uvek pozitivan ukoliko se krećeš u dobrom smeru”. Trenutno Somer pomaže drugima da krenu u pravom smeru. U svom poslu usmeravanja drugih govori im kako su ga njegove „perfekcionističke” ideje i njegova nesposobnost da prizna slabosti održale u poslu koji je mrzeo. „Savetujem osobe koje najednom ostaju bez posla. Ovde sam kada sebi postave pitanje 'ko sam, šta mogu da uradim i šta želim'”. Možda su ovo najbolja pitanja koja sebi možemo da postavimo kada se usmerimo ka dostizanju novog cilja.