Pri samom ulasku u ovu obućarsku radnju vidi se da tu postoji ženska ruka. Sve je čisto, sređeno i svaka stvar ima svoje mesto. Dočekala me je vlasnica Jelena Veljković, divna i ljubazna mlada žena i naš razgovor je potekao. Ono što mi je ispričala mene je zadivilo, a nadam se da će i vas.
Jelena je majka i supruga koja porodicu izdržava radom u svojoj obućarskoj radnji. Prema njenim rečima, radnja je dugi niz godina u vlasništvu njene porodice, počevši od pradede, preko dede, tate, pa sada i nje.
Na pitanje kako je sve počelo i kako to da se odlučila baš za ovaj posao, s obzirom da spada u stare zanate, Jelena je odgovorila sa puno entuzijazma.
„Počelo je tako što sam se zanimala za ono što je deda radio. Dolazila bih i gledala kako vešto popravlja obuću. Kako sam odrastala želela sam da budem svoj gazda i da sačuvam ovu radnju. Nisam želela da ovo porodično nasleđe padne u zaborav. Trudila sam se da izučim zanat i uspela sam u tome, mada čovek se uči dok je živ.“
Naglasila je da, iako od ovog posla njena porodica živi, novac nikada nije bio primaran, jer da jeste nastavila bi školovanje posle završene Gimnazije i verovatno bi radila neki mnogo plaćeniji posao. Međutim, ona radi ono što voli i to joj je najveća nagrada.
Iako radi sama (povremeno ima tatinu pomoć), ne žali se. Veoma je savesna u svom poslu i primer je mladima. Ona je neko ko sve radi sa ljubavlju, ali na legalan način.
„Pet godina se bavim ovim poslom. Kada sam krenula izborila sam se da vratim dugove koji su ostali iza dede. Uredno plaćam sve obaveze prema državi. Sve plaćam od svog rada tako da od ovoga moja prodica može pristojno da živi. U ovoj radnji mi je lepo, prijatno se osećam“, ispričala je Jelena.
Kada je videla kako ljudi van Kruševca, konkretno u Beogradu, Novom Sadu, bolje žive poželela je da se preseli. Međutim, nikada ne bi mogla da ostavi radnju. Emotivno je vezana za nju.
„Drugarica, koja je iz Futoga rekla mi je da tamo ne postoji ni jedan obućar. Ja sam malo razmišljala, ali opet kada sam shvatila da bih morala ovu radnju da zatvorim, shvatila sam da to nikada ne bih mogla“- ističe naša sagovornica.
Imala je pozive za rad u inostranstvu za veoma veliku platu, ali je i to odbijala, zarad ljubavi prema svom poslu.
Rad sa ljudima joj prija. U radnju svraćaju zanimljivi ljudi, sa raznim pričama. Oplemenjuje ona njih, kao i oni nju. Mušterija, koja je naišla za vreme našeg razgovora, pohvalila je Jelenu kao vrsnog majstora za obuću i kao nekoga ko je dobar čovek.
Da li bi ti obućarstvo bilo hobi i kada bi imala neki drugi primaran posao?
„Apsolutno. Sve što radim radim iz ljubavi. Kao i što pravim razne kaiševe i narukvice od kože. To me sve privlači“- uz osmeh odgovara Jelena.
Kaže da obućarski posao nije ni malo lak. Da sve što se radi mora da bude precizno, sa dobrim materijalom i sa dosta utrošenog vremena.
„Svi misle da je, recimo, lepljenje đona lako, ali varaju se. Iznutra se ubaci parče, podmažu se obe strane i prošije se mašinom kako bi sve to držalo i tek onda se vraća đon. Mora da se nađe pravi lepak, da se proceni koji je materijal“ – ukratko je Jelena objasnila jedan proces popravke obuće.
Ističe da je najveća reklama njene radnje to što svi hvale kvalitet njenog rada. Veruje da stari zanati imaju budućnost, jer zanat je zlatan i da oni ljudi koji se bave bilo kojim zanatom uvek će imati posla.
