Danica Đokić: Svaki dan je moja sloboda
Foto: Marija Stanojević

Tvoje iSerbia putovanje traje duže od godinu dana. Šta te je privuklo da se prijaviš baš na konkurs za novinare našeg portala?


Znate one skupe slatkiše u kući, koje odrasli čuvaju za goste? Tako je visoko i privlačno meni izgledalo novinarstvo, kojem nisam prilazila, misleći da nisam dovoljno zrela. Verovatno sam jedna od retkih mladih ljudi koji u toj profesiji vide nešto dobro, pošto je kod nas ona maksimalno ocrnjena. 


Gledala sam je iz prikrajka, slušajući pojedine ljude koji se njome bave i zavidela im na hrabrosti, doslednosti i slobodi koju neguju bez obzira na sve. Poželela sam da budem kao oni ’’kad porastem’’, a iSerbia mi je pružila odličnu šansu za početak, da probam, vidim kako mi ide, steknem iskustvo... Mislim da sve to za sada odlično ide i nadam se da ću jednom ipak ja, umesto gostiju, dobiti te slatkiše


Tvoj istraživački rad o propasti rokenrola na našim prostorima je prvi tekst koji ima čak tri dela. Kako si odlučila da pišeš baš o ovoj temi i koliko je bilo zahtevno napisati ovaj tekst?


Umetnost i kultura Jugoslavije, pogotovo Novi talas, veoma me interesuju i često su tema i mojih radova na fakultetu. Da sam mogla da biram kada ću se roditi, sadašnje godine bih verovatno imala ’80-ih i bila bih deo svega toga. Ovako mi ostaje da o tome čitam i slušam.


Cilj tog rada je bio da shvatim(o) da li je tu zaista reč o propasti, ili ne, a to svako može videti drugačije. Gledajući iz sadašnje perspektive, kada sam toj temi posvećenija, tekstovi su mogli da budu bolji. Ipak, iz one kada su nastali – najbolji su mogući, a u tome mi je neizmerno pomogao i dragi Peca Janjatović, koji je hodajuća Enciklopedija ex-Yu roka (a jednu je i napisao).


Veoma si svestrana – pišeš, fotografišeš, baviš se omladinskim aktivizmom. Na tvom Fejsbuk profilu često možemo naći slike poslastica koje sama kreiraš. Kako je poslastičarstvo ušetalo u tvoj život i kakvu ulogu igra?


Poslastičarstvo sam upisala neplanirano i nepromišljeno, uporedo sa redovnom srednjom školom. Taj hir svoje ambicioznosti sam platila i ležanjem u bolnici zbog premora, te sam morala da ga pauziram. Ipak čuveni jarčevski inat mi nije dozvolio da ne ostvarim svoj cilj i, eto, krajem 2018. godine sam diplomirala i zaradila i otplatila školarinu. Što se uloge te profesije u mom životu tiče, za sada je isključivo ljubavna, ali možda jednog dana... Ko zna... Ako od poslastičarstva nema ’leba, bar ima kolača. 


Marko Vidojković, Zoran Kesić i Remi iz grupe „Elemental“ samo su neki od javnih ličnosti koje si intervjuisala za naš portal ili pisala o njihovom životu i radu. Na koji način biraš svoje sagovornike i kako se pripremaš za intervjue?


Pomalo sebično, ali iskreno - biram ih po principu ličnog dopadanja. U krajnjoj liniji, ispod tih tekstova stoji moje ime i i imam pravo na to. Iz tog razloga su ljudi koje intervjuišem, ili o kojima pišem, oni čiji rad privatno poštujem. Nije nužno da volim sve što stvaraju ili čine, ali jeste da sam ubeđena da to rade po sistemu vrednosti koji lično zastupam.


Za intervjue se spremam slojevito, jer smatram najvažnijim zadatkom da novinar stekne osnovu zahvaljujući kojoj može da vodi razgovor sa nekim. Sa druge strane, džabe i osnova i teorija i brdo informacija, ako ne umeš spontatno da navedeš sagovornika da razgovarate i u trenutku smisliš pitanje. Ponekad mi se čini da kao novinar moraš mnogo dublje da zalaziš u reči koje dobijaš od druge strane, ali mi to uopšte ne pada teško, jer obožavam ’’ono moje psihologisanje’’.




Kada bi morala da izdvojiš jedan svoj tekst koji si do sada napisala, koji bi odabrala i zašto?


Svi tekstovi su kao moja deca. (smeh) Zaista mi je teško da odaberem jedan, jer svaki smatram ličnim rastom i napretkom. Dobro, ovo zvuči kao da sam BDP. Šalu na stranu, recimo da bi to bili tekstovi o Dragani Ćosić i Zoranu Kesiću. 


Njima sam pristupila najemotivnije i sa velikom pažnjom, upravo zato što nisu intervjui, već tekstovi kojima pokušavam da prenesem razloge zbog kojih ta dva lika i njihova dela imaju značaj u mom životu. Prema reakcijama čitalaca, rekla bih da sam uspela i više nego što sam očekivala. 


Nakon uspešno obavljene prakse u rubrici Vesti, unapređena si u asistenta urednice rubrike iFemin. Možeš li da uporediš rad u ove dve rubrike i šta je obeležilo tvoj dosadašnji rad u njima?


U Vestima sam ja bila ta koja stiče svoj stil i vežba tehniku, dok u iFemin pomažem novim novinarima u tom procesu. Mogla bih mnogo da pišem o iskustvima, ali suština je da je sve sazdano od vrednih ljudi, dobre energije, bitnih, korisnih i zanimljivih tema, a u tome može samo da se uživa.


Ljubav prema muzici odvela te je na portal Balkanrock, gde radiš/volontiraš kao novinar. Po čemu je ovo iskustvo jedinstveno i šta te je podstaklo da se priključiš timu? 


Portal Balkanrock mi je dao priliku da se upoznam i sa muzičkim novinarstvom, a ja sam neko ko voli da isprobava nove stvari i igra se. Takođe, on mi je i motiv da više učim o nekim temama, jer ne mogu da pišem o njima, ukoliko ih ne upoznam. 


Ne stižem da se posvetim tome onoliko koliko bih želela, ali ne odustajem. Kod priče sa sjajnom ekipom Balkanrock-a mi se najviše sviđa što svaki njen akter ulazi sa posebnom emocijom prema žanru i onda je prenosi drugima. S obzirom na to da sam osoba koja u svemu traži emociju, htela sam da se oprobam i u ovome.


Interesovanje za kulturu i želja za informisanjem odveli su te u „Reflektor teatar“. Na koji način doprinosiš razvoju ovog omladinskog pozorišta?


Profesionalno – Reflektor teatar je nezavisno omladinsko pozorište. Privatno – Reflektor teatar je porodica. Bila je julska noć ispred Muzeja Jugoslavije kada sam zvanično postala deo RT-a. Njihova, tj. tada već naša, predstava „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi’’ oterala je kišu i naterala suze, ali ne one od tuge, već od iskrenosti. Ljudi su bili i nasmejani i uplakani, grlili su se, pričali i sve je izgledalo tako živo i lepo. Eto, to je Reflektor teatar: u njemu nema mog ili nečijeg doprinosa – mi doprinosimo zajedno i budimo osećanja. 


Svi radimo sve: od nošenja i peglanja kostima, postavljavanja scenografije, reklamiranja, pa sve do onih slatkih putovanja i druženja. I baš je to suština - osećati svaki atom pozorišta. I voleti ga. I dati mu sebe. Samo se tako osećaš korisnim. Ni u Reflektoru, niti bilo gde drugde, ne menjam svet, ali pokušavam da uradim nešto korisno za njega. 

Kako Danica uspeva da pronađe slobodno vreme pored mnogobrojnih aktivnosti i kako ga provodi?


Iako bi mi to nekad mnogo značilo, još uvek nisam uspela da otkrijem kako se pronalazi vreme i svaki dan mi traje isto kao i drugima – 24h. Kada u okviru jednog dana imam slobodno vreme? Uvek. Jer je za mene svaki dan, svaki sat ili minut, moja sloboda koju se trudim da pametno iskoristim. Aktivnosti koje mi ispunjavaju dan smatram ličnim izborom, a ne okovima kojih ne mogu da se oslobodim. Onog trenutka kada se probudim i uz prvu kafu pomislim da me ono što sledi čini nesrećnom, tada počnem da menjam stvari. Što se tiče privatnosti, tj. porodice i prijatelja – ne postoji dan kada nešto može da bude važnije od njih.


Nedavno si radila u okviru Mikser festivala. S obzirom na to da je reč o jednom od najznačajnijih festivala kod nas i u Evropi, koji promoviše kulturu, nauku, umetnost itd, kakva iskustva si ponela odatle?


Ove godine je održan jubilarni 10. Mikser festival, a ja sam imala tu čast da budem koordinator dečjeg programa. Činjenica da učestvuješ u organizaciji internacionalnog festivala, koji ima nekoliko stotina učesnika i održava se na skoro 10 lokacija u Beogradu, doprinosi povećanju doze odgovornosti, ali i pojačava adrenalin, a ja obožavam nove prilike i uzbuđenja. Nije bilo doba dana kada mi nisu stizali mejlovi, ili mi zvonio telefon. 


Tokom festivala sam po 18 sati dnevno bila na nogama. Jedan čak i na štiklama. Jela sam s nogu i popila litre kafe, ali se isplatilo. Tek sad kada je sve prošlo shvatam da sam se dobro snašla i to me čini zaista ponosnom, baš kao i rečenica koju mi je par dana pred Mikser, kada sam bila gotovo sigurna da se neću snaći, rekao direktor festivala i dragi profesor Ivan Lalić: ’’Ne brini, Mikser je sada tvoja nova porodica.’’

Dobro, iznad svega mi je značila i poruka mog druga: ’’Biće sve okej. Uveče ćemo da se napijemo.’’ No, nećemo sad o tome... (smeh)


Studiraš Menadžment umetničke produkcije i medija na Fakultetu savremenih umetnosti. Koji su tvoji planovi za budućnost – da li će tvoje zanimanje biti spoj svega što si do sada radila ili planiraš da se usmeriš ka nekoj određenoj oblasti?

Šta će biti sutra zavisi od toga koliko se luda probudim, a moje ludilo ume da pokrene, promeni ili zaustavi razne akcije. Dokle god sam odgovorna samo za sebe, slobodno tražim i igram se u raznim oblastima. Ne vidim život kao jednosmeran put i obožavam da lutam, jer samo tako upoznajem i sebe i svet, a toliko je toga za upoznati...

Pokušavam da smisleno spojim poslastičarstvo, turizam, novinarstvo, pozorište, aktivizam, fotografiju i rad sa decom, ali mi tu čak ni Pinterest ne pomaže. Ako neko ima kreativnu ideju, slobodno neka mi javi. Do tad mi ostaje organizovanje sopstvenog haosa i uživanje u njemu.