Zoran Kesić: džentlmen i buntovnik
Jovana Tomašević

Neretko smo u njegovim intervjuima imali priliku da pročitamo kako su njegovi roditelji, po nagovoru bake Milanke, odlučili da njihov sin Igor dobije sestru. Međutim, tog 26. jula 1976, ipak se rodio dečak – Zoran Kesić.

Rođeni Čuburac završio je osnovnu školu na Vračaru, a potom XI beogradsku gimnaziju. Aktivno je igrao fudbal do svoje 20. godine u „Sinđeliću” i „Milicionaru”, a želja o kojoj i danas govori, bila mu je da postane profesionalni fudbaler i zaigra za reprezentaciju svoje zemlje. Put ga je, ipak, odveo u drugom smeru. Naime, nakon gimnazije pokušao je da upiše režiju na FDU, ali je oba puta bio prvi ispod crte, pa, kasnije, revoltiran, više nije ni pokušavao. Međutim, majka mu je poslala podatke na adresu Studija B povodom konkursa za nove novinare, gde je počeo da radi još sa 18 godina pod oštrim okom Đoka Vještice.

Ljubav prema kameri

Na ovoj televiziji je radio prvo kao reporter „Jutarnjeg programa”, a kasnije kao voditelj emisije „Svetionik”. Iako danas Zorana Kesića gotovo svi znaju kao lice koje kamera voli, mnogi ne znaju da je on zapravo lice koje voli kameru, pa je zahvaljujući toj ljubavi kasnije postao i autor filmova u redakciji dokumentarnog programa.

Poput deteta koje dobije novu igračku, Kesa voli da rasklapa, posmatra, izučava i sklapa svaku novu priču i osobu koja zaokupi njegovu pažnju, ne bi li ona dobila neki drugačiji oblik iz kog on izvlači ono najbolje. Ili, makar, ono smešno.

Takav je i danas, a takav je bio i tada, kada je sa rancem i kamerom išao po gradu i beležio sve što je želeo. Zahvaljujući toj zainteresovanosti i sposobnosti da uoči zanimljivosti svakodnevnice, dobio je priliku da radi prvu autorsku emisiju „BG Direkt”, na televiji B92, na koju je prešao 2000. godine. 


Njegovi dokumentarni snimci petooktobarske revolucije su danas često prikazivani u brojnim domaćim i svetskim medijima, a na „Jugoslovenskom festivalu jeftinog filma” u Subotici je za četiri filma dobio pet nagrada, od 1998. do 2001. godine. Filmove čuva na kasetama, a nagrade čuvaju mama i tata.

Privatna arhiva
Privatna arhiva

Vojsku je odslužio 2002. godine, a nakon toga je radio emisiju „Viša sila” u kojoj je izučavao natprirodne pojave, a nakon koje počinje njegova humoristička faza. Nju započinje satiričnom minijaturom „Ozbiljne vesti”, nastavlja kultnim „Dezinformatorom” - parodijom informativnih emisija kojom je ismevao i kritikovao loše pojave i ličnosti u našem društvu, te „Fajront republikom” – njegovom ličnom studijskom kafanom u kojoj je isticao suprotno – muziku, ljubav, prijateljstvo i sve ostale lepe pojave.


Nakon „Fajront republike”, nije ga bilo na televiziji, ali se onda feniksovski vratio i od 2013. godine do danas je autor i voditelj jedne od najpopularnijih emisija današnjice – „24 minuta sa Zoranom Kesićem”.

Zbog njegovog angažmana i javnog delanja, mama i tata će verovatno morati da urede posebnu sobu samo za nagrade koje Zoran dobija, s obzirom na to da je samo poslednjih nekoliko godina proglašen „Pravim muškarcem” (2015) i „Muškarcem životnog stila” (2017), te je dobio nagrade Elle Style Awards u oblasti televizije (2014), „Stanislav Staša Marinković” za novinarsku hrabrost (2015), „Konstantin Obradović” za unapređenje kulture ljudskih prava (2018) i dr.

Mali princ crne kose

Osim što je lepo vaspitan sin, Zoran Kesić je i uzoran otac. Nezaobilazni saundtrek gotovo svakog razgovora sa njim je dečija graja, a miljenik je svakog mališana sa kojim dođe u kontakt.


Iako nije upisao režiju, nedavno je uspeo da se ostvari i na tom polju – uradviši dečju predstavu „Čarobni Kliker”. Takođe, njegov glas je i rado slušan u crtaćima, pa je tako pozajmio jednoj Gazeli u „Ledenom dobu 3”, ali i bio narator „Grinča”.


U njegovim novogodišnjim emisijama ne nastupaju estradne zvezde, već pevaju Kolibrići, a kao veliki ljubitelj stripova i neko ko je odrastao u doba drugačijih trendova, on svoju decu ne vaspitava u duhu pop-nekulture, već ih usmerava na neki lepši put: okreće ih čitanju, pevanju i igri, menjaži sličica...

Nakon rođenja prvog sina, pitali su ga kakvu promenu je doživeo postavši tata, na šta je odgovorio da se u njegovom životu promenilo to što sada ima još jednu osobu koju voli. Ovim, naizgled jednostavnim, odgovorom dokazao je svoju neiskvarenu, dečačku stranu i duh kome je u poređenju sa ljubavlju sve ostalo na svetu marginalno.

Možda je ovom „Malom princu”, doduše crne kose, neostvareni dečački san da zaigra za reprezentaciju države, ali njegov rad na televiziji otvorio mu je put ka nečem sličnom, ali mnogo uzvišenijem – više puta je zaigrao košarku i fudbal za reprezentaciju humanosti u mnogim ključnim utakmicama za nevine živote. Uručivao je ključeve za nove domove, prodavao šolje, postao prijatelj i ambasador brojnih humanitarnih organizacija i svojim doprinosom učestvovao u spasavanju naših najmlađih drugara.

U bajkama postoje dobre vile, zlatne ribice i duh iz čarobne lampe, ali kada bi u realnosti postojalo više „Robin Hudova”, poput Kese, svet bi bio mnogo lepše mesto – i oni koji imaju mnogo, davali bi onima kojima je potrebno samo malo da im se ostvari najveća želja – da prežive.

Ko je imao prilike da ga vidi, može potvrditi da u njemu postoji nešto što su posedovali velikani jugoslovenskog sveta kulture i umetnosti, poput njegovog imenjaka Radmilovića ili npr. Čkalje. Mada, koliko god poznat bio i izgledao uvek nasmejano, Kesa je samo jedan od nas.


Na ovog običnog beogradskog komšiju, u kariranoj košulji i u starkama, sa dva-tri čuperka koja večito iskaču iz pokušaja očešljane frizure, možete nabasati u šetnji Tašmajdanom kako vozi bebu u kolicima, možete ga sresti u pozorišu ili nekom kafiću, dok se po njemu stariji sin penje glumeći superheroja.

Možete ga, takođe, videti i namrgođenih obrva kako samuje, čita strip ili novine, ili gleda u telefon, ali time on samo dokazuje da je jedan sasvim običan čovek. On nije javna ličnost koja čini ono što javnost želi od njega, već ono što lično želi i oseća za javnost, a to se nekima ne sviđa.

Zbog toga ne čudi što ne mogu svi da vole lik i delo Zorana Kesića. Delu javnosti nije interesantna osoba koja, potpuno zanemarujući estradne kodekse, ostaje i opstaje na javnoj sceni. Međutim, onom drugom delu nisu potrebne hiljade fotografija sa privatnih proslava i putovanja, niti pikanterije i priče koje se odvijaju unutar njegovog doma – oni cene prave vrednosti, kvalitet i doslednost koja karakteriše Kesićev angažman. 

Jovana Tomašević
Jovana Tomašević

Kako reče Draža Petrović o Zoranu u svojoj kolumni: „(...) nikada nije pristao na kompromis da zarad rejtinga dovede u emisiju neke ličnosti koje ne ceni privatno...” (Nedeljnik, februar 2014)

I upravo je to ono što ga izdvaja i čini posebnim i inspirativnim – od samog početka, pa sve do danas je svoj. Nije dežurni zabavljač, ali jeste jedna od najduhovitijih osoba u Srbiji. Nije uvek nasmejan i ima svoje probleme, ali je uvek ljubazan i kulturan. Uvek bistrog uma i okuražen da argumentuje svoj stav, nije drzak, ali je buntovnik. U odelu, kravati i crvenim cipelama nije snob, ali je džentlmen.


Birajući društvo, nije uobražen, već samo svestan svog vremena koje želi da provede kvalitetno. Birajući nekompromisna rešenja, nije svojeglav, već zna svoje vrednosti i, pomalo dečački, prati svoje ideale i savest.

I baš kada pomislimo da se „istrošio” i da će ga zameniti neki novi klinci, on pogonom iskustva ispali nešto što ga vine iznad konkurencije. Ukoliko javne ličnosti srpskog neba posmatramo kao nadžidžgane zvezde, Kesa je, onda, Mesec – drugačiji, jasnog sjaja, spreman da svojim primerom ohrabri i inspiriše i mlađe, i svoju, i starije generacije i osvetli im put hrabrosti, truda, ljubavi...

Antoan Egziperi je „Malog princa” posvetio svom prijatelju Leonu Vertu „kad je bio dečak”. Ovaj tekst odnosi se na Kesu i sve što čini. Dok je dečak.