FOTO: Pixabay
Početak karijere liči na pubertet – postoji velika energija, ali bez jasnog usmerenja, pobede i porazi su veoma dramatični, biti odrastao kao krajnji cilj na trenutke deluje sasvim blizu, a odmah zatim nepremostivo daleko. Sa velikim zadovoljstvom se završi školovanje prvo, drugo, treće, kao poslednja stepenica pred zlatnim kapijama zrelosti, kad ono međutim! Vrata su zaključana, okačen znak "Molimo, sačekajte". Posle nekoliko pokušaja cimanja brave, ne preostaje ništa drugo nego sesti na prag i poslušati znak.
Zaista, na početku profesionalnog života raznovrsne aktivnosti liče na zamaskirano čekanje. Prakse, seminari, letnji poslovi, volontiranje, ništa od toga nije prava stvar, ne ono što smo zamislili. Čekamo rezultate, odgovore, svoje ime na spisku izabranih. Čekamo i pitamo se – hoće nekad nešto da se desi?
Realnost je takva da neće ništa da se desi, bar ne u obliku trijumfalnog trenutka, kao kad Roki uspe da se popne na vrh stepenica. Život nije film, niz velikih događaja povezanih simpatičnim anegdotama. Ne postoje određujući trenuci koji se mogu zabeležiti kalendarom i satom, već su upakovani u haotični proces za koji se pogrešno misli da je gubljenje vremena. Mladi često osmišljavaju neverovatno detaljne planove i rasporede svoje budućnosti, bez mnogo mesta za improvizaciju. Kako to obično biva, desi se neočekivani kiks i izmaštani ciljevi kao da zauvek padnu u vodu, kao da nema mesta za pokušaj, već sve mora da bude odmah, sad, odmah. Otud nadanje da će nešto odlučujuće da se desi deluje toliko potrebno koiko i uzaludno... sve dok ne shvatite, ali zaista ne shvatite, da se malo šta dešava kako ste zamislili kao glavnog junaka svog malog sveta.
Planiranje je u redu, dok god se njima ne postavljaju nevidljive granice koje koče pojavljivanje neočekivanih šansi. Uspeh, kao i sreća, ljubav i sve najlepše što želimo drugima za rođendane nije nešto što se može zakucati kao kočić tokom planinarenja. To je proces koji teče svojim ritmom.
Svako postignuće je jedna od cigli koja proleti kroz ruke dok gradimo svoj put. Osećati se uspešnim znači uhvatiti taj trenutak, pozlatiti tu ciglu kao podsetnik da je jedan deo puta završen. Jednog dana, kada se osvrnete, veliki napori koji su izrodili naizgled male pobede trebalo bi da imaju smisla.
Dakle, kao neko ko je na početku i bori se sa karijernim hormonima, mogu samo reći – zadržite ciljeve i zaboravite na raspored. Predomislite se ako vam stomak tako kaže. Idite svojim poslom, svesni svega što ste postigli – sigurna sam da nije zanemarljivo. Odlučite da je za vas uspeh kada čekanje postane prilika za korak dalje, glad za boljim. Grabite napred, samo budite dovoljno mudri da se okrenete i poštujete pozlaćene cigle iza sebe.
Dragana je oštra na rečima... dok je ne raznežite.
Pročitajte i:
Muzika iza pozadine: Canzone per Te
Zašto je značajno celoživotno učenje?
Oni su iStupili: Upoznajte naše govornike
