Sunce
Bones are sinking, bones are sinking ...
Prilazim prozoru dobro mi poznate sobe, iz koje sam se iselio sa 20 godina. Gledam pravo ka ulici u kojoj sam proveo detinjstvo, kad ono umesto ulice, na tom mestu teče reka. Zelenkastosiva, boje slične asfaltu, voda je oticala neprirodnom brzinom u smeru ka mojoj osnovnoj školi. Ličila je na pokretnu traku. Jasno vidim dvorište prekoputa, odlično poznajem tu ogradu, česmu i fasadu, generacije kučića i mačaka što su tuda tumarale, ali ne mogu da im priđem. Zarobljen sam na prvom spratu svoje kuće i zatečen prizorom izolovanog ubrzanog snimka. Nešto mi izmiče. Ne znam da li sam više zbunjen ili uznemiren mističnim osećajem da ta reka mora stati ili ja moram nestati odatle. Odjednom počinje buka. Glasni, neočekivani zvuci pomućuju mi fiksaciju ka grotesknoj reci. Sledeće sekunde ona nestaje. Otvaram oči u mraku neke druge, zavesom prigušene, sobe, do koje ono malo jutarnjeg sunca skoro i ne dopire. Okrećem se na stranu i ugledam, naslonjen na zid, ranac koji sam pozajmio za put. Bio je spakovan i zakopčan – spreman da, na mojim leđima, provede poslednji dan u Parizu.
Francuz kod koga sam odseo, rodio se na severozapadu zemlje, nekoliko godina pre mene, a u Parizu je diplomirao, zaposlio se i kupio stan na šestom spratu. Čuo sam ga, dok se u susednim prostorijama spremao za posao. Kružnim drvenim stepenicama, prethodnog dana stigao sam do vrata njegove oaze, čija lepota, širina i sklad nisu uspeli da nadjačaju moju unutrašnju disharmioniju. Iako sam ceo dan proveo u pešačenju, a nakon večere bio na bazenu i u teretani, svest mi se tokom noći nije prekinula. Regeneracija za još jedan, novi dan je izostala i ponovio se dobro mi poznat obrazac lebdenja iznad kreveta, otvorenih očiju. Kada su trenuci nesigurnog sna napokon usledili, proleteli su brzinom reke iz košmara koji ga je obojio. Ipak, pomisao da ću se sledećeg jutra probuditi u Torinu, radovala me je.
Sunčan dan brisao je tragove perača ulica, brzinom emitovane svetlosti. Buka saobraćaja i jutarnje gužve radnog dana, zadržali su se mnogo duže od nestajućih mokrih tragova sa asfalta. Kako su se perači ukrcali u kamion i dali gas, tako je za njima ostala ne samo čista, već i suva ulica. Francuz se uputio ka svom poslu skromnijim i meni lično omiljenim transportnim sredstvom. Pozdravili smo se i poslednji put sam ga video kako, vozeći svoj bicikl, nestaje u dubini parka. Uz svu želju i trud, bilo je nemoguće da i ja na točkovima upoznam Pariz. Nisam imao kreditnu karticu, bez koje nema sile pristupiti sistemu rentiranja bicikli. Ostao sam, da stojim potpuno sam na suvoj ulici. Nikad grupa, nikad dvoje, to ne uspeva kod mene ... Sunce i kapitalizam se pobediti ne mogu. Prvo determiniše prirodni, dok drugi diktira društveni poredak. Prilagodi se ili nestani. Buđenje iz košmara nije uvek izlaz. Dve trećine života provodimo budni i direktno suočeni sa realnošću, gde neočekivana rešenja skoro da i ne postoje.
Zaobilaznica oko francuske prestonice toliko je velika, geometrijski pravilna i na mapi grada dominantna - da se stiče utisak da je Pariz opasan zidinama, poput neke drevne tvrđave. Već peti dan tumarao sam u okvirima te kružnice, kao da izvan nje sve što postoji, i ako postoji, nije relevantno. Poslednjeg jutra, geografski sam bio pozicioniran na krajnjem severoistoku, gde me je samo jedna ulica delila od te granice. Bio je to običan nadvožnjak. Autoput izdignut od površine, među čijim gredama su se prostirale neke tende. Park u kom mi je Francuz nestao iz vidokruga, nekada je bio stočna pijaca. Na gradskoj periferiji, skoro do kraja '70-ih prošlog veka, stoka se čuvala, izlagala i klala. Danas, tu površinu bih najsažetije okarakterisao kao futurizam. Mnogo betona, šljunka i gvozdenih mostova koji spajaju delove parka odvojene kanalima. Na tom mestu Pariz podseća na Amsterdam. Hala za koncerte klasične muzike liči na planetarijum, igrališta za decu smeštena su na pesku, a na sredini parka, iz nižeg novoa, izdiže se staklena zgradurina. Nepristupačna je i odvojena udubljenjem, kao slonovi u zološkim vrtovima. Samo jedan most sa zaključanom kapijom vodi do njenog ulaza. Odavala je utisak centra u kom se, pod velom tajni, vrše eksperimenti i naučna ispitivanja. Čudan neki park - sterilan, hladan, tehnološki i skup. U njemu svega ima, sem zelenila.
Ulazim u metro i linijom M1 upućujem se ka poslednjoj stanici, izvan kruga, zvanoj La Defense. Po izlazu iz podzemlja, refleksija sunca sa staklenih zidova oblakodera, zaslepela me je potpuno. Kao da sam se teleportovao u neku drugu, narednu, epohu. Prostor u kome je nekada jedina znamenitost bilo groblje, postao je najveći biznis distrikt u Francuskoj. Ko god da ga je dizajnirao, bio je dovoljno human da groblje ne ukloni, već samo omeđi parkinzima i mostovima koji spajaju te oblakodere. Svuda su i čudne metalne bandere, kojima svrhu nisam uspeo da pojmim. Hodam kao senka, mene ljudi ne vide...
U prolazu između zgrada najbližih groblju, ispred sebe ugledao sam tamnoputu sredovečnu ženu, fizički sličnu Vupi Goldberg. Afrofrizuru od koje joj je, inače velika glava, izgledala još veće, ofarbala je u svetlo smeđe nijanse. Salonke, crne čarape, suknja kompletirana sa sakoom, orglica, sat i cigareta u ruci. Moderna žena! Kao da je držala revolver, a ne tihog autoubicu. To je jedna od onih osoba koje bi druge uništili bez mnogo predumišljaja, ali sebe bi našle način da spasu čak i da se dogodi smak sveta. Verovatno je neki senior, menadžer, CEE, CFO ili slična „glavić pozicija“, kojima i dalje ne razumem značenje, ali mi je zanimljivo što u izgovoru počinju istim slovima kao i reč „sida“. Jednog dana biću sida i svi će me se plašiti. Sanjam da ubijam, sanjam velika dela ... Podsetila me je na jednu ženu što radi u istoj zgradi gde i ja, i ponekad dolazi kod nas u firmu. Nikada ne kaže ni zdravo, samo pogleda prezrivo i nipodaštavački pre nego saopšti šta joj treba, kao da joj se gadim, jer radim na niskoj poziciji u hijerarhiji radne organizacije. A kada se sretnemo ispred zgrade, samo skrene pogled. Ponekad projektujem da ona nije realna i da je haluciniram, jer mi je skoro pa abnormalno da takvi ljudi zaista postoje?! Kada se sretne sa mojim kolegom, stručnjakom za to što joj treba, uvek mu se nasmeje i razmene po koju šalu. Ponekad pomislim i da tu usiljenost sa njene strane haluciniram. Toliko nema smisla za humor, da je i to ekstremno. Ima samo odbojnost i oportunizam kao životni imperativ. Ova Vupi, nije se razlikovala samo po boji kože i zapremini glave, već i po tome što me je dugo i direktno posmatrala. Prvo me je odmerila, a onda fiksirala očima u moje oči, sve dok je nisam prošao na puti ka groblju. Šta ovaj umišljeni turista predstavlja? Koja je njegova svrha, sem što kontaminira moj prostor za puš-pauzu? Zašto ga neki šinter ne ulovi i izopšti iz mog kapital-bruto-neto distrikta, kao i sve ostale lutalice. Ispod časti mi je da srećem takve pojave! Krajnje je vreme da se ovaj svet isparceliše teritorijalno, tako da više ne moram da srećem platežno nemoćne i neuspele pokušaje bitisanja. Sada kada im se vratim gore, neki junior ća najebati. Može mi se!
La Defanse nije mnogo veliki. Ima dve metro stanice, čije je odstojanje na površini popunjeno šetališnom zonom koja simetrično seče koncentraciju svih tih objekata. Iz veštačkog peska, na samoj sredini ulice, izbijaju stabla poput aveti. Poluzakržljalo jednobojno drveće bez plodova, popunjavalo je taj instant prostor na iznenađujuće adekvatan način. Iako je ličilo na skup monstruma nastalih prirodnom greškom, lepo se uklopilo u takvo ukruženje. Kažu da se kosti ispod zemlje vremenom pomeraju, tonu i emigriraju. Kosti su smrt, a sunce je život. Sablasno drveće La Defansa, kao da je proklijalo iz kostiju groblja u neposrednoj blizini. Njegov prirodni proces razvoja prekinuo se u okruženju gde se vazduhom širio imperativ profita. Ništa nije sveto, sve je bruto i neto, sve je zabava ... Kada se pogleda u pravcu ka gradu, u daljini, na kraju te avenije, vidi se trijumfalna kapija, iz ove perspektive mala poput igračke iz kinder jajeta. Kada sam pogled usmerio udesno, između dve zgrade ugledao sam štapić poznatiji kao Ajfelova kula. Kosti su krenule ka tom pravcu.
Na samom dnu najvećeg šetališta, dizajniran je plitki bazen iz kog izviru metalni stubići. Moj poslednji sat u Parizu, poklopio se sa pauzom za ručak zaposlenih koji su izneli svoje posude, sendviče i napitke i smetili se uz obalu sintetičke vodene površine. Osećao sam se kao uljez. Nikada nisam bio autentičniji hobo. Sunce je počelo da me peče. Isto ono sunce sa kojim sam se posvađao nekad davno kada sam živeo u sobi iz koje sam te noći video reku umesto ulice. Odložio sam svoju jaknu, ranac, duksericu ... čak sam i patike izuo, kako bih se rešio osećaja tereta i nelagode. Nisam mogao da udahnem i želeo sam čak i kožu da skinem sa sebe. Nije popuštalo. Naravno da nije popuštalo. Bili su to simptomi proleća, koje me uvek dočeka nespremnog. Zatvorio sam oči, jer to je bilo jedino oruđe protiv sunca. La Defens je lep. La Defans je budućnost. Njegova rigidnost, infrastruktura i funkcionalnost pobediće svaki pokušaj individualnosti i suštinke slobode. La Defans je satelit Pariza, koji će na kraju odigrati ulogu sunca. Sve će se vrteti oko njega. I već se vrti. The time is now.
Nastavak sledi...
Pročitajte i:
ISTANBUL - Neke džamije nikad ne polete, 1. deo
BERLIN - Prostorna refleksija ega, kraj!
BERLIN - Hronična rasterećenost
