FOTO: Break
Stigli smo.
Na zidovima – zgnječeni komarci, zgnječen pauk, dve krš slike (jedna isečena iz novina), u krš ramovima. Kuhinja – poluprazna, nema ni sunđera za sudove, bukvalno dva tanjira, po dve šoljice, viljuške, kašike i dva noža... i rešo koji funkcioniše po principu – gurni kabl u struju i obe ringle se uključuju. Okretao ti na kec, dvojku, četvorku ili nulu – nema promene. Kupatilo – buđava zavesa koja visi između lavaboa sa skorenim kamencem i vece šolje; vrlo slab pritisak svuda, a vodokotlić ne radi i toliko je bučan da planiramo da zavrćemo ventil kako bismo mogli da spavamo. Fioke – iznutra ispisane na engleskom i srpskom, najviše o stealing whore cleaner i o tome kako je ukrala money from my purse, i da se preporučuje da nipošto ne ostavljate novac na vidnom mestu. Svuda – nesnosna vrućina. I klima koja te mami sa zida kao spas za koji kasnije saznaš da košta dodadnih 5 evra po danu.
Moja prva reakcija Ma dobro, nije tako strašno... i manje-više svestan napor da budem pozitivan... ali!
1. Zaista ne želim da kukam.
2. Nemam razloga da kukam.
3. Provodim se fenomenalno.
Ovaj post je o tome kako je odmor iz pakla ubrzo postao nezaboravno, divno iskustvo i kog đavola zapravo uživam u svemu ovome (sad bez ikakvog svesnog napora da budem pozitivan). Jesam li ja mazohista?
Igrom slučaja sam imao prilike da se u poslednjih godinu-dve naputujem više nego u prethodnih deset. Nedavno sam proveo mesec dana u Norveškoj, vratio se u Srbiju, i posle manje od deset dana na relaciji Beograd – Zlatibor iliti prijatelji – porodica, zaputio sam se na more.
Tako sam završio ovde, na Krfu, smešten u ovu shithole kako je popularno nazivaju po pomenutim fiokama.
Kada mi je prijatelj iz Norveške juče poslao poruku Italija je dobra. Kako je u Grčkoj? , u sličnom maniru sam mu odgovorio Kavos je maleni grad ispunjen mnoštvom pijanih Engleza koji piju i dok čekaju u redu za lekarsku pomoć. Inače, na svakih trideset metara stoji Surgery 24/7.
U tom gradiću (za koji može da se kaže da zapravo nije gradić) odvija se čitava priča o odmoru iz pakla koji mi je definitivno jedan od najlepših odmora u životu.
Šta se desilo?
Pre svega, bez obzira gde bio smešten – u šupi, šatoru ili podrumu – činjenica je da sam na moru, dakle srećniji sam od velikog broja ljudi koji nemaju novac za letovanja na moru. Srećniji sam i od velikog broja mladih (a i starijih) koji nikada nisu bili u inostranstvu.
Da se ogradim, ne kažem da je u redu da ljudi iznajmljuju sve i svašta (nekoliko njih su zaista smešteni u podrumima prekoputa, koje lik naziva apartman ili studio). Ali, OK, hajde da ne dramim, već budem zahvalan na tome što imam.
Svi mi svakog dana, o svima i svemu donosimo sud koji je uslovljen gomilom kulturoloških obrazaca i svakakvog prtljaga koji vučemo sa sobom, a svi mi, svakog dana i u svemu, mislimo da smo baš mi u pravu. Hajde da, bar na odmoru, a bilo bi dobro da to radimo i inače, probamo da što češće sagledavamo stvari iz drugačijeg ugla... ili, još bolje, iz drugačijih uglova.
Tako je, kada je kasirka usred otkucavanja stvari koje kupujem mrtva hladna počela da se na grčkom dovikuje sa nekim detetom, a onda pričala na mobilnom, moja prva reakcija bila: kakav turizam, bre, sve ih treba prvo (pre)vaspitati.
U međuvremenu mi je nešto kvrcnulo u glavi – čekaj, na odmoru si, ne žuriš toliko, i u krajnjoj liniji, uživaj u trenutku, uživaj u toj ležernosti i opuštenosti. Ko kaže da svi moramo neprestano biti utegnuti i ušemljeni?
Mislim da je tako sve počelo... otvorio sam se, i počeo da uživam, ovde i sada, zahvalan na svakom novom iskustvu, jer koliko god ludo za moje obrasce i moja merila bilo – ne mora nužno da bude negativno.
Za svaki slučaj – novac sam sakrio, u redu je biti oprezan. Ali zato u svemu uživam punim plućima.
Gazda je pomogao i popravio vodokotlić, zgnječene komarce više ne gledam, a klimu smo platili – šta je tu je. Zahvalan sam što imamo novca za to.
Uživam kada pripita Engleskinja skoči od svog stola histerično vrišteći i smejući se zbog ose, a onda primeti da smo se okrenuli i kaže nam sorry.
Uživam, umesto da se nerviram, kada promoteri hvataju za ruku, zapitkuju i nude jeftine obroke, pića, krstarenja i sl. Ja se nasmešim. Maybe later, but thanks... have a nice day, a i oni se tad iskuliraju.
Uostalom, samo rade svoj posao, da li će mi spasti kruna s glave zato što su me zaustavili? Pre neko veče tako dotrči promoter u drag-u i umesto da prevrćem očima što nas davi da probamo „veliki koktel po izboru i dva šota za samo 5 evra“ – mi smo proćaskali, na kraju i naručili po taj koktel i dva šota, a vlasnica lokala, koja je tad radila za šankom, nam je na srpskom rekla hvala. (U Kavosu su inače svuda maltene samo Srbi i Englezi, i ima mnogo natpisa na srpskom.)
Uživam kada prođem kroz gomilu različitih ljudi na ulici, bili oni pijani ili ne, bili oni, na osnovu mojih merila kul ili ne, ok ili ne, zanimljivi ili dosadni... jer, nekako, baš to je život.
To je život i na poslu, to je život i na fakultetu ili u školi, to je život i kod kuće... ne samo na odmoru. Gomila najrazličitijih saputnika/sapatnika, zavisno od toga kako gledamo na stvari.
Zašto ne bismo pristali da povremeno promenimo svoj – najbolji, najispravniji i najneprevaziđeniji – ugao gledanja i prihvatili jednako pravo drugih na sopstveni?
Zašto ne bismo više pažnje obraćali na ono što imamo, umesto na ono što nemamo? Ili bar podjednako.
Ne želim da ovo ispadne neka teška filozofija, ali... just sayin’... kapiram da bismo bili mnogo srećniji.
Uostalom – Nije sreća ono što nas čini zahvalnima, već zahvalnost ono što nas čini srećnima, kako to kaže David Steindl-Rast .
Puno lepih pozdrava sa juga, iz shithole koja će mi nedostajati kada se završi odmor iz pakla :)
