Oblomov – lenjivac ili tragična ličnost?

FOTO: rurikov-simes

Čitajući dotično delo Ivana Gončarova, u meni su se rađala razna osećanja, od potpunog razumevanja preko osuđivanja, ljutnje i, na samom kraju, sažaljenja. Oblomov je lik romana u čijim se karakternim crtama možemo pronaći skoro svi, u bilo kojoj životnoj dobi. Odrastao kao vlastelin, gde su mu sluge od malih nogu pridržavale košulje i oblačile čarape, naviknut na bogatstvo i lenjost, nije ni iznenađujuće što se teško odlučuje za bilo kakav samostalan korak u životu, pa čak poneki put i na ustajanje iz svog kreveta.

Tako je i u samom životu. Ušuškani između roditeljske pažnje i brige, neki put smo nesposobni da sami uradimo nešto, da se osamostalimo, podignemo iz tog ležećeg položaja i borimo za sebe. Prepoznajem u tome veliki broj ljudi koji su zahvaljujući velikom gradu, ostali da studiraju „kod kuće“ i nepripremljeni na samostalnost, oslanjajući se na Zahara i Anisju kao svoje sluge do poznih godina, ostali ušuškani u svojim halatima, dozvoljavajući sebi da ih lagano hvata „Oblomovština“. Tada, u tim trenucima, najbolje je da imate prijatelje, vredne Švabe poput Štolca, koji vas bodre, koji ne dozvoljavaju da ostanete lenština, ne zbog drugih nego zbog sebe, ljudi koji prepoznaju u vama potencijal i bodre vas na borbu. Oblomov je, zahvaljujući svom prijatelju Štolcu, uspeo da napusti svoje udobno gnezdo u krevetu i i zađe među ljude.

Ipak, ljubav je ono što nas sve pokreće, taj neplanirani trenutak je uvek neprimećen odmah, iznenadan, trivijalan i beznačajan. Olga je tu da bi preokrenula Oblomov život i njega kao ličnost izvrnula naopako.

Onlajn_kurs_ATP_manji.gif

Slušajući sada Casta diva-u, pokušavam da doživim taj njegov emocionalni trenutak kada je, slušajući Olgu koja to izvodi svojim anđeoskim glasom, pronašao izlaz iz svoje pospanosti i učmalosti. Ljubav je razlog, ali i posledica naših odluka. Odjednom, Oblomov više ne spava do podne, ne sedi u svojoj sobi, niti poznaje svoj stari halat. Eno ga, trči da se vidi sa Olgom, da joj ispriča sve što je u tom danu saznao, pročitao i naučio. Našao je volju za buđenjem.

Dižem oči sa stranica knjige i posmatram ljude u „Oblomovu“. Šta je to što vas sve inspiriše? Nekome je to posao, nekome porodica, nekome sport... Oblomovu je to bila ljubav, ali ne zadugo. Čitajući dalje roman, počinjem da otkrivam Oblomovljev strah. Strah je ono što nas, uglavnom, sprečava da postanemo veliki ljudi. Strah od okoline, neuspeha, poraza, pa, na kraju, strah i od ljubavi i sebe samih. Kada je naišla samo mala prepreka u njegovom životu, on joj se prepustio. Pobedila je lenjost, plašljivost i na kraju još jednom „Oblomovština“.
oblomov.jpg

FOTO: Bentley Rumble Blog

Zašto se baš ovaj lokal zove tako? Verujem da je onaj ko je dao to ime dobro poznavao „Oblomova“, a šta je sa ostalim ljudima koji tu dolaze? Da li oni prepoznaju u tom vazduhu mesta, notu starine, lenjosti i prestanka borbe? Bravo, treba biti hrabar i lokal nazvati imenom ovog književnog lika, a treba biti još hrabriji i voleti to mesto.

Oblomov je lenj čovek. Životne okolnosti su ga „naterale“ da radi ono što mora, a to je da po ceo dan leži i ne radi ništa. Na samom početku dela se otkrivaju njegov karakter i sudbina. „Ama, znaš li ti, Andreja, da se u mom životu nikad nije razbuktao nikakav ni spasonosan, ni razorljiv oganj? Život je moj počeo od gašenja. Čudno je, ali je tako! Od onoga minuta kad sam sebe poznao, osetio sam kako se već gasim... I tako je, dragi moj Andreja, prošlo dvanaest godina: pa već nisam ni hteo više da se budim“.

Od početka je izabrao da ostane „ugašen“, sam, pravdajući se time da ih je mnogo takvih kao on i da mu ništa u životu ne predstavlja posebnu vrednost. Oblomov je takođe i tragična ličnost. Tragičan je u smislu da je prihvatio život zdravo za gotovo, bez borbe. Taj životni stav je tragičan. Prepustiti se talasima života bez grčenja.

Polako uzimam svoje stvari i odlazim iz „Oblomova“. Ovo je jedan divan kafić, sakriven u hladovini zidova, od slučajnih pogleda i radoznalih prolaznika. Nosi u sebi tu crtu Oblomovljeve sigurnosti, taj kutak mira i tišine gde si sam na svome, bez obzira na to ko te okružuje. Tu si spokojan, bez nepotrebnih problema i misli, zavaljen u svoj san, miran i dremljivo nasmejan. Samo, kada izađete iz dvorišta tog sna, molim vas da Oblomova ostavite za sobom. Život je ipak malo drugačiji od te hladovine, kojoj uvek možete da se vratite kad god poželite.


Irma je zaljubljenik u knjige i fotografiju. Smatra da je pozitivan stav i osmeh ono što održava ovaj život savršenim, a u tome joj mnogo pomažu i knjige Pračeta, uz pomoć čijeg humora još više širi osmehe svih oko sebe.