FOTO: Facebook
Često, delanje volim da zamenim rečima, opravdam na trenutke sopstvenu lenjost, ubedim sebe da je kreativnija od tuđe, uštedim malo budućnosti i padam u dane koji nikada nisu bili moji, a lako se napravim da jesu. Jedna me Olga svakodnevno zove da što pre preletim kod nje u Njujork i da ne izvodim više. Obećava mi da će mi se Njujork dopasti, da je svakim svojim uglom izrastao za mene kao i za milione drugih nesrećnih ljudi i da ne bi trebalo ni o čemu drugom da razmišljam, nego da samo dođem. Ostavim sve i dođem. Zatičem se noćima kako tumačim sajt američke ambasade, nikada duže od desetak minuta, uopšte ne razmišljajući o odlasku, nego eto, kao pratim, krivim ekran laptopa što dalje od sebe, dok mašinu potpuno ne rasklopim do granice pucanja, onda se vratim jednom te istom piscu i čitam iznova i iznova jednako otvorene stranice: ovaj naraštaj...pod zvezdama, iznad vode, samo je bogatiji iluzijama; inače u svemu sličan drugima. I tako čitavu prokletu godinu. Zaljubljena u taj naraštaj, bogatiji iluzijama i ničim drugim, htela bih celog da ga primim u sebe, jer se ni u čemu drugom ne prepoznajem do u višku iluzija i fantazije, tolikom višku da ne znam šta ću sa njim, pa mu dopuštam da trune u mislima. Dreknem ponekada da niko ne čuje: Ivana, za boga miloga, prohisterišem u izbalavljeni jastuk, podrignem po koju smrdljivu rečenicu u Wordu, ali ponavljam da to nije to. Đavo mi kriv što u okrilju patetike, ne umem da pišem za istoriju.
Ne može to tako lako, da pišeš isključivo poetičku istinu, a da konstantno pišeš, kada unapred znaš koliko si mali. Kada sam u JDP‒u gledala izvođenje Mileninih Zmajeubica, plakala sam kao da sam celog života pre toga bila zapeta puška. U jednom momentu sam pomislila da ću i da propišam suze po celom sedištu. Nikada ranije nisam jecala u pozorištu. Valjda je moralo jednom da se dogodi. Onda se setim Tina Ujevića, kako se Mladobosancima, gotovo kao nijedan kog sam pročitala, zahvalio rečima: Vi ste ostavili svojemu narodu i njegovoj sunčanoj budućnosti nešto više nego kakvu zbirku stihova ili niz članaka; čitavu jednu antologiju primjera! I malo pre toga: Danas ste samo prazna riječ, samo slika i uspomena, samo tragički i otrovni stimulant našeg gnjevnoga i crvenoga duševnoga života. Dapače, dragi Ujeviću, mora se piti jer mi ne viđamo Parižane bez nosa, ruku i duše. Nama su komšije takve, veoma često i roditelji, a ponekada smo takvi ‒ i mi sami. I pijemo gore nego što si umeo ti. Skoro, pa kao svinje. I ti i Raka biste se postideli.
FOTO: Aleksandar Angelovski
Trebalo bi ispisati srditi tekst, prštati gnevom, predstaviti se gorostasno, zaljubljeno, ispitivački. Tako se to radi sa oduševljenjima. Međutim, tužno je biti mlad. Sa opasnošću da navučem nečiji prezir, ponoviću opet da je najednom ispalo tužno biti mlad. Pogotovo ako ti nikada ni na kraju pameti nije bilo da izigravaš dekadenciju. Možda nam je potreban novi Skerlić, dobre batine, ili još veći minus na računu da se prisetimo šta je nekada značila ona želja za slobodom. I biti slobodan. Da pišeš svoje reči, igraš vlastiti teatar, pevušiš dahom neku novu muziku, premlatiš pokojeg lažova, naučiš rođenog mlađeg brata da ne sme nikako da se budi nakon tebe. Onda da napraviš majicu sa likom Gavrila Principa, malog Grabeža ili Nedeljka Čabrinovića i postaviš sebi pitanje da li si do današnjeg dana uopšte uspeo nekoga ili nešto toliko da voliš da bi pristao da se uništiš za to. Jer, prava se ljubav uvek krila u lepoti napuštanja.
Na meni je ostalo da pripremim par tribina na ovu temu. Obećala sam mnogima i svi su dobrodošli. A već je novembar. Verujem da će ići lakše, nego pisanje. U takvim okolnostima nisi sam u nesposobnosti da zauvek odeš. Doći će ljudi, nadam se oni najmlađi. Možda ću ih jedne večeri toliko maltretirati, govornike gurnuti u publiku, zaključati nas sve u prostoriji i čitati Andrića naglas. Bilo bi lepo da nekome nakon toga padne na pamet da me protera iz zemlje. Olga će sačekati, kao i jedan fini Sarajlija u Nemačkoj. A ako bude tako, neka i nas i Mladu Bosnu i sve ‒ đavo nosi! Meni se ipak ostaje.
