FOTO: Lična galerija, Grčka
Nekoliko haljinica, majica i šortseva, šešira i ešarpi našlo se u mom koferu, a u srcu mnogo ushićenja zbog dugoočekivanog odmora. Rešila sam da u tom prozračnom moru udavim sve probleme, a sve brige obrišem gumicom, bar na deset dana. Tako je i bilo. Nakon deset sati vožnje, muzike i smeha, stigli smo u Toroni, malo mesto na jugu drugog prsta Grčke, smeštenom u uvali i tako zaštićenom od vetra i talasa. Ovo mirno mesto je svojom tišinom mamilo naše uzdahe i začudo raspaljivalo vatru u našim srcima. Zaista je čudno da tišina ima veću moć da natera na razmišljanje nego li najglasniji govor. Istina je da šapat mnogo više tajni otkriva.
FOTO: Lična galerija, Grčka
Postoji mnogo stvari koje se ne mogu opisati rečima, koje se samo mogu doživeti srcem. Postoji mnogo stvari koje smo uzimali zdravo za gotovo ili ih omalovažavali zato što ih nismo razumeli. Postoji mnogo stvari koje samo tihi dašak vetra u toploj noći može objasniti, koje samo talasi mogu poručiti dok nam zapljuskuju stopala, koje nam naše srce poručuje dok plivamo po tragu sunčevog zraka osećajući da možemo sve. A to i jeste konačna istina – možemo sve ukoliko se predamo i srcem i dušom onome što nas ispunjava, onome što nam donosi spokoj.
Odsustvo straha jeste pola puta do uspeha. Uspešno pliva samo onaj ko se ne plaši vode ni talasa, samo onaj ko se smelo suprotstavlja svemu što mu smeta ili se voljno prepušta onome što ga čini srećnim. Od prirode bismo mnogo šta mogli naučiti. Talasi nisu toliko opasni ukoliko pronađemo balans sa svojim telom, a nijedan problem nije toliko veliki ukoliko nađemo balans sa svojim željama. Tišina nam najglasnije saopštava šta je ono što tako jarko želimo – još mnogo novca ili mnogo trenutaka koje ćemo provesti zureći u plavetnilo neba dok voljenu osobu držimo za ruku.
FOTO: Lična galerija, Grčka
Šetnja kraj plaže, po koja limenka piva, jutarnje ili noćno kupanje – sve su to osećaji koje ne možemo opisati, ali sa sigurnošću možemo reći da je svaki od njih poseban. Sećam se jednog izlaska sunca koje sam dočekala na plaži uz misao da mi ništa više u životu nije potrebno – samo jedan zagrljaj u koji mogu da utonem, jedne plave oči u kojima mogu da se izgubim, more čija prozračnost odaje iskrenost, nebo po kome lutaju oblaci kao rukom nacrtani... Zato znam da ću još dugo moliti za malo plavetnila...
FOTO: Lična galerija, Grčka
Nakon nekoliko dana otišli smo u Hanioti, mesto smešteno u središnjem delu prvog prsta Grčke, mesto koje sakriva more najlepših boja, a sada već i mnoge uspomene. Nešto življe mesto od Toronija navelo nas je da shvatimo kako su nam noćni izlasci ipak nedostajali, kako nam je tišina Toronija šapnula da deca u nama još uvek nisu zamrla, kako je njihov žagor glasniji nego ikad i kako smo se ipak uželeli urbane atmosfere. Ipak, u Haniotiju smo shvatili kako nije bitno mesto gde smo, već sa kim provodimo vreme. Plaže raznih ženskih imena – Ksenija, Kasandra... krile su samo jednu istinu – sve su iste ukoliko ih mi ne učinimo posebnim. Možemo lutati svetom, ali čak i najzangriženiji avanturisti znaju da najveće blago može biti zakopano u našoj neposrednoj blizini, samo moramo biti dovoljno hrabri i otvoreni da to blago pronađemo.
FOTO: Lična galerija, Grčka
Ipak, vrlo je važno ponekad se odvojiti od sveta u kome se nalazimo, blago se udaljiti od svakodnevice, od naše realnosti i sa određene distance sagledati stvari, sagledati koliko smo uistinu živi, koliko smo uspeli u svojim namerama, do koje granice smo spoznali sebe i svet oko nas, koliko smo uistinu srećni i da li čista srca možemo opštiti s prirodom. Da li pred tom lepotom prozračnosti i plavetnila imamo hrabrosti progovoriti ili nas ta doza transparentnosti plaši? Mene nije uplašila, ja sam uživala u trenucima u kojima sve izgleda tako minijaturno, skoro nebitno, trenucima u kojima nestaje sve materijalno, u kojima ostajemo sami sa svojim mislima i istinom, potpuno ogoljeni, lišeni statusa u društvu i računa u banci.
Uživala sam u trenucima kada je moje srce moglo biti u harmoniji sa drvećem koje se leluja na vetru, suncokretom koje ponosno iščekuje sunce da bi raširilo svoje latice, palmama koje su me svojim granjem sakrivale od sunčeve toplote, morem koje mi je tako beskrajno poručilo da ja jesam samo malo tačka u univerzumu i, kao takva, jedini moj cilj jeste da živim, da život proživim. Konačni zaključak je da je istina da je naš život samo trenutak koji ili proživimo ili odbacimo i da bi trebalo malo više promisliti o sadašnjem trenutku i koliko ga zanemarujemo da bismo imali bolje sutra. S druge strane, šta ako to bolje sutra ne dođe? Šta ako more više nikada ne bude tako plavo, a mi smo propustili priliku da mu se divimo? Šta ako sunce više nikada ne bude sijalo takvim sjajem, a mi smo taj dan prespavali? Šta ako neko odluči da poseče sve palme i u budućnosti nećemo ni znati da su one ikada postojale? Zato ostaje samo ovaj minut koji živimo, ovo sunce, mesto na kome stojimo i svet oko nas. Zagledajte se u taj svet, nikada više neće biti isti.
FOTO: Lična galerija, Grčka
Jeca je mladi i nasmejani filozof koji vam savetuje mnogo smeha! Uživajte u svakom sekundu kao da je poslednji!
