Crnjanski u Berlinu
Digresija – Crnjanski je kao diplomata i ataše za štampu, krajem '20 godina prošlog veka živeo u Berlinu, ali koliko sam informisan, nikada nije pisao o tom gradu. To smatram velikim propustom, ne za stvaralaštvo Miloša Crnjanskog, koje nedvosmisleno obiluje žanrovki raznovrsnim delima, pa i putopisima o nekim drugim destinacijama, već za nas fanove Berlina koji smo radoznali da saznamo kako je grad izgledao u to vreme i to iz vizure takvog literarnog genija. Pasus koji sledi nije citat, već moj doprinos da inspirisan njegovim stilom, dočaram jednu od prvih slika koju sam ugledao tokom skorašnje posete Berlinu. Dakle, ambiciozni pokušaj da prostor posmatram njegovim očima. U tom smislu, ako vam se redovi koji slede učine nejasnim i dosadnim, napominjem da je u pitanju eksperiment koji je prestao već nakon 10 rečenica, i da sam u ostatku teksta ostao dosledan sebi.
Visoku katedralu okružuje manji park, neuredan i divlji, omeđen ulicom iznad i ogradom koja ga deli od susedne zgrade. Zelenilo se pruža neplanski, obrazujući mešavinu drveća, žbunja, korova i nekih beskičmenih biljaka koje su oslonac našle na toj ogradi i prikrile njene dimenzije do nivoa nedokučivosti da li joj je osnova od žice, drveta, ili možda cigle. Razgranata flora očigledno nije prihvatila tu granicu kao barijeru za svoje širenje, pa ju je kamuflirala u deo sebe i postepeno se spojila sa baštom susedstva pored, gde su parcele cveća ipak pokazivale tendenciju uređenosti. U samom parku pored temelja katedrale, sunce se probilo ka igralištu od peska gde se nalazila drvena koliba, podignuta na četiri noge i išarana grafitima. Pokretnim stepenicama izašao sam na površinu, gde nisam više bio na meti promaje vrućeg vetra koji sa sobom donose i za sobom ostavljaju glavni pokretači podzemnog Berlina - U banovi. Pozdravio me je pejzaž čiji elementi nesputanosti, kreativne aljkavosti i sublimacije u mnogome reflektuju celinu jedne od najvećih metropola Starog kontinenta. Jedino je ta katedrala, čiji se špicasti vrh probijao ka nebu još dok sam ka istom gvireo iz podzemlja metroa, stajala tu kao neki avet. Tako velika, a tako nepotrebna. Neosporno arhitektonski precizna, stilski i estetski primerena građevina, a ipak osetno neprihvaćena u tom okruženju. Bez suštine u svojoj grandioznosti, bila je providna i suvišna.
Aleksa u Berlinu – Opet sam tu!
Prošlo je 6 godina od kada sam prvi put u Berlin stigao jednog tmurnog podneva vozom iz Češke u društvu petoro studenata vršnjaka. Prag nam je poslužio kao tranzit od Beča do Berlina odakle je svako nastavio svojim putem. Vreme provedeno sa tim ljudima bilo je jedno od najgorih iskustava u druženju sa nepoznatima. Netrpeljivost je obostrano bila toliko izražena, pa nisam mogao da odolim a da ih poslednje noći ne pitam šta im konkretno kod mene smeta. Bio sam potpuno ravnodušan prema njihovom mišljenju i vođen isključivo radoznalošću. Oglasila se jedna riba, koja je ličila na krompir, sa odgovorom da misli da nikada nije upoznala goru niti antipatičniju osobu od mene! Zgražava se nad mojim sistemom vrednosti, ponašanjem, temama koje su mi zanimljive, načinom na koji govorim, kako i šta izgovaram ... da se ona pita bolje da me nema. Ostali se nisu izjasnili, verovatno zaprepašćeni transparentnošću mog pitanja koje je celo veče dodatno obojilo neprijatnim tonom. Opisivanje njih poprimilo bi dimenzije sitkoma, pa ću se suzdržati kako mi putopis ne bi otišao u pogrešnom smeru, ali napomenuću da mi se jedna Novosađanka splitskog porekla, koja mi se jedina u toj grupi u startu dopala, mesec dana kasnije kada se projekat preko koga smo putovali završio, javila na facebook-u sa porukom da joj je jako drago što me je upoznala i družila se sa mnom, kao i da bi volela da ostanemo u kontaktu. Znao sam sve vreme da tako misli i oseća i da je neutralan stav zauzela jedino neželeći da se suprotstavlja ostatku grupe na koji je bila osuđena do kraja putovanja. Ljudi zaista svašta trpe samo da bi imali društvo na putu.
Kada sam prvi put stigao na glavnu i najveću stanicu u Berlinu, Hauptbanhof, uplašilo me je njeno prostranstvo ispunjeno nivoima kretanja, natpisima, strelicama i bojama koje pokazuju pravac, kao i tamno nebo sručeno nad gradom koje sam prvo ugledao kroz staklene zidove. Spontano, bez pozdrava, razišao sam se sa saputnicima koje, izuzev ponovnog susreta desetak dana kasnije na železničkoj stanici u Amsterdamu, nikada više nisam video. Izgubio sam se u onom space shuttle-u kako bih se snašao da stignem u hostel negde na severozapadu Berlina, gde je trebalo da se nađem sa drugom sa kojim sam proveo ostatak puta po Skandinaviji, Beneluksu, Španiji i Portugalu. Tada sam se prvi put u svom životu zatekao sam u velikom i nepoznatom gradu i jasno pamtim da mi nije bilo nimalo prijatno. Bio sam pogubljen i zatečen poput životinje koja se probudila i shvatila da je izgubila svoje stado. Koliko se sećam (a odlično se sećam), nisu me pratili optimizam i euforija tipični za mladu osobu koja putuje i iz želje za avanturom i dobrim provodom lako savlađuje sve nezgode koje se na putovanjima realno uvek dešavaju. Takav sam postao kasnije kada više nisam bio baš toliko mlad, ali sam empirijski spoznao da putujući održavam stanje duha i sprečavam učestalost autodestrukcije i hronične stagnacija kojima sam izložen usled kompromisa u statičnoj svakodnevici. Sada mi nije bio problem ni da se 2 dana pred let truckam noćnim vozom do Budimpešte odakle sam leteo zbog znatno jeftinije karte, tamo nađem couchsurfing za jedan dan, na aerodromu krijem ranac ispod dukserice jer, opet zbog uštede, nisam čekirao prtljag i imao sam pravo jedino na ručni u koji ništa nije moglo da stane ... a tada sam bio uplašen i nesiguran da uopšte izađem na one ulice i u više navrata pomislio Šta mi je ovo trebalo, uništiće me stres koji donose nepoznata prostranstva!
Ipak, stihija me je navela da korak po korak uradim sve kako treba - od kupovine mape, preko upoznavanja sa logikom funkcionisanja gradskog prevoza, do šetnje od najbliže stanice do adrese hostela. Posledično, kada je sve prošlo u najboljem redu, ne samo da sam se oslobodio grča i negativnih pretpostavki, već sam se i navukao na osećaj izazova samostalnog snalaženja u nepoznatom gradu i upoznavanja istog. Mlađi, kosmatiji i čistije psihe, pre 6 godina, u Berlinu sam se prvi put osetio kao putnik u pravom smislu te reči i od tada počeo da svu svoju enegiju i resurse usmeravam da život organizujem tako da što je moguće češće budem u toj ulozi. Takođe, tada sam sebi obećao da ću se u Berlin vratiti.
Interaktivne fasade
Bogatiji životnim i, pre svega, putničkim iskustvom, iskorenio sam strah od nepoznatih ulica i zamenio ga fundamentalnim strahom od sebe i nemogućnosti da utičem na nepredvidivo poimanje okolnosti, koje se često završava anksioznošću i besom. Demoni su se nakotili kao amebe prostom deobom do nebrojivosti. Kruže oko mene kao lični sateliti, ali uvek kada se sudare sa novim okruženjem, ošamute se i izgube snagu prisustva. Spavaju kao po iglama i sa svakim šumom se vrpolje i prete da će se povratiti. Oprezno sam se suočio sa tom opcijom i pozdravio nekoliko fasada koje su me uvodile u ulicu gde ću boraviti narednih dana. Zdravo, vi ste zapravo zapadne Evropa. Da li znate da, osim izleta do Helsinkija prošlog leta, nisam bio u vašem delu sveta 3. godine. Pa i niste baš lepe, obične ste ... ali imate harizmu. Dopada mi se što vas ukrašavaju grafitima i što su vam terase prepune cveća i tih zastavica! Inače, niste pravilno numerisane. Ne možete da stojite jedna pored druge u ulici i budete označene hronološkim brojevima. Pravilo je par-nepar. Prva fasada progovara Ne i u našem delu sveta, kako si se malo pre grubo izrazio poistoveteći nas sa Helsinkijem. Druga joj šapuće, ali ja ipak čujem Ma ludak, ne obraćaj pažnju na njega. On će nama da kaže da smo pogrešno numerisane. Još jedan imigrant, i to bahati! Morao sam da se nadovežen A ne, grešite. Ja sam turista, mada preferiram reč putnik. Ovde ću biti 9 dana i onda vas napuštam. Nemam stomak da ostanem ilegalno, niti znam koji je prvi korak ka procesu legalnog boravka. A želja mi je veća od vas sve 3 zajedno, i to na gomili. Perverzni ludak, potvrđuje svoju tezu druga, dok izmičem za ugao i, naučen novim iskustvom, tražim broj 47 u hronološkom nizu. Treća se samo smeškala uživajući na suncu. Kada sam im uputio poslednji pogled pre nego sam napustio njihovu ulicu, diskretno mi je namignula, ne želeći da se konfrontira ostalima koje su me hejtovale i na čije prisustvo je osuđena. Istim gestom, nekada me je u Pragu šarmirala Novosađanka.
Šoneberg
Kakva prijatnost enterijera me je dočekala! Moderan nameštaj u prostranim sobama belih zidova i izrazito visokog plafona. Predratna gradnja zapadnog distrikta Šoneberga obilovala je aristokratskim stilom i jednostavnošću čija me je udobnost hipnotisala. Mogao sam danima da ne ustajem sa svog ogromnog kreveta smeštenog pored prozora bez zavesa kroz koji je svetlost bojila skoro ceo stan. Tu sam u pauzama istraživanja Berlina čitao engleska izdanja njihovih časopisa, sajberisao preko telefona, i odmarao se samo piljeći kroz prozor. Pogled se pružao ka zadnjem dvorištu gde se opet aljkavo zelenilo uspinjalo po stablu drveta u sredini, a nije poštedelo ni krovove dveju manjih kuća koje su podsećale na nešto što mi Smederevci zovemo - šupe. Pored zidova načičkali su se bicikli kao mravi u mravinjaku. Siguran sam da im je broj bio jednak broju stanara zgrade, ako ne i veći, jer u Berlinu bicikl je kao cipele. Što bi rekle blogerke – Must have! Svežina i miris tog stana uvukli su mi se u pore kao heroin. Na tom mestu demoni su spavali čvršćim snom, a moje putovanje i odmor poprimali su dimenziju lakoće i baze. Ispostaviće se 9 dana kasnije da je odmor, blago je reći, neadekvatna reč, čak i antonim za iskustvo u Berlinu. Nisam mogao da se nazevam, naspavam i naodmaram danima i danima po povratku ... ali stići ćemo i do toga.
Nekoliko ulica dalje tokom šetnje, ugledao sam još jednu utvaru od religioznog objekta, izrazito visoku i crvenobraon boje čija je svrha bila da pravi hlad pijaci voća, povrća i kuvanih jela koja se smesila u park okolo. Namerno sam upotrebio reč smestila, jer mi je moj novi drug Amerikanac, čiji sam stan prethodno opisao, objasnio da je to isključivo subotnji ritual, a ne statično mesto za pijacu. I pomislio sam da sve deluje pomalo festivalski, dok sam posmatrao ljude kako rasterećeno konzumiraju subotnje popodne. Svuda su ljudi, a nigde nema gužve. Kažu da je Berlin veličine Njujorka, a nastanjuje ga svega 4 miliona stanovnika. Da li iko od njih ikada uđe u one katedrale koje statiraju po parkovima, a ponekad i u ulicama gde ih od potpunog stapanja sa zgradama štite jedino ti špicevi od krovova koji se postepeno izdužuju do neba? Kasnije sam na mnogim vratima viđao katance, a jednom kada sam napravio presedan i ušao unutra, ne videh čak ni svešteno lice. Moja koleginica kaže da ih ponekad pozajmljuju pravoslavcima da izvrše neki obred kada zatreba. Očigledno da je Berlin ateistički grad, ali neverovatno kako se to odražava na verodostojnost njihovih crkava koje stoje kao posramljene. Niko ih ne konstatuje, sem po koji turista zbog lepote stila kojom su sagrađene. Iste takve u drugačijem okruženju zračile bi svojom lepotom. Ovde jednostavno nisu ničija ciljna grupa i nemaju upotrebnu vrednost. Kao što bi i lepi ljudi kada se niko ne bi za njima okretao niti vapio da bude pored njih ili sa njima, izgubili na svom sjaju i postali sumorni, neupadljivi i prazni u svojoj lepoti. Bez svrhe i pažnje polako se vene. I iako cigla ne može propasti poput ljudske kože i ožiljci se ne vide, u vazduhu se oseti da u Berlinu svaki zidić, klupica, kafić i podzemni prolaz, imaju veću i potrebniju ulogu u svakodnevici od katedrala.
Nakon 10 minuta hoda u bilo kom pravcu, pojavljuje se saobraćajni čvor sa natpisom S koji kontrastira podzemne U banove. Bez tih sistema grad ne bi ni postojao. Oni su apologija odsustva gužvi na ulicama i one teze da si u Berlinu uvek u pravo vreme na pravom mestu. Svuda se stiže lako i brzo. Lepota nije kategorija koju stanice banova poznaju i koje im je relevantna da bi ih odredila. To su simboli Berlina sa jednom od glavnih uloga u postavi grada. Na sredini bulevara iznad kog prolazi čuvena S-ban stanica Zoologischer garten, a do koje smo stigli pešice tokom misije upoznavanja Šoneberga, u gomili restorana i tržnih centara, uspela je da se izdvoji stara crkva postvaljena kao raketa na sred prometnog distrikta, arhitektonski zanimljiva usled manimalizma i nedovršenog krova. Ka njoj vodi šetalište između dveju saobraćajnih traka bulevara ukrašeno modernim spomenikom koji svojim oblikom izuvijanih, i u jednom delu prepletenih, cevi formira prolaz. Popeli smo se na vrh jedne od zgrada na kojoj je bio kafić sa pogledom na celo susedstvo. Kada sam ugledao zološki vrt i Viktorijin kružni tok u daljini oko koga se obrazuje džungla od najvećeg berlinskog parka Tiergartena, setio sam se da sam tu već bio pre 6 godina. Iako sam imao malo vremena, stigao sam i do dela grada gde sam se sada nalazio, samo sam mu prišao sa suprotne strane, dolazeći u smeru od Alexander platza. Tada sam rekao da ću se vratiti da potvrdim tezu o vrlinama Berlina i, gle čuda, bio sam dosledan svojoj želji. Opet sam tu!
Drugi deo pročitajte ovde
