Fotografija: blog.Friendlyrentals.com
Potsdam je dosadan i o njemu ne želim da pišem. Gradić na jugozapadnom obodu Berlina gde su sve ulice „pod konac“, kuće kao da u njima žive Snežanini patuljci, a parkovi bogati jezerima i fontanama. U ovoj fazi tako nešto me ne ispunjava niti inspiriše da opisujem. Raspoloženje Berlina sprečilo me je da se utopim u sterlinost starinske estetike koja dominira razvijenim delom našeg kontinenta. Potsdam bi bio kao neki prototip sačuvane bajke, ali ipak prazan. Nema to nešto da intrigira kao recimo švedski Lund, čija fizička sličnost trese psihu i telo svojom atmosferom. Dan je bio vruć pa sam odlučio da se okupam u jezeru. Nisam poneo ništa od rekvizita zbog čega nisam imao izbora sem da plivam go, pa sam potražio intimni i nepristupačni deo obale. Orijentisan grajom ljudi s druge strane jezera, procenio sam da stvari mogu da ostavim uz jedno stablo opkoljeno žbunjem uz samu obalu, ušao u vodu idealne temperature i zaronio. Ulogu doslednog istraživača alternativnog Berlina, zamenio sam ulogom smorenog kvazi junaka iz crtanog filma ili kostimirane drame čiji setovi za snimanje podsećaju upravo na Potsdam. Za tu ulogu nikada neću biti nagrađen. U Potsdamu sam bio uverljiv kao Vera Čukić u Gore-dole ili Snežana Savić u Porodičnom blagu. Ne stoji mi to jezero, njegovo okruženje, mlaka voda i nebo čisto kao kristal koje se oslikava po površini vode gde čak i patkice plove paralelno jedna u odnosu na drugu.Bajka nije moj žanr, ali parodija mi nije strana.
Nakon kraćeg plivanja pogledam ka svojim stvarima, kad ono ugledam momka i devojka kako gledaju baš u mom pravcu. Ok, deluju kao da su mojih godina, kontam da nije skandalozno ako mi vide pišu kada budem izlazio iz vode. Ipak su oni Nemci. Plivam još malo, ronim, izronim, kad ono s druge strane mojih stvari, porodica sa tri ćerke od kojih je najstarija tinejdžerka. Svi gledaju ka meni kao da izvodim performans, što sam očigledno nesvesno i činio. Pitam se da li oni odatle mogu da vide da plivam go i da uskoro treba da izađem i tako stanem ispred njih dok se ne presvučem i zauvek na napustim Potsdam. Baksuzi se naravno ne pomeraju. Nakon 10ak minuta izlazim napolje i negledajući ih, rukama prekrivam prepone, brišem se, presvlačim i vraćam tamo gde više pripadam - U Berlin gde sam briljirao kao Radmila Savićević u Srećnim ljudima. Riska i ja rame uz rame. Mada, priznajem da je ona bila bolje kostimirana. Ona marama bi i meni dobro došla.
Prljav od stajaće vode, predveče direktno stižem u širi centar Istočnog Berlina gde sa Amerikancem stojim u redu za mesto u lokalu čija bašta je bila smeštena ispred zdanja koje je podsećalo na oronuli dvorac. Amerikanac je sedeo smireno i sa svakim pokretom i rečenicom bio primeren i potpuno vladao situacijom. Bio je pravi gospodin umerenog hipsterskog stila, bele puti i guste kose, koji bradu uvek drži paralelno u odnosu na svaku ravnu površinu ispod. Pokreti njegovih nežnih ruku sa tankim prstima bili su blago sugestivni bez ijedne sekunde refleksivne gestikulacije. Prava aristokratija. Sedeo sam preko puta njega proćelav i prljav, ali gledao ga kao ravnopravnog sagovornika. Priča kako se po diplomiranju lingvistike zaposlio u kompaniji gde je baveći se softverskom lingvistikom stekao monopol nad svojom veštinom. Iako uživa odlične beneficije, želi da napusti posao i upiše Univerzitet u Potsdamu kako bi se još više usavršio i uneo promene u svakodnevicu. Kada su pretpostavljeni u firmi to čuli, zamolili su ga da ipak ostane u radnom odnosu pod krajnje fleksibilnim i njemu odgovarajućim uslovima. Na sve će pristati kako bi ga zadržali. Slušam ga i gledam kako okreće komadičić piletine u nekom apstraktnom sosu, dok halapljivo gutam pivo pomešano sa Sprajtom i u jednom cugu predamnom nestaje 3 decilitara od ukupno 5. Šta se meni desilo pa nisam kao on? Srbija ili sam sebi? Kada sam kao deo jednog eksperimenta odgovorao na pitanje koja reč me prva asocira na moj život, u trenutku sam instinktivno izgovorio - oluja! I to ona koja nikako da se zaustavi. Zato i deluje statično, jer non stop je u pokretnoj destrukciji bez bilo kakvog repera stabilnosti i ispravnosti u pozadini koji bi je kontrastirali i predstavili u njenoj pogubnoj suštini. Svaki napor ka razvedravanju i umirivanju njene siline rušenja, završava se pehom, i novim i upornim naletima oluje. Šta je to blagoslov smirenosti i stanja harmonije sa sobom? Jel to sinonim za utopiju ili je utopija širi pojam kojim se može nazvati i planiranje svog života bez strahova, slušanje svog srca i delanje u skladu sa senzibilitetom. Zatim sigurnost u svoje znanje, veštine i sposobnost da budemo tu za sebe i nikada sebe ne razočaramo, povredimo, unazadimo, istraumiramo i još više udaljimo od onoga što zapravo jesmo i što nas čini srećnim i svrsishodnim. Ne živeti kompromis, gde sve trenutke sreće i lepote iza ugla vreba debela cena koje se bez pregovaranja sama naplati i preplati. Od gomile pitanja koje je putešestvije Berlinom u meni pokrenulo, posebno me je nespokojnim činilo traganje za odgovorom zašto se ja raspadam od nesanice i straha od budućnosti, dok Amerikanac svoj život kontroliše, živi po ličnom nahođenju i drži uz sebe kao saputnika kojeg voli i na koga pazi, ali od koga je jači i koga ima moć da prevaspita, socijalizije i oblikuje tako da budu savršena simbioza. Kada ću ja biti Amerikanac?
Moj prijatelj iz Beograda u Berlinu provodi mesec dana i uči nemački jezik. Pridružuje nam se nešto kasnije sa još dvojicom svojih prijatelja i sva petorica krećemo u stihijsku šetnju Istočnim Berlinom u smeru ka Alexandar platzu. Ni jedan lokal nije nam odgovarao, dok nismo pronašli oazu uz reku preko puta velelepnih zgrada muzeja, gde je ceo travnjak bio ispunjen drečavim ležaljkama. Više nije bilo ni bitno da li smo gladni, žedni, umorni, i da li je nekome od nas, recimo meni, preko potrebno tuširanje. Mi smo u Berlinu. Uz reku se formira usporena gužva koja kulminira u tački pre mosta, gde na podijumu ljudi nevešto i amaterski igraju razne plesove uz muziku koja se smenjuje nasumično i bez ikakvog žanrovskog kalupa.
Svi se njišu, skakuću, vrte i sa strane deluju kao da statiraju u parodiji o plesu jer niko ne prati ritam niti zna šta radi. Rade ono što je mnogima nepoznato - zabavljaju se. Posmatram nemu reku bez bilo kakvog mirisa ili komaraca koji obično obrazuju vihor oko svetiljki instaliranih u blizini vode. Ova je bila mrtva i blagoslovena u svojoj smrti. Neka ostane takva svaki put kada joj se približim. Kako bi noć bila kompletna, iskoračujem iz zone udobnosti, odmičem se od ograde koja me je čuvala da ne upadnem u beživotni ambis, i iznenadivši sebe, penjem se na plesni podijum. Masa me je ponela kao po nekoj pokretnoj traci gde je i za najtransparentnije antitalente, kao što sam recimo ja, nemoguće da se ne uklope. Izvodio sam nešto poput valcera za koji ne znam ni šta je, ali bejah ponešen da se njišem i glupiram kao neko dete. Zacenio sam se od smeha i nisam mogao sebe da prepoznam od udara adrenalina. Ne zna se ko je u koga udarao, ko se sa kim sudarao i ko je bio tolerantniji i sa većim osmehom iste sekunde izgovarao izvini. Kretao sam se lako i nisam želeo da stanem ... ali najjači utisak bilo mi je ono cerekanje koje nisam mogao da obuzdam kao dete kada ga golicaju ... Mislim da to nisam bio ja, to je bio Berlin. Nastavak sledi ...
Prvi deo pročitajte ovde , drugi ovde , a treći ovde
