Istočni Berlin i njegova četvrt Mitte bili su mi stecište do poslednjeg dana. Na couchsurfing avanture stavio sam tačku. Kako sam zaboravio na kom broju u ulici je hostel, ulazim u prodavnicu nameštaja na samom početku iste i pitam Nemicu ledeno autoritarne pojave da googluje hostel kako bih saznao broj i konkretizovao lutanje po ogromnom bulevaru. Zastane na sekund i saopšti mi ni negledajući me, dok je uveliko već tipkala po tastaturi You could say also please. Na sekund sam se začudio, a onda i nadovezao Pitao sam vas da mi pomognete, nisam vam naredio. Ako je to zvučalo nepristojno... Prekinula me je rekavši It is ok i uz usiljeni osmeh, ne pokazujući zube, već samo kriveći u širinu ionako tanka usta, nastavila The number of the hostel is 102. Iako mi je pomogla, jedva sam se suzdržao da joj ne pokažem srednji prst dok sam izlazio.
Neželeći bilo kakvo negativno iskustvo niti potencijalnu ne(u)r(v)ozu tokom boravka u omiljenom gradu, odmah sam proizveo racionalizaciju kako sam upravo upoznao Hitlerovu unuku i raskrinkao joj identitet. Biće da je još jedan neočekivano sadržajan i poučan dan predamnom. Ulica u kojoj je trebalo da se stacioniram kao da nije imala kraj, a negde na sredini, baš u neposrednoj blizini hostela, pojavile su se iskopine pozamašnih dimenzija. Evo mojih neprijatelja, omeđeni ogradama i crvenim trakama, a upravljani ljudskom rukom, klate svoju viseću lopatu kao zver čeljusti. U onoj snazi bušenja, rušenja i ruženja, doživeo sam ih kao da su nemani koji determinišu moju karmu podsećajući me da nikada ništa nije tako lepo, prohodno i funkcionalno ... ništa nije besprekorno niti večno. Putnički hedonizam je jedna strana medalje, a druga su preskakanje skela, gutanje prašine i trpljenje buke na granici probijanja bubnih opni.
Pola decenije ranije, kada sam kao novinar bio poslat u Beč da pratim studente koji su godinu nakon mene krenuli na mesečni put kroz zemlje Evropske unije, cela glavna ulica i prilaz katedrali bili su uništeni od rekonstrukcija. Prošle godine jedan deo obožavanog Viljnusa se rekonstruisao, prošlog meseca Bukurešt ... pa ne mogu a da se ne zapitam, zašto me to prati? Da li sam ja trećerazredni akcioni heroj, čija je misija da se bori protiv mašina koje kvare sliku grada i ugođaj putnika. Nešto ne mogu ni da zamislim da se identifikujem sa blokbasterom kao što je Transformers, niti da se zatrčim, preletim rov, udarim u dizalicu i srušim je zajedno sa okolnim skelama. Kada sam ugledao groteskne prepreke ispred sebe, mašta mi je proradila u smeru projekcije kako je zla Hitlerova unuka koristeći svoje natprirodne moći, poslala svoje sledbenike u vidu mašinerija, da mi napravi zasedu i spreči u misiji pronalaženja novog doma i održavanja stanja duha stabilnim. Ona je kao najopasniji neprijatelj spoznala moju slabu tačku i sada nastoji da mi probudi lične demone za koje je Berlin bio streptomicin. Fizički nedorastao takvom obračunavanju, morao sam metafizički da se suprotstavim okolnostima. Govorio sam sebi – prestani da se primaš, nisi valjda toliko lud da umisliš da je svrha uličnih radova da tebe miniraju i izbace te iz takta, u toku je proces ulepšavanja grada. To je kao tokom i nakon operacije kada je rana otečena i upaljena, a posle kada prođe sve je još lepše nego što je bilo pre. Ok, jasno mi je, ali to ne umanjuje činjenicu da nisam oduševljen što mi je zapalo baš da budem medicinska sestra ili neki praktikant koji posmatra taj proces. Više bih voleo da samo uživam u rezultatima nakon, ali avaj ... ovaj put ću se pomiriti sa sudbinom. Koračao sam po skelama nedišući kako ne bih dobio respiratornu infekciju. Ni mašine ni masjtori nisu dobili batine od mene, niti sam ih polio benzinom.
Amerikanac je u međuvremenu otputovao na odmor u Škotsku i ostavio mi bicikl na korišćenje do kraja mog boravka u Berlinu. Divan čovek! Vozim se ka severu Istočnog Berlina, nadahnut prizorima brdovitih parkova, posebno kada me je u jednom od njih slepa stihija navela da zaobiđem utabani put ka centru parka i skrenem put prljavog i blatnjavog prolaza ka divljem delu gde je drveće svojom gustinom obrazovalo mrak i u nešto daljoj tački zakrčivalo prolaz. Tu se pojavilo i smeće, tragovi skrivenih i opcesnih radnji, polomljeno granje na gomili, ali i nešto šareno u neposrednoj blizini, što je pred mojom kratkovidošću formiralo iluziju sa velikim potencijalom za realno iznenađenje. Šta li se šareni u perverznom kutku još jedne u nizu zelenih parceli evropskog Njujorka? Probijam se dalje, do samog kraja, gde više nemam gde jer ispred sebe ugledah zid. Šareni zid obojen grafitom, kamufliran aljkavim okruženjem i potpuno skriven od očiju prolaznika. Otvaram mapu, lociram park i vidim da je tačno tuda nekada i prolazio Berlinki zid, što znači da sam se sudario sa autentičnim istorijskim spomenikom i to sa verovatno najegzotičnijim parčetom njegovih ostataka. Simbioza sa gradom potvrdila je istinitost svog procesa.
Izgubivši orijentaciju, izlazim u prvu ulicu, okrećem bicikl shvativši da se krećem suprotnim smerom i oslonivši se patikom na samu ivicu pedale, ona se lomi i veći deo njene plastične osnove, pretvara se u beskorisni visuljak. Ijaoooj, to mi nije trebalo! Kako se onaj moj kvazi bickl u Beogradu, najjeftiniji u istoriji čovečanstva nikada nije ni ogulio, a ovaj pozajmljeni krcnu kao da ima rahitis?! Ma za sve je kriva Hitlerova unuka! Ona mi poput negativca iz bajki šalje sitne malere kako bi mi poljuljaljala stanje duha, pokvarila raspoloženje i uništila vedru i euforičnu perspektivu kroz koju sam posmatrao Berlin, a samim tim i sebe tokom boravka u njemu. Prioritet više nije bio ručak u restoranu egzotične (čitaj – jeftine azijske) kuhinje, već pronalaženje servisa za opravku bicikli. Pomalo uspaničen unosim bicikl u prvi koji mi se pojavio na putu i izlažem problematiku majstoru koji uveliko već nešto opravlja. Podiže glavu i sa blago prezrivim pogledom prepunim antipatije, prekida me rečenicom Bicikl se ne unosi u ovu radnju samoinicijativno. Parkira se ispred, pa ih mi unosimo kada dođu na red za popravku. Glumeći da sam smiren, nastavljam po svome Razumem, ali potrebna mi je hitna intervencija. Da li mi možete popraviti pedalu i koliko bi to koštalo? Boga molim da ne kaže više od 5 evra! Slomljena pedala se ne popravlja, kupuje se nova da je zameni odgovorio je ni negledajući u mene kao da nisam vredan njegove pažnje niti usluge i kao da nisam bio dovoljno jasan rekavši to fix it. Možda je mislio i da sam Turčin. Nadovezuje se njegov kolega koji je u međuvremenu završio obaveze na kasi, dodatno me tešeći Ali ne prodajemo pedale na komad, možete kupiti jedino par. Mojoj sreći nije bilo kraja. Koliko to košta? aman izgovori, mislim se! Odgovor je glasio - 10 evra. Ok izgovaram dok mi se srce cepa jel možete odmah da ih zamenite?, koristio sam precizniju terminologiju nadajući se da ćemo napokon postići dogovor. Moj prvi obožavalac ponovo diže glavu i zadaje konačni udarac Za 10 evra možemo da ih prodamo, pa da ih sami zamenite. To je cena samo pedala. Ako želite da ih mi i zamenimo, onda će to koštati 16 evra. Uh! Definitivno su i oni sledbenici Hitlerove unuke. Tnx, but no tnx. Ljubazno sam se zahvalio i kao siroče nastavio, dalje niz ulicu, da okrećem patrljak koji je sa svakim okretom krckao sve više. Prvi put od kada sam prešao našu granicu, osetio sam blagu rezigniranost i tugu.
Vozim se dalje naboranog čela kao da mi sunce ide u oči, iako je dan bio obojen benignom oblačnošću. Mestimični vetar dopingovao me je snagom ubijajući potencijalnu sparinu i davao je dodatnu živost i interaktivnost ulicama, njišući granje njenih drvoreda i otkrivajući prozore istočnog Berlina ka kojima nisam propuštao da radoznalo zadržavam pogled. Tražio sam lica kako bih u oči pogledo meštane kojima zavidim. A kada sam tu izvitoperenu potrebu zadovoljio, spustio sam pogled i ugledao potencijalno rešenje na nižoj nadmorskoj visini. Još jedna radnja za rentiranje i popravku bicikli, na čijem trotoaru su dvojica majstora mangupskog izgleda prljala ruke šrafovima, lancima i gumam. Zaustavio sam se i zamenivši istraumirani pristup šaljivim tonom, saopštio jednom od njih da mi se život zakomplikovao i pokazao mu patrljak koji je nekada bio pedala. Pogledavši me sa cigaretom koju je sve vreme kordinisao desnim uglom usana, odavao je utisak pravog dripca ... i to onog balkanskog, kakav se može sresti na svakoj pumpi ili automehaničarskoj radnji, ali koji te neće ostaviti na cedilu zbog sitne intervencije. Ti si meni poznat, bio si ovde juce?, iznenadio me je pitanjem. Ne, nisam. Sledeće pitanje bilo je podjednako neočekivano A odakle ti taj bicikl? Ne znam šta mi bi, ali kao iz topa sam odgovorio To je bicikl moje tašte. Juče sam ga pozajmio i sada sam krenuo da vratim ... Ako vidi šta sam uradio, ubiće me! Nasmejao se, ustao, ušao u radnju i počeo da bira po nekom boksu prepunom raznih delova, i na moju sreću, izvadio jednu pedalu. 5 evra, ok? Osmeh na mom licu i klimanje glavom zamenili su verbalni odgovor. Naravno dodatno naplaćivanje ruku nije ni spomenuo. Nije prošlo ni 2 minuta, a već je skinuo izdeformisanu plastiku koja je nekada bila pedala, i stavio novu, blago asimetričnu u odnosu na drugu koja je preživela. Hitlerova unuka je izgleda počela da gubi svoje moći - čelo mi više nije bilo naborano!
Veseliji i bogatiji osećajem olakšanja usled rešenog problema, detaljnije sam počeo da primećujem izloge antikvarnica, knjižara, kafea i ručne radinosti, koji su krasili ulice Mitte-a. Ipak, jedino me je jedna prodavnica zdrave hrane motivisala da sjašem sa bicikla i da uđem unutra. Kako sam uštedeo 11 evra red je bio da se nagradim. Iskreno već drugi dan sam osećao nešto kao neprijatnost u levoj polovini grla, čemu sam se trudio da ne dajem veliki značaj. Berlin sam častio epitetom svetinje i nezamislivo mi je bilo da mi nešto pokvari ugođaj boravka u njemu. Imao sam unutrašnji poziv i misiju da treba da ga branim i čuvam kao majka dete. Da ničemu ne dozvolim da upropasti naše zajedničko vreme. Prirodni sok od šargarepe i maline - 3 evra, može, namaz od lešnika - evro i po, takođe može, borovnice - 2 evra, zašto da ne ... i da, propolis za grlo, doduše čudnije upakovan od onog iz naših apoteka. Upitah prodavačicu, i verovatno vlasnicu, koja je po senzibilitetu podsećala na Maju Volk, kakav je to propolis i kako se konzumira, a ona izgovori You need to suck it i sledeće sekunde se zaceni od smeha ukapiravši kako to može da se protumači. Nastavila je da sa izvinjava uz objašnjenje da su to tabletice za oralnu upotrebu koje se ne gutaju već postepeno rastvaraju u ustima. Nema problema, sve joj je oprošteno! Bila je jako simpatična i u kombinaciji sa majstorom koji mi sredio pedalu, doživeo sam je kao antipod sledbenika zlih sila koje sam izgleda pobedio. A i sisaću ako treba. Sve ću učiniti samo da me nikada više ništa ne zaboli niti rastuži. Propolis je koštao 4,5 a račun je izašao tačno 11 evra.
Nastavak sledi ...
Ostale delove putopisa BERLIN-Prostorna refleksija ega možete hronološkim redom pročitati ovde, ovde, ovde, ovde i ovde
